Iz vruće fotelje pod hladan tuš

Odustao je još jedan. Profesor dr Momčilo Babić podneo je prošlog četvrtka neopozivu ostavku na dužnost direktora Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. Baš kao i njegov prethodnik, dr Aleksandar Vuksanović, ostavku je podneo početkom decembra. Baš kao i Vuksanović, nije izdržao ni pola mandata. Baš kao Vuksanović, ostavku je obrazložio „ličnim razlozima“. I baš kao i u Vuksanovićevom slučaju, spekuliše se da je pravi razlog odlaska nategnut (bolje rečeno – loš) odnos sa ministrom zdravlja.

Ostavka čoveka kome je pre manje od dve godine poverena najveća „kasa“ srpskog zdravstva, izgleda nije preterano iznenadila čelnike u Ministarstvu zdravlja.

Štaviše, na mesto v.d. direktora ekspresno (brže nego ikada dosad), u roku od nekoliko sati, predložena je i postavljena nova osoba – dr Verica Lazić, stomatolog i dosadašnji direktor Sektora za kontrolu u RFZO, koju je, o ironije, upravo Babić prethodno pokušavao da smeni sa te funkcije i koja mu je, uzgred, bila jedan od protivkandidata u trci za direktora RFZO prošlog februara. Odnosi među njima, navodno, nikada nisu bili cveće, ali teško da je do pre par meseci dr Babić mogao očekivati ovakav rasplet događaja.

U međuvremenu, javnost je saznala da je doskorašnji direktor RFZO bio sve samo ne miljenik resornog ministra, te da mu se ovaj, kako smo mogli da pročitamo proteklih dana, nije čak javljao ni na telefon.

TRENIRANJE ŽIVACA: Nezadovoljstvo na relaciji Ministarstvo zdravlja – RFZO je, kako stvari stoje, bilo obostrano.

To je postalo posebno očigledno letos, kada je doneta odluka da se suficit sredstava iz RFZO prebaci u penzioni fond, što bi praktično značilo da će RFZO raspolagati sa dva odsto manje novca, a to, prevedeno u parama, znači 36 milijardi dinara manje za potrebe u zdravstvu, na godišnjem nivou. Babić se pobunio protiv te odluke, upozorivši Vladu da bi, ukoliko ne pomogne, to moglo da izazove ozbiljne probleme. Sledeći udarac je nanela Skupština odlukom da se, prema izmenama Zakona o zdravstvenom osiguranju, broj članova Upravnog odbora sa 21 smanji na sedam, a Nadzornog odbora sa sedam na pet članova.

Ipak, sve je kulminiralo s promenom takozvane Uredbe o centralizovanoj nabavci lekova, koju je Ministarstvo zdravlja donelo u novembru ove godine. To je praktično značilo da RFZO, po prvi put, treba da nabavi lekove za A i A1 listu, odnosno čak 1.340.000 stavki – do kraja godine. S obzirom na to da je za realizaciju ovakve javne nabavke potrebno bar tri meseca, odmah je bilo jasno da RFZO nije u mogućnosti da ispoštuje rokove koje je Ministarstvo uredbom stavilo pred njih. Babić je reagovao tako što se obraćao nadležnima, objašnjavajući da zahtev Ministarstva nije izvodljiv. Čak je, kako prenose neki dnevni listovi, postavio ultimatum: ili se menja uredba ili on ide.

Epilog nam je poznat.

LIČNI I POLITIČKI RAZLOZI: Po svemu sudeći, Momčilo Babić je ostavkom samo preduhitrio smenu koja mu se mesecima spremala. Podsetimo, u intervjuu u „Politici“ u maju ove godine, izjavio je da je preko tabloidnih medija stalno izložen dezavuisanju i napadima bez osnova i da mu prete veštačkim nestašicama lekova. „Ovih dana mi prenose pretnje da će me smeniti preko novog ministra zdravlja Zlatibora Lončara, da će mi ‘napakovati’ preko državnog revizora Radoslava Sretenovića“, rekao je tada Babić, dodavši da mu je savest mirna i da radi u državnom i nacionalnom interesu po programu nove vlade. Nezvanično, poziciju je pokušavao da osigura računajući pre na stara poznanstva nego na sadašnju poziciju člana SNS-a u kojoj je od osnivanja i u kojoj se smatra(o) privilegovanim samo zato što je lečio Tomislava Nikolića u vreme dok je ovaj, kao opozicija vlasti demokrata, štrajkovao glađu. Na te veze se, očigledno, nije mogao osloniti.

Ostavka Momčila Babića je još jedan dokaz koji potkrepljuje teoriju da je pozicija direktora Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje najstresnije radno mesto u Srbiji, odnosno da od te nema ni željenije ni baksuznije funkcije u državi. Ako se osvrnemo na poslednjih petnaestak godina rada ove institucije, možemo da vidimo da su svi koji su sedeli u toj stolici – ili bili pod istragom, ili završili u zatvoru ili, u najboljem slučaju, podnosili ostavke pre isteka mandata. Svi su, izuzev Svetlane Vukajlović, bili iz redova belih mantila. Svi su, opet izuzev Svetlane Vukajlović, bili stranački kadrovi. Svi su bili napadani, a oni koji bi pali u nemilost ministra zdravlja, brzo bi tražili ili novo radno mesto ili advokata.

foto: i. pavićević

Prethodnik dr Babića, dr Aleksandar Vuksanović, doneo je odluku da poziciju direktora RFZO napusti negde na polovini mandata, početkom decembra 2012. Scenario njegovog odlaska neodoljivo podseća na ovaj koji se upravo odvija. Doktor Vuksanović je, naime, napisao ostavku, obrazložio je „ličnim razlozima“ i istakao da to nema veze sa bilo kakvim političkim pritiscima, čak je dodao da „nije ni znao da vlast želi da ga smeni“. Pa ipak, signali da takva volja postoji su se mogli razaznati iz nekoliko događaja koji su prethodili Vuksanovićevoj odluci. Krajem 2012. bio je izložen kritici dvoje ministara – Mlađana Dinkića i resorne mu ministarke Slavice Đukić Dejanović. Prvo je tokom rasprave o budžetu u Skupštini Dinkić optužio Vuksanovića da je kadar Demokratske stranke, te da je kao takav kriv za nagomilavanje dugova RFZO prema bolnicama, a onda se oglasila i tadašnja ministarka zdravlja, s konstatacijom da najbitnije zdravstvene institucije u zemlji ne rade u skladu sa zakonom i da su se nadležnosti izmešale.

Vuksanović je na Dinkićeve optužbe odgovorio obrazloženjem da je nedostatak novca u kasi RFZO posledica manjeg broja zaposlenih i neuplaćenih doprinosa, a ne rezultat njegovog rada i tom prilikom se pozvao na podatke Poreske uprave, u čijoj je nadležnosti kontrola uplata doprinosa za zdravstvo, te naveo da su shodno tim podacima dugovanja za zdravstveno osiguranje premašila sumu od 130 milijardi dinara. Takođe, kao još jedan od razloga za nedovoljno novca u kasi RFZO, Vuksanović je istakao i činjenicu da upravo Vlada Srbije nije uplaćivala doprinose za 1,3 miliona nezaposlenih, izbeglih, raseljenih i drugih socijalno ugroženih kategorija stanovništva. Umesto da se za tu svrhu u kasu RFZO sliju 52 milijarde dinara, stiglo je, kako je rekao, svega 1,6 milijardi.

foto: a. anđić

Sve se na kraju završilo na ostavci, a dr Vuksanović se vratio svojoj specijalnosti – urologiji.

Dve godine ranije, sa mesta direktora RFZO otišla je prva žena na toj funkciji – Svetlana Vukajlović.

Iako joj je mandat istekao u maju 2010. godine, Svetlanu Vukajlović je posle konkursa raspisanog istog meseca Upravni odbor RFZO ponovo izabrao za direktora. Nakon toga ova odluka je trebalo da prođe kadrovsku komisiju Vlade i da dobije saglasnost. Odluka UO RFZO je, međutim, iz nekog razloga skinuta sa dnevnog reda kadrovske komisije i faktički nikada na taj dnevni red nije ni došla, a javnost nikada nije dobila objašnjenje zbog čega. Ono što se dalo pročitati u novinama bilo je da bi mesto direktora RFZO, po koalicionom sporazumu, pripalo Demokratskoj stranci i da je to razlog što Vukajlovićeva nije prošla kadrovsku komisiju Vlade, jer zamerki na njen rad nije bilo.

Svetlana Vukajlović je više puta dokazala da je najbolji menadžer u javnom sektoru. Tokom njenog vođenja Fonda, ova ustanova je iz deficitarnog finansiranja i ogromnog duga prerasla u održiv finansijski sistem. Za vreme njenog mandata smanjene su liste čekanja na hirurške intervencije i povećan broj intervencija u kardiohirurgiji i ortopediji, uvedena je kontrola cena lekova i ugradnog materijala, a centralizacijom nabavki ostvarene su značajne uštede, povećan je broj osiguranika koji se upućuje u inostranstvo na lečenje, počelo je finansiranje vantelesne oplodnje, a na njenu ličnu inicijativu izgrađena je Roditeljska kuća za decu obolelu od raka, prva takve vrste u Srbiji. Nakon četiri meseca provedena u bestežinskom stanju, na funkciji v.d. direktora RFZO, a bez ikakvog odgovora od strane Vlade, uprkos upornom insistiranju, Vukajlovićeva podnosi neopozivu ostavku.

Manje od godinu dana kasnije (u septembru 2011), uhapšena je na osnovu optužnice podignute pod sumnjom da je krajem 2009. godine, zajedno sa Smiljkom Mileusnić Adžić, Vladimirom Gravarom i Ljubomirom Pavićevićem, učestvovala u nelegalnoj nabavci vakcina protiv gripa A H1N1 i time oštetila državni budžet za oko 1,25 miliona evra. U pritvoru je provela više od osam meseci. Na slobodu je puštena krajem maja 2012. godine. Njena krivica ni do danas nije dokazana.

VAŽNO JE ZVATI SE MIJAT: Pre Svetlane Vukajlović Fondom je upravljao dr Mijat Savić, danas poznatiji kao tast Čedomira Jovanovića. Ni njegovo rukovođenje Fondom, tada se to zvalo Republički zavod za zdravstveno osiguranje, nije bilo med i mleko. Iste godine kada je došao na čelo RZZO-a (2001), tadašnji ministar zdravlja i zaštite životne sredine Obren Joksimović zatražio je njegovo hitno razrešenje zbog toga, kako je rekao, što je Savić „suprotno svim zakonima i pravilnicima o snabdevanju preuzeo samostalno uređivanje oblasti zajedničkog medicinskog snabdevanja“. Joksimović ga je optužio i da slabo sarađuje sa resornim ministarstvom, te da on (ministar) za neke poteze RZZO saznaje tek iz medija. Ni Savić njemu nije ostao dužan. Pod parolom „za građane je najvažnije da budu snabdeveni lekovima“, nije propustio da „podseti“ na krivične prijave koje su podnošene protiv Joksimovića dok je bio lekar, kao i na druge mu grehe iz prošlosti aludirajući na stranačka preletanja i favorizovanje kadrova Milovana Bojića. Manje od mesec dana nakon toga, Joksimović koji je pretio rušenjem vlade ako se Savić ne razreši dužnosti, više nije bio ministar. Drugi veći sukob koji se takođe završio u Savićevu korist bio je onaj sa direktorom Galenike Zvonkom Ostojićem, koji ga je optužio da je oštetio ovu fabriku lekova za nekoliko stotina miliona dolara, što je navodno kulminiralo i fizičkim razračunavanjem sa predsednikom nadzornog odbora Galenike. Posle toga Ostojić je smenjen.

Mijat Savić je u fotelji direktora Fonda sedeo do 2005. godine, a onda se vratio svom poslu, pedijatriji, na jednoj privatnoj klinici.

Njegov prethodnik nije bio te sreće. Tomislav Janković, ginekolog i istaknuti član JUL-a, došao je na čelo Fonda 1998. godine, nasledivši svog partijskog druga Nenada Đorđevića koji je direktno iz fotelje direktora otišao u zatvor zbog finansijskih malverzacija. Baš u vreme njegovog dolaska na čelo Fonda događa se nagli uspon Instituta za kardiovaskularne bolesti „Dedinje“ i dr Milovana Bojića. Inače, Janković je važio za čoveka koji je umeo da prepozna šansu, što je najbolje demonstrirao transferom iz SPS-a u JUL, nakon čega postaje jedan od favorita partijske predsednice Mire Marković, koju je često pratio na putovanjima po Indiji, prilikom promocije njenih knjiga.

Uhapšen je u martu 2001. godine pod optužbom da je učestvovao u vršenju fiktivnih uplata sa računa firmi u korist JUL-a, i time oštetio Republički zavod za zdravstveno osiguranje i Institut za radiologiju i onkologiju za 256.000 tadašnjih nemačkih maraka prilikom nabavke citostatika za Institut za onkologiju 2000. godine (takozvana afera „Citostatici“). Iako prvobitno osuđen na pet godina zatvora, u julu ove godine ga je Apelacioni sud oslobodio optužbi.

Igrom slučaja, nova v.d. direktorka RFZO-a, Verica Lazić, bila je svojevremeno zubarka upravo Miri Marković. Ta kvalifikacija joj u ovom slučaju sigurno nije pomogla, ali u medijima se uporno ističe njena partijska bliskost sa ministrom zdravlja Zlatiborom Lončarom. Kako će se snaći na novoj funkciji i da li v.d. faza prethodi i konkretnom zvanju direktora, videćemo nakon konkursa, na kome će sigurno biti dosta zainteresovanih (Momčilo Babić je, na primer, odabran od 11 prijavljenih kandidata). Jedno je sigurno, onome ko na tom konkursu pobedi i sedne u stolicu direktora RFZO, od kvalifikacija i znanja definitivno će biti potrebniji debeli živci i jaka leđa.