Sjajan prikaz „kaveza identiteta“

Teško se izvesni „belosvecki“ pojmovi probijaju do naših svračijih zakutaka, a i kad se probiju, umeju doći u obličju prilično izobličenom u odnosu na original, nekad čak do neprepoznatljivosti. Pa onda se ukorene i zažive u tom lažnom, posve izvitoperenom vidu, te ih se iz pogrešnih razloga i voli i mrzi, jer se u njima ne vidi ono što jesu, što predstavljaju, i što su im konotacije i konsekvence, nego nešto sasvim drugo, neretko obrnuto. Tako je nekako i s multikulturalizmom: nacionalisti i uopšte konzervativci se na njega mršte, a svakovrsni „progresivci“ ga svojataju, što je ironično i bizarno, ali već i pomalo posramljujuće, ako ćemo pravo. Jedan od razloga što je tome tako jeste i već hroničan nedostatak relevantne prevedene literature o multikulturalizmu: em je ima malo, em je to što ima mahom apologetsko.

Bizarna je to stvar, kažem, jer je posledica jednog velikog nesporazuma (i još većeg neznanja). Nacionalisti su, doduše, u pravu da multikulturalizam (MK) obznanjuje nepovratan kraj nekog „dobrog, starog“ monohromnog sveta iz desničarskih tlapnji, ali pažnja, MK ne samo da nije „zaslužan“ za nestanak takvog sveta, nego, naprotiv, pokušava da iz tog sveta spase što se još spasiti dade. „Progresivci“, pak, naivno zamišljaju MK kao ideologiju i praksu blagorodne koegzistencije „identitetskih različitosti“ koje žive u umerenom međusobnom razumevanju, čak i prožimanju. Tome nasuprot, u stvarnom svetu MK je ideologija manje ili više tvrdog (jer ni MK, naravno, nije svugde isti, ni načelno ni manifestno) ukopavanja etničkih, verskih i opšte kulturano-identitetskih kolektiviteta u „svoje“ nasuprot „drugom“ kojem se, doduše, priznaje pravo na postojanje, ali gotovo a u nekoj vrsti paralelne realnosti. Što manje dodira, to bolje… A naročito što manje univerzalizma, brrr, jer u tome sigurno ima nečega imperijalističkog, što je upereno protiv „naših specifičnosti“…

Knjiga dvojice danskih istraživača, Jensa-Martina Eriksena i Frederika Stjernfelta Demokratske kontradikcije multikulturalizma (preveo Predrag Crnković; Helsinški odbor za ljudska prava, Beograd 2013) redak i je i dragocen prilog razbijanju te omerte brižno gajenog neznanja. I, pravo da vam kažem, jedna od najvrednijih prevedenih esejističko-publicističkih knjiga kod nas poslednjih godina. Ali je zato, gle, potpuno, sistematski prećutana! Zašto? Voleo bih da mogu da mislim da je u pitanju zavera mračnih sila, ali stvar je verovatno mnogo banalnija, kako već po svračijim zakucima biva: tu se naprosto nerado susrećemo sa štivom koje razbija naše predrasude.

Ova relativno opsežna, ali vrlo prohodna, inteligentno, duhovito i darovito napisana knjiga sastoji se od četiri dela koje sasvim prirodno u celinu povezuje tematika naznačena naslovom; i pri čemu je četvrti deo, koji se sastoji od niza kraćih tekstova na razne teme i raznim povodima, a koje su autori objavljivali u štampi, na neki način razrađuje, sublimira i sumira prethodno izrečeno.

Namerno nepoštujem „red“ same knjige. Rekao bih da je u trećem poglavlju, mada najkraćem, sadržan neposredan povod njenog natanka. I tu već nije „slučajno“ da se radi o danskim autorima. U pitanju je famozni slučaj „karikatura proroka Muhameda“, objavljenih u jednom danskom dnevniku, a koje su potom rezultirale velikim nemirima u islamskom svetu, ali i trajnom pretnjom za autore crteža, ali i strepnjom mnogih neposredno neinvolviranih kuda sve to vodi: prisustvujemo li smrti Prosvetiteljstva i zori Novog srednjovekovlja? Eto, tek da ne zaboravimo da aktuelni napad na Šarli Ebdo nije tek tako pao s neba pa u rebra… Autori minuciozno prate i raščlanjuju debatu koju je – naravno, ne samo u Danskoj – izazvao ovaj slučaj, izvanredno lucidno se suočavajući s multikulturalističkom argumentacijom i levice i umerene desnice, a koja u ime „tolerancije prema Drugačijem“ zapravo odobrava represiju i nasilje, u ekstremnom slučaju nad nevernicima, ali uvek nad samom ciljnom populacijom, u ovom slučaju onom „islamskih korena“, a koja dobrim delom najviše i najneposrednije trpi od fundamentalističkog nasilja i ludila. Pri čemu u levom i libralnom evropskom svetu ne nalazi saveznike, kao što bi bilo „normalno“, nego „dobrohotne“ – zapravo cinične – pokrovitelje sopstvenih identitetskih tlačitelja! I pri tome se Eriksen i Sjernfelt ni za trenutak ne „pajtaju“ s parohijalizmom i ksenofobijom danske i uopšte evropske „neohrišćanske“ desnice, jer izvanredno uočavaju ključnu stvar: mada taktički protivnici, „hrišćanski“ i „islamski“ konzervativizam strateški su saveznici i svetonazorni pandani. Evropska desnica „ne voli muslimane“ kad su joj preblizu (a voli ih kad su u Jemenu, Čadu ili tako negde), ali im bar do neke mere zavidi na društvenom ustrojstvu većine islamskih zemalja, kakvo bi rado reprodukovala, dakako u hrišćanskoj varijanti… Uzbudljivo je iznova proći kroz sučeljavanja oko tog slučaja upravo u svetlu aktuelne post-Šarli situacije: svo licemerje dušebrižnih multikulturalista koje se sručilo na Šarli prethodno su iskusili i „blasfemični“ Danci, kao uostalom i Ajan Hirši Ali ili Salman Ruždi!

Dalje unazad: u drugom poglavlju, autori se posvećuju brojnim teorijskim rasprama za i protiv multikulturalizma, i ono će biti najkorisnije onima koji o tome ne znaju dovoljno, a voljni su da razaberu „ko je ko“ i ko šta zastupa, a pre svega da malo razbistre pojmove jerbo, rekoh, mnogo se oko toga mistifikovalo pa je multkulturalizam kao doktrina i praksa kod neupućenih dobio izvestan „emancipatorski“ oreol koji ni po čemu ne zaslužuje. Radi se o (neo)konzervativnoj ideologiji koja slobodu pojedinca (a o pojedinki da i ne govorimo…) olako podređuje pretpostavljenim „identitetskim blokovima“, tvrdim, masivnim kolektivitetima poput etnonacionalnih ili (pogotovo) verskih, kojima se ima milom ili silom pripadati, iz kojih nema bekstva bez posledica… Koren joj je, dakako, u izvorno levom antiimperijalističkom sentimentu, i odatle potiče ta česta zabluda („ko smo mi da drugim kulturama namećemo svoje partikularne vrednosti kao univerzalne?“), ali koji se tokom prethodnih decenija upotrebe, poglavito u zapadnoj Evropi i severnoj Americi, sasvim prirodno i gotovo neizbežno degeneriše u apologiju čak i najsumanutijih i najrepresivnijih praksi, samo ako su dovoljno „egzotične“ da Mi Dobronamerni Beli Zapadnjaci možemo da se nekako proglasimo nenadležnim za njih; pa čak i onda kad se dešavaju „kod nas“, u našoj sopstvenoj zemlji…

Na koncu, prvo poglavlje, koje će, verujem, mnogima biti dragoceno otkriće – meni je svakako bilo. Autori su odabrali jednu zemlju za svojevrsnu case study nečega što je ponajviše nalik na ostvarenu utopiju multikultualizma doteranog do relativno radikalnih konsekvenci. Ne, to nije neka od zemalja „prvog sveta“ (njima za to ipak „smeta“ izvorno liberalna ustavna konstitucija, da i ne govorimo o „kulturološkim“ faktorima) nego – Malezija. To je zemlja sa muslimanskom većinom, u kojoj relativno značajan postotak stanovništva čine i građani indijskog i kineskog porekla (a tu su i poneki bledoliki, jakako). U Maleziji je pitanje vašeg „identiteta“ presudno u mnogo čemu, baš kako pravoveni multikulturalizam i podučava. Ako niste pripadnik većine, za vas su zatvorena mnoga istaknuta mesta u društvu, ma kakve vrednosti i kvalitete da posedujete. Ako, pak, jeste, onda su vam svi putevi otvoreni, ali zato nemojte ni pomisliti na neku sasvim običnu stvar – recimo, da popijete pivo u kakvom klubu! Što vaši nemuslimanski prijatelji mogu da čine legalno jer, bože moj, taki im identitet… A pogotovo nemojte da sanjate o mogućnosti apostazije, tj. napuštanja islama: to će vam strogo zabraniti ne samo imami, nego i sama država, sve sa sudstvom! Da se razumemo, svako „normalan“ bi milion puta radije živeo i u takvoj Maleziji nego u onakvom Iranu ili Saudijskoj Arabiji, ali to nisu relevantni faktori poređenja, to jest, pitanje je: čemu sve to, kad bi se naprosto moglo živeti u nekoj trivijalno slobodnoj zemlji… Ne, nije šala, nego se radi o ključnom pitanju: Malezija jeste slobodnija od klasičnih teokratskih država jer, recimo, ne tera nemuslimane da se pokoravaju islamskim običajima i shvatanjima, ali je istovremeno i vrlo represivna prema svima: prema „inovernim“ manjinama tako što ih na razne načine marginalizuje, a prema pripadnicima većine tako što ih doslovno drži zatočene u identitetskom kavezu. To je, dakle, multikulturalizam doveden do svoje konačne konsekvence: tu niko nije slobodno ljudsko biće koje ima presudnu i poslednju reč oko toga šta jeste a šta nije i kako želi da provede svoj jedini zemni život, nego je rob nebiranog, rođenjem zadatog identiteta, u skladu s kojim ima da proživi sav svoj vek, milom ili silom.

Knjiga možda nije besplatna, ali moj savet jeste: uzmite je u ruke, ako ništa drugo, posle čitanja ćete biti mnogo oprezniji u veličanju zgodno zvučećeg, ali sumračnog totema multikulturalizma… A nije li to, između ostalog, smisao i svrha dobre esejistike: da kopreni ideologizovanih mistifikacija kroz koju je nemoguće videti drugog čoveka suprostavi sliku sveta kakav jeste?