Izložba Henri Mur – grafičar, koja se održava od 11. septembra do 31. oktobra u beogradskom Narodnom muzeju, pokazaće 80 grafika, pet modela skulptura i jedan radni model, koji su nastajali između 1934. i 1984. godine, kao i fotografije samog umetnika. Izabrani radovi su manje poznati, ali pripadaju integralnom delu opusa najvećeg britanskog skulptora prošlog veka. Istovremeno, ovo je prilika da umetnost Henrija Mura (1898–1986) bude prisutna u Narodnom muzeju, pa makar samo tokom trajanja izložbe, kad već nije mogla – zauvek.
Naime, kad je 29. marta 1955. godine Henri Mur došao u Beograd na otvaranje svoje izložbe u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“, ponudio je Narodnom muzeju jednu skulpturu na dar. Narodni muzej je odbio. „Nije smatrao zgodnim da u trenutku preispitivanja prihvati nagovešteni poklon, jedno njegovo dekadentno delo“, opisao je tu propuštenu priliku Miodrag B. Protić u autobiografskoj knjizi Nojeva barka. Taj trenutak preispitivanja se, da podsetimo, odigravao uoči potpisivanja „Beogradske deklaracije“, kojom su Tito i Hruščov odbacili monolitizam u međunarodnom komunističkom pokretu, što u prevodu znači normalizovanje državnih odnosa FNRJ i SSSR narušenih 1948. godine, dakle u vreme kad je država koketirala sa Zapadom i raznim nepolitičkim sredstvima, pa tako i posetom Henrija Mura. Da li bi trebalo da se zapitamo zašto je izložba Henri Mur – grafičar organizovana baš sad?
Murova izložba je u Beogradu (a biće i u novosadskom Muzeju Vojvodine) zahvaljujući Britanskom savetu. „Britanski savet je za mene učinio više nego bilo koji trgovac umetničkim delima“, rekao je Mur u jednom intervjuu, jer su zahvaljujući toj organizaciji njegovi radovi izlagani u svim delovima sveta, a Savet na taj način nije promovisao nijednog drugog umetnika. Kad je svojevremeno opstanak Britanskog saveta doveden u pitanje zbog finansijskih mera britanske vlade, Mur je u pismu tadašnjoj premijerki Margaret Tačer javno rekao da bez Saveta njegov rad ne bi bio poznat izvan Britanije. Takođe u znak zahvalnosti, Mur je kolekciji Britanskog saveta „Muzej bez zidova“ poklonio više od 200 svojih radova.
DRUGAČIJA UMETNOST: Crtež je za Henrija Mura bio podjednako važan kao i vajanje. Dejvid Mičinson, jedan od najboljih poznavalaca Murovog opusa i dugogodišnji direktor različitih zbirki skulptura i grafika u Fondaciji „Henri Mur“, napisao je u katalogu izložbe da je Mur, iako se često žalio da ga grafički rad odvlači od „pravog posla“, a to je skulptura, uživao u crtežu, a zatim i sve više u grafici kao nezavisnim kreacijama.
Crtežom se bavio oduvek: na prvoj samostalnoj izložbi u Voren galeriji 1928. godine prikazao je 42 skulpture i 51 crtež, a na sledećoj, 1931. godine u Lečesterskoj galeriji, izložio je 34 skulpture i 19 crteža. Ova izložba je važna zato što je prvi put prodao rad inostranom kupcu: doktor Maks Zauerland, direktor Muzeja za umetnost i zanate u Hamburgu, kupio je njegov rad „Glava“. Ta izložba je bila povod i negativnim kritikama. „Kult ružnoće trijumfovao je u rukama gospodina Mura. On pokazuje potpuni prezir prema prirodnoj lepoti žena i dece, i samim tim oduzima vrednost čak i kamenu kao mediju lepote i emotivnog izražavanja. Nedostatak estetike sigurno će izgladneti dušu i dovesti do odvratnog nedostatka forme koji vređa osetljive ljude“, napisao je kritičar „Morning posta“.
TRAGANJE ZA FORMOM: Od 1935. godine, napisao je Dejvid Mičinson, ideju o skulpturi bi prvo formulisao u formi crteža, a zatim bi pravio model manjih dimenzija: „Model je rađen u vosku, glini ili gipsu, a potom su skulpture izlivane u metalu kako bi bile trajnije. Priča o Muru koji je pozajmljivao i uništavao šerpe svoje žene kako bi topio metal koji mu je bio potreban za izlivanje, potiču iz ovog perioda.“ Mur se tokom vajanja oslanjao na materijale koje je pronalazio u prirodi, kao što su kosti, kamenje i šljunak, školjke ili komadi drveta. Sakupljao ih je u svom ateljeu i čuvao na policama. Kada je želeo da napravi određenu maketu u većim dimenzijama, radio je prelazni „radni model“. Tokom ovog postupka koristio je glinu, gips, a kasnije i poliester. Pet eksponata na izložbi u Narodnom muzeju, nastalih između 1934. i 1977. godine, ilustruju taj deo njegovog stvaralaštva.
(PO)RATNI PRIZORI: Prvu litografiju uradio je 1939. godine s namerom da njena prodaje pomogne španskim ratnim zarobljenicima u francuskim logorima. Prema sopstvenom mišljenju, ljudi su počeli da cene njegov rad za vreme Drugog svetskog rata. Kao zvanični ratni umetnik, odlazio je u skloništa i posmatrao ljude i crtao ih. „Ti radovi iz rata bili su kasnije svuda brzo rastureni, rasprodati i primljeni sa visokom ocenom. Imao sam utisak da su mnogi tada počeli drugačije da gledaju i na moju predratnu skulpturu.“ Kenet Klark, tadašnji direktor Nacionalne galerije u Londonu, počeo je da kupuje njegove ratne crteže ljudi koji se kriju od bombardovanja u metrou. Ovi crteži, i oni na kojima su prikazani rudnici uglja, spadaju u njegova najuspešnija ostvarenja. „Napunio je svoje sveske delikatnim opservacijama i grupama koje su vredne grčkih frizova: one prenose stoicizam ljudi, tugu dece i potpuni zaborav spavača“, napisao je Kenet Klark, ocenivši da su ti Murovi crteži „jedna od trajnih predstava o Drugom svetskom ratu“.
Posle rata Mur je prestao da radi skulpture na osnovu pripremnih crteža. Poslednjih godina svoga rada uživao je crtajući za sebe, prisećajući se slika iz prošlosti, odakle je razvio mnoštvo tema – pejzaže, životinje, figure kao ideje za skulpture. Za izložbu u Narodnom muzeju izabrani su grafički radovi iz tog perioda njegovog stvaralaštva, između 1969. i 1984. godine.
Nakon prve retrospektivne izložbe u inostranstvu, 1946. godine, u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku, napadi i negativne kritike pretvoreni su u hvalospeve. Tokom naredne dve decenije Mur je dobio 70 nagrada u preko deset zemalja sveta. Srpska akademija nauka i umetnosti proglasila je Henrija Mura 1975. godine za počasnog člana. Murova skulptura ispred Muzeja savremene umetnosti u Beogradu je trag njegove zahvalnosti zbog ukazanog priznanja.
