Kućna kinoteka

Februar je mesec filma i obeležen je trima događajima: na svetskoj sceni Berlinskim filmskim festivalom i ceremonijom dodele Oskara, a na domaćoj Festom, najpopularnijom filmskom smotrom koja se kod nas održava. Kao odgovor ovim događajima, RTS tokom februara prikazuje ciklus filmova „Festove premijere“ sa ostvarenjima koja su obeležila prethodne filmske sezone. Ovim povodom, o filmskom programu javnog servisa, njegovim umetničkim i komercijalnim ambicijama, planovima i mogućnostima, ali i o stanju na domaćoj i svetskoj kinematografskoj sceni, razgovaramo sa Nikolom Popevićem, urednikom filmske redakcije RTS-a. O „Festovim premijerama“, koje su na RTS-u počele da se emituju 1. februara, i predstojećem Festu koji počinje 27. februara Popević kaže: „Fest je prirodno vezan za javni servis, kao što je svojevremeno bio vezan za njegove preteče. Samim tim, ciklus ‘Festove premijere’ obeležava filmski program u ovom delu godine. Reč je o tradicionalno kvalitetnom ciklusu koji služi za podsećanje na filmove prikazane na prethodnim festivalima, ali i kao dodatno skretanje pažnje na postojeći. Ove godine RTS će prikazati dvanaest ostvarenja, različitih profila i žanrova, te ciklus ‘Festovih premijera’ neće biti ograničen samo na RTS2, već će filmovi biti raspoređeni u različite termine na oba kanala. Dodatno mi je zadovoljstvo što ću učestvovati u žiriju programa FEST-a ‘Granice’, čiji je predsednik Đorđe Kadijević, srpski režiser koga najviše cenim. Mislim, čovek je režirao Leptiricu, šta dodati?“

„VREME„: Kada je reč o segmentu programa RTS–a koji uređujete, kojim kriterijumima se rukovodite?

NIKOLA POPEVIĆ: Postoji značajna razlika u programskim ciljevima filmskog programa koji uređujem na RTS-u 1 i RTS-u 2, tolika da se programi adekvatni za te kanale preklapaju samo u nekim terminima – kasnovečernjim i ponekad ranopopodnevnim. Što se udarnih termina tiče, filmovi koji se tada prikazuju drastično su različiti. Pojasnio bih. Radio-televizija Srbije je – u nedostatku druge reči – primorana da se bori na tržištu s komercijalnim televizijama jer do pre nekoliko meseci pretplata, a u ovoj godini sredstva iz budžeta nisu sasvim dovoljna da pokriju troškove funkcionisanja televizije. Zbog toga je program RTS-a 1 okrenut komercijalnijim sadržajima, programu koji donosi gledanost, a samim tim i dobiti od marketinga; RTS2 je pak „slobodna teritorija“ i što se filmova tiče, postoji nesputanost da se gledalištu predstave autori, umetnička, festivalska i angažovana dela.

O čemu vodite računa pri izboru filmova?

Pre izvesnog vremena moj drugar Dimitrije Vojnov raskrinkao je moj pristup programiranju (smeh). Suština je u tome da je lakši put za kreiranje programa za RTS1 praćenje interesovanja publike i oslanjanje na aktuelnu holivudsku produkciju. Razlog što sam protekle godine hodio težim putem pre svega je budžet, tj. njegova nevelikost; mada, iskren da budem, i da sam imao veći budžet, program ne bi bio drastično drugačiji, na kraju krajeva prošlu godinu završio sam „u plusu“. Uštedeo sam, to je danas aktuelno (smeh). Orijentisao sam se prema filmovima koji su mi se činili za gledaoce potencijalno zanimljivim, a teže dostupnim. Hvatao sam sebe, u ekstremnijim situacijama ruku na srce, da pretražujem javne torent trakere i gledam koliko je lako doći do nekog naslova koji mi se činio kao zanimljiv za udarni termin, i to je veoma često imalo efekta. I tako, neki od najgledanijih stranih filmova prošle godine bili su francuski, danski, ruski, švedski, engleski… Dugo je postojala apsolutna dominacija američkih i domaćih filmova, druge kinematografije su na komercijalnim stanicama postojale na nivou ekscesa. Kako mi je „urednička drskost“ rasla tako su i gledaoci imali prilike da gledaju i neke blago drugačije stvari. Ne bih da preterujem, naglašavam reč „blago“ jer u suštini govorimo o isključivo žanrovskom filmu, a osnove žanrovskog filma kakvog poznajemo danas postavio je Holivud i tu je bio neprikosnoven dok se nije „zamorio“. Evropljani su, kako ja gledam na stvari, svojim pristupom i njima (i nama kao delu evropske kulture) zanimljivim i bliskijim temama, udahnuli novi život žanrovskom filmu i doneli mu publiku. Filmski program RTS-a 2

je mogao da ide u nekim drugim pravcima. U mojim maštarijama on bi mogao biti zamena za Kinoteku, onu našu dobru staru, iz Kosovske.

Šta to konkretno znači?

Po prirodi sam kompletista i kao takvom nije mi bilo teško da pri pravljenju autorskih ciklusa odustanem od „best of“ pristupa koji je s vremenom doveo do toga da se od autora do besvesti repriziraju samo njihova najznačajnija dela. Ideja je da se autor prikaže ne samo u svojim najblistavijim momentima nego u svim svojim fazama, možda čak i lutanjima. Sledeći taj princip, posle ciklusa ranog Džarmuša na RTS-u 2 prikazali smo kompletan opus dugometražnih filmova Akija Kaurismakija, najznačajnijeg finskog režisera. Sada je u toku veliki ciklus filmova Ingmara Bergmana, preko trideset naslova – Akijevih filmova bilo je sedamnaest. Na sličan način, mogu već sad najaviti, biće tretirani sovjetski klasici, kao i Aleksandar Sokurov i naročito Vim Venders, koji će po broju filmova oboriti Bergmanov „rekord“. Reč je o filmovima za koje komercijalne televizije nemaju nikakvog interesa da ih prikažu, te su ekskluzivitet javnog servisa. Usudiću se da kažem da su jedan od njegovih primarnih ciljeva. Neka vrsta Kinoteke u svačijem domu, gde gledaoce možemo vratiti televiziji tako što ćemo ponuditi kompletan sadržaj, (manje-više) kompletnu filmografiju. Suviše se često zaboravlja da Beograd nije čitava Srbija, da Kinoteku ima samo Beograd, ali da čitava Srbija ima RTS.

Imate li televizijske uzore u tom smislu?

Ne. Apsolutno ne. Odaću vam tajnu. Slabo gledam televiziju, pogotovo domaće komercijalne. Postajem mator, moram da pričuvam živce, a fitilj mi je kratak. Ne vidim koju bih dobit imao od uzora, a uzor je nešto čemu čovek nesvesno teži, kad je Srbija specifično tržište, a RTS je srpski javni servis. Program diktira tržište, a uslovi su od države do države toliko različiti da ne vidim nijedan aspekt koji bi bio primenjiv da bi posedovanje uzora bilo korisno. Baš me briga, neka drugi rade po svome, ja teram svoje.

Kakva je gledanost filmskog programa RTS–a?

Filmski program RTS-a 1 se prošle godine ponovo našao na prvom mestu po gledanosti; filmski program RTS-a 2 bio je ispred Hepijevog. RTS1 je bio daleko najgledaniji kanal u Srbiji u veoma teškoj godini. Konkurencija je surova, s mnogo većim budžetima i sa sklonošću da „čupa“ gledanost muzičkim i zabavnim sadržajima spram kojih telenovele deluju kao vrhunska umetnost, a RTS iz principa ne emituje čak ni telenovele. Ali treba biti pošten, filmski program već dugo nije nosilac gledanosti, odavno se dogodila migracija tog gledališta prema specijalizovanim kanalima, internetu, videu na zahtev – novim platformama i novi(ji)m vidovima piraterije. Gledanost filmskog programa opstaje ne samo traženjem interesantnih a manje pristupačnih sadržaja o čemu sam već govorio nego i uklapanjem u programsku šemu, to jest zbog brojnih drugih zanimljivih i uzbudljivih sadržaja koje RTS nudi.

Da li politika utiče na izbor filmova?

Ne. Nešto najbliže tome dogodilo se nedavno kad sam posle masakra u Parizu s programa sklonio komediju o arapskim teroristima Četiri lava. Niko nije vršio pritisak ni povodom toga, samo mi se činilo neprikladno. Sve ostale izmene učinjene su isključivo iz programskih i tehničkih razloga.

Kakva je situacija sa domaćom produkcijom?

Srbi uglavnom i dalje vole domaći film, što se gledanosti tiče to važi kao „sigurica“. Međutim, očigledno je da se na kanalima vrte manje-više isti naslovi koji jesu omiljeni među gledaocima, ali šta je s recentnijom produkcijom? Tu postoje zanimljive promene, producenti razmišljaju tržišnije nego dosad gde je primarno bilo nakačiti se na budžetsku sisu i gde je pripadnost klanu bila važnija od ideje, pa čak i kvaliteta onoga što je snimljeno. A onda na RTS-u 1 u dve nedelje budu prikazani jedan čist žanrovski film snimljen na engleskom jeziku i jedna socijalna drama o navijačima, niskobudžetni filmovi mladih autora, i na moje veliko zadovoljstvo ostvare sasvim solidnu gledanost. Na stranu komentari na društvenim mrežama o kvalitetu tih filmova, jer realno oni ne odudaraju mnogo od samozvanih „remek-dela“ koja im po gledanosti ne bi bila ni prineti, ali javni servis podržava mlade autore i nasuprot zabludi da je reč o okoštalom sistemu koji nema sluha za nove trendove priprema nove zanimljivosti u tom pogledu.

A sa filmovima za decu i mlade?

Čini mi se da je najžešća konkurencija drugih platformi upravo u segmentu filmova za decu, naročito animiranih. Prošlo je vreme crtaća u 7.15 i tu nema nazad. Ali na RTS-u 1 i dalje je u toku „Zimski bioskop“ i trajaće otprilike koliko kalendarski traje zima. Veoma sam zadovoljan odzivom gledalaca, mlađih ili starijih, nije bitno. A „Zimski bioskop“ preuzeo je termin tzv. Starog bioskopa, u to rano popodne svakog radnog dana prikazivani su klasici, stariji filmovi, pa čak i mini ciklusi danas skoro zaboravljenih autora. Ideja je očigledna, zar ne? Specifičnost tog termina i gledalaca koji ga prate oličena je u tome da Redakcija filmskog programa posebnu pažnju vodi o adekvatnosti filmova koji se tu prikazuju, tj. o klasifikaciji – preporukama za koje su godište. Jer dobijamo zanimljive komentare od gledalaca, iz meseca u mesec traže da bude manje filmova s nasiljem, dok najveću gledanost upadljivo često postižu upravo oni filmovi u kojima ima nasilja. S druge strane, komedije (izuzev domaćih) umeju da prođu katastrofalno.