Strah od obezbeđenja

Na obodu Kalemegdana, u jednom od lepših delova Beograda, sa pogledom na Savsko pristanište, dvadesetosmogodišnji Sreten Marković iz Meljaka stajao je ispred diskoteke „Sargon“ kada je pogođen sa pet smrtonosnih hitaca. U njega je pucao Branko Lazić, radnik obezbeđenja „Sargona“.

„Ko mu jebe mater“, prokomentarisao je Lazić kada su mu rekli da je ubio čoveka. Nije imao dozvolu za oružje iz koga je pucao, a nije poznato da li je prošao obuku i imao sklopljen ugovor sa klubom ili nekom od agencija za obezbeđenje.

Osim Markovića, u poslednjih dvanaest godina još pet ljudi u Srbiji je umrlo zbog napada privatnog obezbeđenja, pokazuje baza podataka „Strah od obezbeđenja“ Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS). Žrtve su ubijane vatrenim oružjem, ubodima nožem u srce, vrat ili grudi, a neke su i pretučene na smrt.

U „Strahu od obezbeđenja“ nalaze se opisi ukupno 86 napada radnika obezbeđenja noćnih klubova, splavova, preduzeća, ali i uticajnih ličnosti. Među napadnutima su maloletnici, sportisti, radnici-štrajkači, pripadnici LGBT zajednice, ali i reporteri – svaka šesta žrtva je novinar ili snimatelj.

Skoro petina napadnutih iz sukoba je izašla sa težim telesnim povredama, a više od polovine zadobilo je lakše povrede. Podaci o mestu i vremenu napada, okolnostima obračuna, kao i učesnicima svih poznatih konflikata u prethodnih dvanaest godina, nalaze se na adresi: www.cins.rs/srpski/security.

PREKOMERNA UPOTREBA SILE: Zbog ubistva Sretena Markovića počinilac je kažnjen sa 11 i po godina zatvora. U presudi Višeg suda u Beogradu se navodi da su u „Sargonu“ poznavali Markovića od ranije. Jedan pripadnik obezbeđenja mu je bio prijatelj.

Prema svedočenjima prisutnih, Marković je bio pod uticajem alkohola kada je započeo raspravu sa dvojicom mladića. Njegov prijatelj iz „Sargona“ je smirio situaciju, ali ne zadugo. Teturajući se, Marković je prišao drugu Branka Lazića i udario ga, zbog čega je ovaj skočio na njega i počeo da ga tuče. Lazićeve kolege smirile su situaciju i poslale ga kući. Ipak, on se kasnije vratio i pucao u Markovića.

U velikom broju zabeleženih slučajeva teško je utvrditi ko je započeo incident. Međutim, ta činjenica nimalo ne opravdava prekomernu upotrebu sile i iživljavanje privatnog obezbeđenja nad žrtvama.

Sociolog Čedomir Čupić kaže da radnici obezbeđenja ne bi trebalo da reaguju na provokacije.

„Oni upravo treba da zaštite sve, čak i tog građanina koji nasrće, zato što u tom trenutku možda nije dovoljno spreman da rasuđuje ako je, na primer, u alkoholisanom stanju. Oni treba da ga spreče da pravi problem, a ne da upotrebljavaju fizičku silu“, pojašnjava Čupić.

Branko Lazić jeste osuđen za ubistvo Sretena Markovića, ali istraživanje CINS-a pokazuje da je sudski epilog izostao u više od polovine napada. Građani često iz straha uopšte ne prijave slučaj policiji, a kada to učine potrebno je mnogo vremena da on bude pravosnažno okončan.

Nebojša Ivanović još čeka na pravosnažnu presudu protiv osoba koje su ga pretukle 2009. godine jer je protestovao zbog izgradnje deponije za smeće kod Prokuplja.

„Njih četvoro-petoro su ušli u kućicu, jedan je držao pištolj uperen u mene, onda su počeli da viču kako njih niko ne može da zaustavi“, kaže Ivanović. „Drugi me je udario boš pumpom po glavi. Ubadali su me i šrafcigerima.“

PROBLEM (NIJE) SPREČEN: Da su vlasnici ugostiteljskih objekata vodili više računa o tome koga zapošljavaju, znali bi da su njihovi radnici i ranije imali problema sa zakonom. Pojedini pripadnici obezbeđenja pre incidenata zbog kojih su se našli u bazi imali su više krivičnih prijava, između ostalog, i za nasilničko ponašanje.

Tako se Miloš Srdić iz Subotice tereti da je 2008. godine naneo teške telesne povrede dvojici sugrađana koji su pokušali da se vrate u klub iz kojeg su izašli po cigarete. Protiv Srdića je godinu dana ranije podneta krivična prijava, takođe zbog nanošenja teških telesnih povreda.

„Osetili su svoju moć i bili srećni kad su mogli da me šutiraju dok sam ležao bez svesti. Pretrpeo sam takve povrede da je naučna fantastika kako sam ostao živ. Pokidani su mi nervi, slomljeni zubi, nagnječena rebra“, ispričao je Srđan Bogić, jedan od pretučenih mladića.

Dragoslav Đuričković, šef obezbeđenja diskoteke „Vox“ iz Crvenke, osuđen je na pet godina zatvora zbog pokušaja ubistva Marka Begovića u oktobru 2006. godine. Đuričković je pre incidenta u Crvenki imao pet krivičnih prijava, od čega jednu za nasilničko ponašanje.

„On drži nož u meni, gledamo se u oči – lice u lice, guram ga i on neće da pusti (…) on je meni hteo da uzme život… Zabio mi je nož na jedan centimetar od srca“, kaže Begović.

Pre usvajanja Zakona o privatnom obezbeđenju krajem 2013. godine, bezbednosne provere zaposlenika obezbeđenja uopšte nisu morale da se sprovode, što ne umanjuje odgovornost onih koji su obezbeđenje unajmljivali.

Novim zakonom bezbednosna provera je postala neophodan uslov da bi se neko mogao baviti ovim poslom. Ipak, Predrag Petrović iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku kaže da provere nisu dobro uređene – da su površne te da neće moći utvrditi postojanje ozbiljnih bezbednosnih prepreka.

„DIVLJE“ I „PRAVO“ OBEZBEĐENJE: Veliki broj incidenata koji su se našli u bazi „Strah od obezbeđenja“ izazvala su nelegalno zaposlena lica, bez ugovora, obuke ili sa problematičnom istorijom. Takođe su se među napadačima mogli naći navijači pa i bivši policajci. Svi oni koji nisu u radnom odnosu u firmi registrovanoj za ovu vrstu delatnosti spadaju u tzv. divlje obezbeđenje.

Probleme ređe izazivaju poznatije i veće firme za obezbeđenje, ali i njihovi pripadnici učestvuju u premlaćivanjima. Dušan Odor iz Pančeva, zaposlen u pančevačkoj agenciji „Sfinga-pro“, pretukao je 2009. godine Živorada Miloševića, koji je došao u firmu „Vojvodina“ po svoju zaradu.

„Ja nisam ni pokušavao da ga udarim, u rukama sam držao papire koji su bili krvavi, nisam ni pokušavao da mu dam neki otpor. Ja od tada ne vidim na to oko“, kaže Milošević.

Firma „Sfinga-pro“ obezbeđuje deset škola u Pančevu i okolini, brojne sportske i kulturne manifestacije, a na svojoj internet stranici navode da su bili angažovani i na obezbeđenju bivšeg predsednika Borisa Tadića.

Značajan broj napada zabeleženih u bazi CINS-a dogodio se upravo na javnim mestima. Tako je Amela i Esada Kurbegovića iz Brodareva nekoliko članova obezbeđenja pretuklo u zgradi Skupštine opštine Prijepolje 2012. godine – na javnoj raspravi o izgradnji hidroelektrana.

NEDOSTATAK POLITIČKE VOLJE: Fedor Frimerman imao je 33 godine kada je 2013. pretučen na smrt ispred beogradskog splava „Sound“. Policija je privela dvadesetak osoba, ali na optužnici su se našla samo četvorica pripadnika obezbeđenja. Suđenje je počelo u julu ove godine, trojica okrivljenih su u pritvoru, a četvrti se brani sa slobode. Odgovornost vlasnika splava ili firme koja ga je obezbeđivala nikada nije utvrđena.

Frimerman je pokušavao da zaustavi sukob između svog druga Milana Modrinića i obezbeđenja splava kada je i sam napadnut. Preminuo je od povreda udarcima u glavu i telo. Obdukcija je pokazala da se nije branio te da je posle pucanja krvnog suda u glavi pao u nesvest.

Ovaj slučaj karakteriše neverovatna količina brutalnosti, što se vidi i po iskazima optuženih – Denis Pavlov navodi da je u premlaćivanju Frimermana učestvovao Dušan Davidović, koji je i ranije osuđivan zbog nasilja:

„Dušan je tog momka koji je ležao na zemlji šutirao i gazio… Onda je otrčao do krupnog ćelavog momka (Modrinić) koji je ležao na par metara od njega, šutnuo ga par puta u predelu glave i tela, a onda se vratio do visokog mršavog momka koji je ležao na zemlji i opet nastavio da ga šutira i gazi.“

Filip Čolović, brat pokojnog Fedora, kaže da samo postojanje zakona nije dovoljno da se uvede red u ovu oblast. Prema njegovim rečima, da bi se neki problem rešio u Srbiji mora da postoji politička volja, što nije uvek slučaj.