Poetika distopije

Ovogodišnji Bečki pozorišni festival (Wiener Festwochen) pod vođstvom novog intendanta, pijaniste Markusa Hinterhojzera, i iskusne direktorke drame Fri Lejsen, potvrdio je njegovo interdisciplinarno i multumedijalno usmerenje, koje je već godinama trend među prestižnim međunarodnim festivalima. Ovo podrazumeva da pored muzičkog dela programa, s težištem na operi, i dramskog dela programa, festival prate izložbe, filmovi, koncerti, performansi i podijumske diskusije. Interdisciplinarnost se takođe ogleda u težnji da se prikaže što veći broj predstava koje prelaze žanrovske granice i koriste elemente likovnih umetnosti. U muzičkom delu programa, na primer, viđena je muzička drama o građanskom ratu u Kongu, za koju je belgijski kompozitor, polazeći od Verdijevog Magbeta, komponovao muziku sa elementima afričke tradicionalne muzike. Viđeno je i nekoliko predstava koje slave elemenat sporosti u pozorištu. Tako su u predstavi kineskog režisera, koja je u programu opisana kao „meditativna“, gledaoci imali priliku da sat vremena posmatraju kako pred njihovim očima nastaje slika: na podu bine ležao je glumac u ulozi monaha, a oko njega je umetnik crtao velike paukove.

Poseban doživljaj bila su predavanja južnoafričkog slikara i vizuelnog umetnika Vilijama Kentridža, čije delo karakteriše samosvojan spoj lirskog i političkog. Bilo je osvežavajuće anahrono čuti da jedan umetnik čita publici delove iz Platonove Države, pri čemu je Platonova parabola o pećini poslužila kao polazište za promišljanje odnosa između stvarnosti i iluzije u umetnosti. Kentridžovu priču pratili su kratki filmovi, a među najupečatljivijima bio je film o prirodi stvaralačkog procesa. U njemu vidimo Kentridža kako započinje crtež s motivom konja. Ubrzo se iza njega pojavljuje takođe Kentridž, koji posmatra šta njegov dvojnik radi: umetnik se u kreativnom procesu, želi se reći, razdvaja na stvaraoca i nadglednu instancu. Nadgledna instanca ljubazno kritikuje crtež i daje predloge za njegov dalji razvoj; stvaralac se nervira. U sledećoj fazi nadgledna instanca nudi stvaraocu knjigu da malo bolje prouči anatomiju konja, što ovaj odlučno odbija. U poslednjoj fazi nadgledna instanca je zavaljena na otoman i komentariše rezultat. Crtež je dobar, ali je umesto konja nastao nosorog. Kentridž je pokazao da ume da zabavi publiku, ali i da je podstakne na razmišljanje.

BOLJI ŽIVOT: Iz dramskog dela festivala izdvajamo dve predstave koje povezuje distopijska vizija čovečanstva u kombinaciji sa iščašenim humorom. Predstava Stavanger (Pulp People) dolazi iz Lijepaje u Letoniji, a postavio ju je ruski režiser srednje generacije Konstantin Bogomolov. Ovaj nagradama ovenčani režiser razvio je predstavu na osnovu teksta ruske autorke Marine Krapivine.

Akteri drame nalaze se u „kutiji“ koja je prema publici zatvorena staklenim zidom; u toj multifunkcionalnoj prostoriji zbijeni su svi neophodni objekti svakodnevnog života kao što su frižider, krevet ili klozetska šolja. „Kutija“ predstavlja u isti mah nekoliko stanova, ali i dve države, Letoniju i Norvešku (Stavanger je grad u Norveškoj). Više scena teče simultano, a na monitoru iznad bine pratimo povrh toga i četovanje Letonke Kike i Norvežanina Oda. Skučenost prostora i sabijenost ljudi i predmeta asocira, kao na platnima Maksa Bekmana, na egzistencijalnu skučenost situacije u kojoj se protagonisti nalaze, kao i odsustvo vrednosti koje bi životu dale uređenost i smisao. Životne priče aktera su bizarne, dešavanje odlikuje groteska i crni humor: saznajemo, na primer, da je ćerka iz prvog braka Kikinog muža nakon saobraćajne nesreće ostala bez glave, zbog čega joj je presađena glava njene babe, koju joj je ova ustupila pod uslovom da se nikada ne pogleda u ogledalo.

Šta je za Kiku sinonim za bolji život? Budući da svoje pozitivne vizije o budućnosti ne može da fiksira za Evropsku uniju, jer je njena zemlja već u njoj, Kikin ideal je Norvežanin i Norveška, zemlja bogata naftom. Ludi seks na koji se Kika i Od međusobno podstiču postoji, međutim, samo u njihovoj elektronskoj razmeni. Kada Kika poseti Norvežanina, situacija na terenu je drugačija: ljubavna razmena odvija se uz pomoć funkcionalnih predmeta – on ima malu bor-mašinu, a ona malu drvenu ploču. On leži iza nje i pita glasom kao da čita izveštaj sa berze da li ga ona „oseća“ – pre toga smo čuli kako je uključio svoju mašinicu – na šta ona istim tonom odgovara „da“, a na pitanje koje sledi, da li je „veliki“, čujemo još jednom njeno monotono „da“. Time je stvar završena: mašinica je isključena i može da se spava. Ove i slične iščašene scene izazivaju gromki smeh, ali u njima je i nešto jezovito. U svetu Stavangera su otupelost i duševna pustoš preovlađujuće stanje, a sve što je rečeno izgovara se jednoličnim tonom bez ikakvog osećanja.

Uskoro će Kika uvideti da je njen Norvežanin sin bogatih roditelja, ali i bivši narkoman, sa bivšom ženom i sinom koji ima Daunov sindrom. Pri poseti njegovoj porodici, tokom večere, Kiku će bivša Odova žena obavestiti da sina hrani kašom od heroina – skupo je, doduše, ali mu donosi zadovoljstvo. Sin još ist večeri umire od preterane doze, a Kika se iz obećane zemlje Norveške vraća u Letoniju svome mužu.

Groteskan je i tok svesti dede koga hrani Kikina pastorka s glavom babe. Deda je nakon šloga nepokretan i ne može da govori; pritiskom na zeleno dugme signalizira da mora da jede, a pritiskom na crveno da mora da se isprazni. Pri svemu tome deda se oseća kao Bog: on posmatra kako drugi žive i shvata da je njemu u odnosu na njih dobro. Kroz crni humor probija u predstavi slika čovečanstva u fazi poodmaklog nihilizma; ako tako izgleda čovek u moderna vremena, kao da sugeriše predstava, onda je i život u plemenskoj zajednici bio bolji.

foto: alain rico

PROČITANE MISLI: Predstavu Žerminal osmislili su i režirali Halori Gerger i Antoan Defort, koji su za potrebe razvijanja sličnih nekonvencionalnih predstava u Briselu i Lilu osnovali trupu L’Amicale de production. Umesto uobičajenih biografskih podataka, u pratećem programu predstave nalazimo šture informacije o njihovoj poetici. Ovaj belgijsko-francuski duo očigledno ceni tajanstvenost: glavna stvar koju saznajemo o Gergeru je da radi na „istoriji ideja, budući da su sve ideje već bile smišljene kad sam ja stigao“; dok Defort eksperimentiše sa „transdisciplinarnim“ povezivanjem videa, tona, instalacija i teksta.

Predstavu Žerminal odlikuje inteligentan i studiozno promišljen koncept u kombinaciji sa precizno izvedenom formom. Predstava je višeslojna i može se čitati na različitim nivoima, ali i bez upuštanja u značenjske dubine gledalac može da uživa u izvanrednom humoru koji lebdi nad celinom. Predstava započinje u potpunom mraku, a potom sa različitih strana na trenutke prodire poneki snop svetla. Imajući u vidu naziv predstave, koji po kalendaru Francuske revolucije označava prolećni mesec u kojem počinje klijanje, gledalac pomišlja na stvaranje sveta. U potpunoj tišini polako razaznajemo da na podu sede tri muškarca i jedna žena, a da svetlo dolazi iz njihovih baterijskih lampi privezanih za mašine koje liče na laptopove. Radnja započinje kada jedan od aktera misao koja mu je u glavi vidi otkucanu na crnoj pozadini bine, što ga navodi na ideju da i drugi na isti način mogu iskazati svoje misli. Korak po korak, oni otkrivaju da mogu razmenjivati misli i bez posredstva mašina, a nakon otkrića mikrofona u podzemlju bine, shvataju da mogu puštati glasove, a uz njihovu pomoć formirati slogove i reči. Oduševljeni otkrićem govora, oni dolaze na ideju da popišu stečena znanja tako što će na zidu popisati stvari koje ih okružuju. To je veoma duhovita scena, u kojoj akteri razdvajaju predmete i apstraktne pojmove tako što predmete podvode pod kategoriju „pok-pok“ – budući da proizvode zvuk „pok-pok“ kada se u njih udari mikrofonom – a apstraktne pojmove pod kategoriju „fr-fr“.

Celina deluje kao parabola o nekom budućem vremenu u kojem je znanje o tehničkim napravama, bez kojih je naš svet nezamisliv, izgubljeno, ali su mašine ostale. U pervertiranom procesu novog nastanka sveta, ljudi putem tehnike, koju ne razumeju, dobijaju podsticaje za dalji razvoj; kompjuter je novi Bog iz koga se ponovo stvara svet. Crna prostorija u kojoj živi kvartet dobiće u pozadini sliku šume nakon što akteri slučajno otkriju da pritiskom dugmeta na kompjuteru nastaju slike. Gde se oni zapravo nalaze ostaje nejasno, ali je nesumnjivo da ta crna prostorija predstavlja čitav njihov svet. Da postoje i drugi svetovi saznajemo na osnovu telefonskog razgovora sa ženom od koje očekuju pomoć za svoj dalji razvoj. Ona im nudi paket sa „četiri principa termodinamike“, što ovi prihvataju, nemajući nikakvu predstavu o čemu je tu reč, ali telefonistkinja ubrzo otkriva da joj je zabranjeno da s njima razgovara, i prekida vezu. Kada više ne znaju kako dalje, protagonisti diskutuju o svom prethodnom razvoju. Iznenađenje nastaje kada na pozadinskom zidu bine vide šemu razvoja kompletnog komada u kome se nalaze, precizno linearno izrađenu, uz popisane glavne i sporedne motive. Bio je to efektan kraj ove sadržinski i formalno izuzetno originalne predstave, o čijim stvaraocima ćemo u budućnosti sigurno još čuti.