Vukica

Vukica Dukić Dis (nikada mi nije bilo jasno zašto su slikarke i slikari u stara dobra vremena voleli te skraćenice od tri slova, ali neka…) bila je sjajna slikarka i još sjajnije ljudsko biće. Kunstistorijom se ne zanimam, pa ne znam je li ostavila traga ovde ili u SSSR; to je ionako svejedno, jer je ostavila traga u mojoj porodici i kod mene. Autoportret priložen ovde dovoljno govori – i o umetnici i o ličnosti.

Vukica je bila popovska ćerka (nekako balaševićevskog tipa): njen tata, pop Žarko, bio je paroh u Kaluđerici dok je to bilo još obično prigradsko selo, a ne ovaj današnji užas. Kao mlada devojka otišla je u partizane; nema podataka šta je o tome pop Žarko mislio, ali nekako se čini da nije bio protiv; takav neki čovek, kao što će se videti. U partizanima, posle oslobođenja, primećeno je da devojka ima neubičajen likovni dar, pa su je – takva su bila vremena – poslali u Sovjetski Savez, na likovnu akademiju. Tamo joj je dobro išlo (postoji jedan potresno lep impresionistički autoportret punačke lepotice iz tog vremena). Tamo se mlada lepotica zaljubila u jednog sjajnog Đurđijanca, pozorišnog reditelja iz Tiflisa, pa se dvoje mladih venčalo.

Onda je došla Rezolucija Informbiroa. Za razliku od većine stipendista, najviše onih iz učilišta imena Đeržinskog čiji trag do dana današnjeg osećamo u službama bezbednosti, Vukica je više volela svog Đurđijanca i odbila je da se vrati. Bila je to velika ljubav, koliko sam razumeo. Tiflis (Tbilisi, ako ste zapeli) bio je čudo od varoši, pričala mi je Vukica. Daleko do Kremlja, a blizu Levantu, taj je grad bio čudo dostojno Iljfa i Petrova. Crna berza je cvetala, sve se moglo kupiti, Staljinov rodoslov štitio ih je od preterivanja NKVD. Evo epizode koju sam zapamtio iz Vukičinih sećanja: jedne noći ona ulazi u svoju zgradu, a u kapiji je čeka lokalni gangster (naljotčik) s revolverom Nagan; učtivo je moli za novčanik i nakit i ona mu sve daje; s njima se nije bilo šaliti. Popevši se do stana, izveštava muža, koji je tada već direktor Narodnog pozorišta, da šta se desilo. Njen Đurđijanac pobesni i kaže da će se to srediti koliko odmah; pa nismo se tako dogovorili! Pošto je sutradan obavio nekoliko razgovora, te večeri na vratima se pojavljuje taj isti gangster, vraća Vukici sve što joj je oteo – plus nekoliko pari najlon-čarapa koje su tada vredele zlata; neće se ponoviti, građanko, od sada slobodno hodajte po Tiflisu u bilo koje doba noći.

Pričala mi je da je tamo, među Đurđijancima, mogla da slika šta joj padne na pamet, pa ima i par kubističkih slika zbog kojih bi u Moskvi ili Lenjingradu lako zaglavila gulag. Ali, Tiflis je bio daleko… A onda je, sredinom pedesetih ili nešto kasnije (podataka nemam, niti sam se usuđivao da ih tražim) Vukičin Đurđijanac naprasno umro, relativno mlad.

Bez dece i sama među Đurđijancima, Vukica se odlučuje na povratak u Beograd. Naš konzulat u Moskvi, začudo, ali ni Udba, nisu imali primedbi (nikada nije rekla ništa pogrešno) i krajem pedesetih Vukica se vraća.

Iz nekog razloga ubrzo se sprijateljila sa mojom mamom, jer je mama imala sklonost ka Rusiji (može i Gruzija) i kroz njen čuveni salon prodefilovala je zapanjujuća galerija informbiroovaca, crne (slavske) reakcije, disidenata (prošlih i bivših prošlih) i sličnih primeraka. To je druga priča za drugi put.

Vukica je i dalje slikala; sve bolje, rekao bih. Živela je u ogromnom salonskom stanu u Kosovskoj i slikala. Njen otac, pop Žarko, duhovit seoski paroh, naprasno je bio penzionisan pošto je odvalio dosetku godine: kad su Udba i CK izabrali Germana za patrijarha, on je u seoskoj kafani hladno izjavio da sada i Srbi imaju svog kosmonauta – zove se German Titov. Naravno da je to bilo dojavljeno Gde Treba.

Ja sam u to vreme bio klipan tinejdžer, ali me je Vukica fascinirala kao drugar: s njom se moglo pričati o svemu, bila je lafica u svakom pogledu. Kad je 1968. trebalo sklanjati određene papire i slično, bila je tu, iskusna u zaverama i skrivanjima. Učio sam je da vozi spačeka i jedva naučio. Ona je uvek bila spremna da sasluša moje ljubavne i političke jade, puna razumevanja – za razliku od moje mame, njene najbolje druge. Udavala se – sada već nesrećno – ali je znala to da prekine na vreme, ponekad u poslednjem trenutku, ali to je druga priča…

Onda sam ja otišao u beli svet, Tamo i Natrag, što bi rekao Tolkin, a Vukica je ostala da se druži s mojima i da slika. Nekoliko tih slika čuvamo Tanja i ja i ne bi ih dali ni za koje novce. Najdragocenije, međutim, u ovoj uspomeni jeste sećanje na prijateljstvo i razumevanje.