„Nemačka je naš omiljeni neprijatelj“, reče pre neku godinu brkati profesor nemačkim novinarima na brodu koji ih je idilično vozio ispod savskih mostova. Ovaj navodno duhoviti bezobrazluk ne spada u najsjajnije primere srpske gostoljubivosti, ali ispoljava duboko usađenu kulturološku matricu. Da ne kažem predrasudu. Sa jedne strane, Srbija stremi članstvu u Evropskoj uniji, sa druge bi Šešeljeve pristalice, i ne samo oni, bez zadrške da zagrle „majčicu Rusiju“. Ta difuzna mentalna matrica je prisutna maltene u vascelom srpskom političkom spektru.
Problem Srbije jeste što je zemlja, u stvari, geopolitička rupa unutar tkiva Evropske unije. Da Srbija ima kazahstanske granice, nikome na Zapadu, a kamoli u Nemačkoj, ne bi padalo na pamet da džara „ruskog medveda“ (ovo je slikoviti kulturološki kliše na Zapadu) kradući mu plen ispred nosa.
Znači, „majčica“ je daleko, Nemačka je najjača ekonomska sila kontinenta i Srbi na čelu sa Aleksandrom Vučićem su se, sve gorko žaleći, okrenuli „omiljenim neprijateljima“. Zvanično su im Nemci ako ne baš prijatelji, onda barem partneri. Nije li premijer Vučić prošlog leta Berlinu ponudio „savezništvo“? Dobro, brak iz računa ili iz ljubavi, dilema je poznata. A i posledice. Međutim, Berlin je počeo da sumnja u krajnje namere Srbije kao udavače.
LOŠ RUSKI UTICAJ: Nemački diplomatski napori na ubeđivanju Vladimira Putina da, ako već neće da vrati Krim, a očito neće, barem prepusti istočnoukrajinske teritorije Kijevu, nisu doneli ništa. Kada je Angela Merkel pre neki dan, nakon višesatnog razgovora sa Putinom, po ko zna koji put u dosadašnjih tridesetak razgovora shvatila da je to jalov posao, ona je daleko od Evrope, u Australiji, ali dovoljno čujno da dobaci i do Beograda, navela spisak zemalja koje ugrožava ruski uticaj. Srbija je među njima.
Nemačka je na početku ukrajinske krize pokušala da izbalansira poziciju između svoje energetske gladi i velikih investicija u Rusiji i geopolitičke konfrontacije koju su preko Kijeva zaoštravali pre svega Moskva i Vašington. Nakon aneksije Krima taj put u diplomatsku ekvilibristiku Berlinu je bio odsečen.
Referendum pod ruskim oružjem doveo je do promene granica. Svemu tome je Berlin na osnovu važeće spoljnopolitičke formule naprosto morao reći „najn“, i po cenu sopstvene ekonomske štete. Spoljnopolitički rezon Berlina se nije promenio u poslednjih nekoliko decenija. Ono što je formulisano u starom dobrom Bonu, kao glavnom gradu bivše Zapadne Nemačke, važi i za ujedinjenu Nemačku, koju od milja zovu „Berlinska republika“: „Transatlantsko savezništvo“ plus „povezanost sa Zapadom“. Dakle: EU&USA first.
Srbija je potencijalni član Evropske unije. I potencijalni saveznik Rusije. Te dve stvari se mogu nekako uklopiti u vremenima saradnje Rusije sa Zapadom. U vremenima sukoba – a ukrajinska kriza daje odnosima taj karakter – Srbija ne može dugo da zadrži svoju „nesvrstanu“ ulogu.
Izjava Angele Merkel je samo vrh ledenog brega. Nemačka politička elita zvanično hvali napore Srbije, Briselski sporazum i sve što uz to ide. Nezvanično je prisutna zabrinutost zbog „putinizacije“. U Nišu su ruski „humanitarci“ stekli imunitet, neophodan za obaveštajnu delatnost. Slike Putina ispred ruskih tenkova na vojnoj paradi u Beogradu dovele su do ponovnog vrlo plastičnog svrstavanja Srba u ruski tabor, u trenutku kada se taj tabor ponovo doživljava kao pretnja. „Mali Rusi“ u Evropskoj uniji? Malo ko bi mogao da ubedi zapadnoevropske države da je u njihovom interesu da prime zemlju koja bi unutar Unije mogla u ime Moskve da blokira neke procese. Ili barem da lobira za tuđ račun.
Nemačka je priznala Kosovo, a Rusija blokira prijem Kosova u Ujedinjene nacije. Energetskim krvotokom Srbije teku ruska nafta i gas. Srbija neće u NATO, ali hoće vojne vežbe sa Rusima. Sve to nemački političari znaju kada govore o mogućem potpadanju Srbije pod prevelik ruski uticaj.
POD MEDIJSKOM UNAKRSNOM VATROM: Glavni mediji u Nemačkoj, isto kao i nemačka vlada, odnedavno u ponašanju Moskve prepoznaju „Veliki plan“ (kako piše „Cajt“) ruskog predsednika sa ciljevima koji se polako razaznaju: Apsolutna dominacija postsovjetskim prostorom, potiskivanje NATO-a što dalje od ruskih granica, zadobijanje uticaja unutar Unije, geopolitičko sučeljavanje sa Vašingtonom, zaokruživanje interesnih sfera. I vide da je Srbiji Moskva namenila ne tako beznačajnu ulogu u tom planu.
„Da li bi trebalo da se opet bojimo Rusa?“ „Odgovor Putinu – popuštanje ili tvrd stav?“, samo su neki od naziva televizijskih debata, koje se ovih dana vrte u nedogled. Rusija, čije naredne poteze Nemačka i Zapad ne mogu sa sigurnošću da predvide, izaziva strah. Stariji se sa nelagodom sećaju Hladnog rata. Mlađi se čude – zar im nisu rekli u školi da je istočno-zapadna konfrontacija stvar prošlosti?
Odnedavno je proradio i novi moskovski program na nemačkom. Rusko ulaganje u zapadne jezike na državnom kanalu „Raša tudej“ ovde se uglavnom posmatra kao medijsko-propagandna logistika „Velikom planu“. No, u ruskim i nemačkim medijima ne govori se samo o Putinu, već se pojavljuje i on lično. U intervjuu emitovanom 16. novembra na Prvom programu Nemačke državne televizije, Vladimir Putin je precizno opisao to što misli. Za Srbiju je zanimljiva njegova tvrdnja da je suština presude Međunarodnog suda u Hagu – one koja se odnosi na to da proglašavanje kosovske nezavisnosti ne predstavlja povredu međunarodnog prava – primenjena na Krim, znači da aneksija Krima na osnovu navodne većinske volje tamošnjeg stanovništva nije povreda međunarodnog prava. Narod koji želi da se odvoji ne mora da pita centralnu vladu, rekao je Putin.
Državnoj politici Beograda, zasnovanoj na ustavnoj preambuli o nepriznavanju državne nezavisnosti Kosova, ovaj Putinov stav nije od koristi. Naime, novinar Hubert Zajpel je mogao da pita ruskog predsednika, a nije: Ako može Krim, zašto ne može Kosovo? Pozicija Moskve je očigledno protivrečna: Krim je kao deo Rusije legitiman, a Kosovo blokiramo za srpski ćef. Ako Zapad u očima mnogih Srba ima dvostruke aršine, ne bi bilo zgoreg da samo primete kako ih po potrebi ima i Moskva.
VREME ZA IZJAŠNJAVANJE ISTIČE: Za sada Berlin samo zlovoljno posmatra kako Srbiju, kao spomenutu geopolitičku rupu Unije, pune ruski gas, nafta i ljubav. Moskva ne traži ništa osim – lojalnosti. I to u obliku nepristupanja Severnoatlanskom paktu. Čak i ako bi se Beograd odlučio za Uniju, Moskva će imati saveznika unutar suparničke zone.
Međutim, ako sukob oko Ukrajine potraje, a hoće, novootkrivena ljubav pravoslavne braće ozbiljno će uznemiriti Berlin. Doduše, Vučić je uoči svoje junske posete Berlinu rekao da postoji jedna stvar u kojoj Srbija može pomoći Nemačkoj, a to su garancije za zapadnobalkansku bezbednost i stabilnost. Sada se Berlin pita: Šta ako Moskva iskoristi Srbiju za destabilizovanje jugoistočnog krila EU? Šta ako u Beogradu na vlast dođu ljudi koji su skloni sleganju ramenima na sve ono nedostižno što stoji u pristupnim poglavljima? Šta ako siromašna i sluđena zemlja većinski odluči da se vrati „majčici“ jer se brak iz interesa stalno odlaže, a i Brisel kao mladoženja izgleda pomalo načeto, sa južnim ekstremitetima koji skoro da odumiru?
Nova pažnja kojom je obasuta Srbija može biti šansa za Beograd da bolje plasira neke svoje argumente u bilateralnim razgovorima sa Berlinom i Briselom. Ali loša bi bila procena da se ruskom kartom može uceniti Nemačka ili bilo ko na Zapadu. Partnera ne ucenjujete. Jedino ako ga još vidite kao „omiljenog neprijatelja“ i ako želite da dobijete isti takav status u njegovim očima. Vremena u kojima nas je „majčica“ uzimala u krilo bila su istodobno vremena u kojima se dugo neprijateljevalo sa Berlinom. Bila je to uvek i po Srbiju nesrećna epoha. Niko neće zbog jačanja ruskog uticaja suspendovati Briselski sporazum. Niti će dati popust Srbiji u oblastima kao što su vladavina prava ili sloboda medija.
Ipak, sat koji meri vreme do neizbežnih odluka neumitno otkucava. Završetak neveštog balansiranja na ponovo zategnutoj hladnoratovskoj žici može se možda odgađati neko vreme, pa i do kraja Vučićevog mandata. Ali ako on sledećem mandataru (možda sebi samom) ostavi ono što je Tadić ostavio njemu u amanet – nejasno definisane odnose sa susedima, nejasno definisano mesto zemlje u novom sortiranju Istoka i Zapada sa nerešenom dilemom „majčice“ u srcu i „omiljenog neprijatelja“ u novčaniku – onda vremena za mudre odluke više neće biti.
Drugi će odlučivati umesto Srbije. O članstvu u EU. O bezviznom režimu. O toplim i hladnim radijatorima. O ekonomskoj pomoći. A tek to je „ruski rulet“.
Autor je glavni urednik redakcije Dojče velea na srpskom jeziku
