O Bleru, lažima i premijerovim slugama

Bilo da je reč o sedmoro stradalih kada se srušio vojni helikopter koji je prevozio bebu iz Novog Pazara za Beograd, ili o otmici dvogodišnje devojčice u naselju Braće Jerković, ili o obeležavanju 12 godina od pogibije premijera Zorana Đinđića, ili o leks specijalisu za „Beograd na vodi“ ili o prodaji 1583 državna automobila, ama baš svaki događaj u ovoj zemlji služi za promociju Vlade Srbije. Po mogućstvu, i na terenu i na vanrednim sednicama vlade. Stalno smo u nekoj vrsti zamene teza. Javnost pita zašto je helikopter pao, a premijer obrazlaže da „neće dati“ ministre Gašića i Lončara i da bi on takođe doneo odluku o spasavanju bebe. A niko ne dovodi u pitanje da je bebu trebalo spasavati.

Zabavljeni smo i vladinim „deliveri junitom“, izumom Tonija Blera, koji je njegova konsultantska kuća ovih dana namontirala u Nemanjinu 11. Reč je o vladi u vladi, stručnim tročlanim timovima koji će premijera svakodnevno izveštavati o napretku najvažnijih državnih projekata po ministarstvima. Članovi vlade, sem što su tako dobili nove šefove kojima podnose izveštaj o svom radu, ovih su dana i na ubrzanom kursu odnosa s javnošću koji vodi opet Toni Bler. Poštujući pravila PR a, koja svakodnevno vežba, vlada je u permanentnoj predizbornoj kampanji. Protiv koga? Beograd je od pre neki dan ponovo oblepljen plakatima sa likom Aleksandra Vučića i citatom: „Ne postoji veća vrednost ni radost od borbe za modernu i uređenu Srbiju.“

„Permanentna kampanja i propaganda sasvim su primerene autoritarnom stilu vladavine. Aleksandar Vučić se postavlja kao apsolutno merodavni sudija svega što se dešava u Srbiji. Svakog političara u Srbiji doživljava kao rivala, bez obzira na to da li se on nalazi u SNS u ili u koaliciji s SNS om ili u opoziciji. Važno je ne dozvoliti nikome od njih da suviše ojača. Čim je neko blizu deset odsto ili počne ozbiljnije da napreduje, on dobija po glavi. Danas nema u Srbiji političara koji ima iznad deset odsto popularnosti. Sem popularnosti Aleksandra Vučića, ne postoji više ničija relevantna popularnost. Stoga on može da bude i strogi, ali pravedni pokrovitelj kada oceni da je javnost prema nekim ministrima loše raspoložena, kao što je sada bio slučaj prema ministrima zdravstva i odbrane, a može da bude i strogi razredni starešina koji kori Ivicu Dačića što nije redovniji na sednicama vlade, ili da se izdire na ministra Vujovića, jer jednostavno ne može da obuzda svoj pravednički bes. U svakom slučaju, politika vlade pretvorena je u stalne odnose s javnošću, tu nema ni ideologije ni ozbiljne politike, već isključivo propagande jedne ličnosti posredstvom poslušnih sredstava masovnog opštenja. Na neki način, to jeste centralno pitanje ove vlade. Zato što je potrebno stalno lagati, a biti vešt u ubeđivanju da se, u stvari, uopšte ne laže. Zasad vlada ima uspeha, jer narod želi da veruje vladi. Tek kada se budu uverili da je zapravo reč o šarenoj laži i da se ništa ne menja nabolje, već se krećemo u suprotnom pravcu, tek tada će doći do jačanja nezadovoljstva“, kaže dr Jovo Bakić, sociolog, docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

„VREME„: Kada smo razgovarali pre pola godine, kazali ste da je spoljna politika vlade Srbije odgovorna i u tom smislu bolja od unutrašnje. I dalje mislite tako?

JOVO BAKIĆ: Mislim da, u načelu, jeste odgovorna. S jedne strane, trudi se da jasno stavi do znanja da Srbija treba da ima put ka EU, a da, s druge strane, ne ugrožava tradicionalno bliske odnose sa Rusijom niti pak da ugrožava odnose sa Sjedinjenim Američkim Državama. To jeste nešto za šta je relativno odgovorna spoljna politika.

Vama se, dakle, ne čini da je Srbija, poput Buridanovog magarca između dva plasta sena, isuviše neodlučna?

Srbija vodi politiku koju treba da vodi. Pritisak da Srbija uvede sankcije Rusiji postoji, na prvom mestu pritiskaju je SAD pa EU, ali mislim da bi bilo loše ako bi se uvele sankcije Rusiji. Ne samo zbog ugrožavanja energetske bezbednosti, što je nesumnjivo jako važno, nego i zbog one mrve samopoštovanja koju kao narod još imamo. Ostala je ta mrva i ne bi trebalo tu mrvu izgubiti. Drugo je pak pitanje što će se Vučić i u buduće truditi da igra na spoljnopolitičkom planu tako da bi na unutrašnjopolitičkom imao odrešene ruke da sprovodi svoju volju kako želi. To je, čini mi se, njegova ideja. Moguće je da se tako nešto i ostvaruje. Jer, živimo na periferiji kapitalističkog svetskog sistema na kojoj vladaju posebna (polu)kolonijalna pravila. Ako se setimo Hladnog rata, u takvim odnosima mogao je da postoji i jedan Augusto Pinoče, profašistički vladar koji je vladao po milosti SAD, a napravio je užasne zločine u Čileu. Ili vojne hunte po Argentini, po čitavoj Latinskoj Americi. Pa Hitlerovi oficiri koji su vladali Paragvajem decenijama, sve je to periferija kapitalističkog sistema. Prema tome, i ovde neko ko poslušno izvršava naloge moćnijih od sebe, možda će moći da tlači slabije od sebe. To je prepoznatljiva osobenost autoritarnih struktura ličnosti, koja je kod Vučića evidentna.

Korporativni model biciklizma, odozgo povijeni glava i kičma, a dole – gaženje i pedaliranje?

Da, to je uobičajeni model ponašanja za autoritarce i to mi živimo poslednje dve ili tri godine. Koliko mu popularnost bude slabila, toliko će biti okrutniji i toliko će se teže ovde živeti. On zahteve MMF a sprovodi bez pardona prema građanima i zasad građani poslušno trpe. U stvari, imamo jedan život. Ako pristajemo na to da taj jedan život koji imamo upropaštava neki vladar koji je srećan da bespogovorno sluša naloge iz centra kapitalističkog svetskog sistema, ne misleći pritom nimalo o nama, to znači da sa našom inteligencijom nešto nije u redu. Nećemo, naime, živeti hiljadu godina. Trebalo bi da je moguće da živimo pristojno od svog poštenog rada. Ako to nije moguće, valjda treba da se pobunimo. Kako protiv vlasti tako protiv svetskog kapitalističkog sistema. Naravno, neće Srbija izmeniti taj sistem, kao što neće ni Grčka, jer to su male zemlje, ali ako se protest protiv nepravde sistema raširi, ako zahvati i Grčku i Španiju i Italiju, možda će se proširiti i na sam centar. Onda ima nade, jer ovako kako je u celom svetu – ne valja. Mi živimo u sistemu u kojem je čovek primoran da sve više radi ukoliko ima posao, jer je mnogo nezaposlenih, a da za taj rad prima sve manje novca. Zarade se smanjuju, a na periferiji svetskog sistema one su smešno i tužno male. Ako ste imali pre godinu dana prosečnu platu u Srbiji 380 evra, sada je ona 320 evra, što svedoči o užasnoj bedi u kojoj prosečan čovek živi. Ovde je trenutno 70 odsto ljudi u bedi, od kojih 20 odsto živi u apsolutnom siromaštvu, a ostali se batrgaju.

Možete li da se setite bilo čega što je bolje danas nego pre pola godine?

Uglavnom vidim korake unazad, oni su kontinuirani kad je unutrašnja politika u pitanju. Taj puzajući autoritarizam Aleksandra Vučića je sve izraženiji. Obruč oko sredstava masovnog opštenja sve se jače steže, sve je izraženiji, pritisak njegove vlasti sve je jači, na prstima jedne ruke možete izbrojati relativno slobodne medije, među kojima uopšte nema televizija s nacionalnom frekvencijom. To jako podseća na stanje s kraja osamdesetih i samog početka devedesetih godina.

Kada smo Danica Vučenić, Mića Ćulibrk (glavni i odgovorni urednik NIN a, prim. aut.) i ja bili na jednoj tribini o stanju medija u Srbiji koju su organizovali Evropski pokret u Srbiji u Novom Sadu i Fondacija „Konrad Adenauer“, to je bilo krajem prošle godine, od 40 pozvanih redakcija, nijedna nije uputila novinara na tu tribinu, a bila je izuzetno dobro posećena. Zato kažem da vreme izuzetno podseća na kraj osamdesetih kada nije bilo slobodnih medija, a kada su ljudi, gladni novih misli i novih lica, posećivali tribine. Danas je ponovo to vreme. Zato sve govori da smo ušli u jednu zanimljivu fazu autoritarnog režima koji steže medije misleći da će time ugušiti slobodnu misao, a ne znajući da takvi pokušaji na kraju zacelo propadaju. Slobodna misao se ne može ugušiti.

Otkud tolika potreba da se stručna i laička javnost na svaki način drže podalje od svakog škakljivog pitanja?

Vlast je nesigurna. Aleksandar Vučić verovatno najbolje zna kojim i kakvim je ljudima okružen. Ti su ljudi najčešće vrlo ograničenih sposobnosti i sumnjivih moralnih kvaliteta. Neretko su neki od njih upadali u prošlosti u problematične, na ivici kriminala ili u kriminalne radnje, i u tom smislu je ta nesigurnost vlasti opravdana. No, nju neće ukloniti pritisak na medije. Razne gluposti, greške, korupcionaške malverzacije, krađe, otkrivaće se – htela to vlast ili ne.

Mislite li da je ovaj rašomon oko „Beograda na vodi“ zapravo vrhunac političke arogancije vladajuće garniture koja smatra da niko ne sme ništa da je pita? Ni novinari ni arhitekte ni građevinski inženjeri? Kako smo došli dovde?

„Beograd na vodi“ je jedan megalomanski projekat koji bi trebalo da ispuni san Beograđana da siđu na reke. Otkad znam za sebe, govori se o tome da je Beograd jedan od retkih gradova koji je pobegao sa reka i treba da im se vrati. Ta je težnja u redu. Problem je u ostvarenju te težnje na ovaj način. Taj je projekt toliko megalomanski da je nemoguće da u celosti bude ostvaren. Podići će tu nesrećnu kulu, koja će verovatno biti ruglo, podići će i taj tržni centar, nekoliko okolnih zgrada, i tu će biti kraj. U određenom trenutku investitor će shvatiti da mu se taj projekt ne može isplatiti. Ko će da kupuje te stanove? Za sve ovo vreme nije otvorena javna rasprava na televizijama sa nacionalnom frekvencijom o tako značajnom projektu. Kako će se rešiti problem prateće infrastrukture; da li će visoke zgradurine onemogućiti pogled na reku; zašto je do posla došlo neposrednom nagodbom s investitorom, a ne posredstvom tendera; i zašto investitor diktira uslove bez uvažavanja struke, te oni mogu biti u suprotnosti s javnim interesom; zašto je ugovor tajan, ako se zna da tajnost budi sumnje da je, možda, reč i o korupciji…

Nema rasprave, ali ima medijske kampanje. Anketiraju bake na Savamali šta one misle o „Beogradu na vodi„, čemu se nadaju, narod jedva čeka, oduševljenje, biće divno… Trenutno nema nikog u Srbiji ko nije čuo za Beograd na vodi, a stvarno gotovo ništa o tome ne znamo…

Ogroman je problem što je do toga došlo nekom vrstom nagodbe o kojoj javnost ne zna ništa. Tu je izvesni investitor iz Ujedinjenih Arpskih Emirata, poznat po tome što neke megalomanske projekte u Indiji i Pakistanu nije ni započeo, tu su Vučić i njegov Mali gradonačelnik (a i neizbežni Dinkić se pominje), i niko ne zna šta su se ti ljudi dogovorili o tome kako treba da izgleda jedan važan deo Beograda, pri tome, ne bilo koji deo Beograda, nego onaj s najvećim potencijalom da bude i njegov najlepši deo. Dakle, jedan tajni dogovor rešava pitanje od javnog značaja. Sama ta činjenica bi u civilizovanim društvima bila dovoljna da vlada padne, ako se dogovor ne povuče. Ali mi smo daleko od civilizovanog društva koje zna svoja prava. Ovde je još moguće da predstavnici države privatne interese predstavljaju kao državne, podvrgavajući svojoj volji interes javnosti. O tome je ovde reč! Ozbiljne primedbe na taj projekt imaju Akademija arhitekata Srbije, pa Odbor za arhitekturu i urbanizam SANU. Dakle, najugledniji arhitekti Srbije, a da li ste videli na nekoj televiziji s nacionalnom frekvencijom te ugledne ljude kako pričaju s gradskim arhitektom i gradonačelnikom o „Beogradu na vodi“? Da li su imali priliku da u televizijskim emisijama iznesu javnosti svoje primedbe? I to ne u monološkoj formi, nego da se pojave sa gradskim arhitektom i da raspravljaju pred javnošću o čemu je tu zapravo reč, te da javnost ima prilike da odmeri argumente i jedne i druge strane? Naime, laik može govoriti o nekim načelnim stvarima koje uočava kao prepreke, da se privatni interes predstavlja kao javni, ali nije arhitekta, koji može da govori o vrlo preciznim uskostručnim preprekama za ostvarenje ovakvog projekta. Red je da se pred javnošću o tome diskutuje. Mogli smo samo da pročitamo primedbe profesionalnih udruženja i arhitekata pojedinačno, u novinama poput „Politike“ ili „Vremena“. Ali ne može se očekivati od šire javnosti da čita te tekstove u novinama, to je javnost koju treba upoznati sa problemom u elektronskim medijima, jer se šira javnost uglavnom preko njih i informiše.

Tu se vidi koliko je javnost potcenjena, ova vlast je sistematski potcenjuje, baš te iste građane potcenjuje od kojih očekuje podršku na izborima. Da nije tako, javnost bi bila upoznata sa svim osnovnim elementima, pa i nekim važnim detaljima, koje ova ponuda „Beograda na vodi“ sadrži…

Mislite li da je ovo najdisciplinovanija vlada dosad? Možda i najpreplašenija? Možda danas i mnogo više nego pre, bili su na Blerovom predavanju na Dedinju, posle niko nije smeo da pogleda u kamere.

Možda su naši ministri pametniji nego što mislimo, možda to nije bio znak disciplinovanosti, niti preplašenosti, nego inteligencije. Naime, samo budala (a u Srbiji bi to bila budala na kvadrat) može biti ponosna što je podučava Bler. No, vlada jeste disciplinovana, i to iz više razloga. Neki ministri su ucenjeni, kao Ivica Dačić; umesto da bude na sudu, on je u vladi. On to zna i zato mora da sluša premijera, šta god da mu ovaj kaže. Drugi su poslušni kao članovi stranke kojom se vlada na jedan autoritaran način. Normalno je da je Stefanović poslušan i disciplinovan, jer on bi mogao eventualno da bude portir, a nikako ne i ministar, da nije njegovog članstva u političkoj stranci, na stranu to što je krao intelektualnu imovinu i kiti se doktorskom titulom preko jedne nazovi doktorske disertacije koja je na nivou slabog diplomskog rada. Ili Bratislav Gašić, koji nikad ne bi bio na toj poziciji bez stranačke pripadnosti i, pre svega, beskrajne odanosti Aleksandru Vučiću… To je sve očekivano. No, nije baš očekivano da jedan čovek koji ima karijeru kao Dušan Vujović, naročito posle onog nekontrolisanog urlikanja premijera pred čitavom javnošću Srbije na njega, takođe bude poslušan čovek. To se od ličnosti sa integritetom ne može očekivati.

Kao ni od Tasovca?

Kao ni od njega. Tasovac ima još jedan veliki problem. On je zadužen za resor u kome su ogrešenja o ljudska prava i slobode najveća i on je zato direktno odgovoran. Jedno vreme je ćutao što je još bilo moguće i nekako izdržati, sad je nažalost počeo da priča…

A to se ne može izdržati?

Jedva… Jasno je rekao da je stanje u medijima izvanredno, jedino mu smetaju „Parovi“ na TV Hepiju, inače je sve sjajno. Ivan Tasovac se od jednog simpatičnog čoveka, koji je odlično vodio Beogradsku filharmoniju, inteligentnog, u svojoj profesiji izvrsnog, o kome se sve najbolje moglo govoriti do pre samo godinu i kusur dana, pretvorio u čoveka koji se bavi politikantstvom najgore vrste. Čovek od časti i integriteta bi podneo ostavku ukoliko kao ministar kulture i informisanja ne bi mogao da utiče na to da se sloboda medija ne krši. Naprotiv, ministar ovu ogavnu rabotu, nažalost, i pravda. To je jedna od najtužnijih priča ove dve vlade, zapravo jedne vlade u dve varijante (Dačić–Vučić i Vučić–Dačić) koja traje tri godine.

Navodno, Bler je savetovao ministrima da sve informacije treba isključivo da idu iz jednog centra i da zaborave bilo kakvo soliranje u javnosti?

Za to im nije bio potreban Bler, jer i dosad je tako bilo. Vučić je te lekcije dobio od Šešelja još devedesetih kada su zajedno sedeli u vladi Milošević–Šešelj. U tom smislu, Bler nije neophodan kao savetnik i učitelj Vučićev. Mada, nikad se ne zna da li neke određene perfidnije taktike uticaja na medije Bler može podariti svojim učenicima.

Zorana Mihajlović nije sačekala da „centar“ objavi o čemu Bler podučava ministre, pa je istrčala s onim „ćaskanjem uz kafu„. Posle ju je premijer Vučić, po svom poznatom običaju, javno ukorio. Da li to radi da bi oduševio prosečnog birača?

Autoritarni stil vođenja politike. Vučić mora da kontroliše onoga iznad koga je, on se prema ministrima odnosi kao prema svojim slugama. Nije to ništa novo i neobično, i u apsolutističkim monarhijama je bilo slično, samo što je to bilo pre dvesta, trista godina. To je ta mala razlika.

Naučio je mnogo na greškama svojih prethodnika… Kako se završava takva popularnost?

Trebalo bi da se podseti kako se završila Miloševićeva popularnost. To jeste ozbiljna pouka, mada se, naravno, vremena menjaju. I Tito je bio popularan vladar, a mirno je završio svoju vladavinu. Mada je to tada bila specifična spoljnopolitička konstelacija odnosa. Kao i danas, kako već rekoh, Vučićevi spoljnopolitički odnosi će u značajnoj meri uticati na unutrašnje prilike i njegovu vlast.

Dolazak Blerov i sve u vezi sa predavanjem bilo je obavijeno velom tajne…

Saznali smo ponešto, sad je samo pitanje hoćemo li verovati… Sam Vučić je rekao da to nije platila Srbija, ni on lično, nego Ujedinjeni Arapski Emirati. Dakle, UAE su platili Blera da savetuje Vladu Srbije. Opet, dakle, dolazimo do priče o centru i periferiji svetskog kapitalističkog sistema. Ako ova vlada poslušno izvršava šta joj se naredi iz centra, onda centar može da pošalje svoje savetnike vladi Srbije i može da ubedi svoje prijatelje na Bliskom istoku da to finansiraju. Cilj je da se ova vlada održi što duže, to onda ima smisla. Mene više iznenađuje da je to Vučić prihvatio. Pametan čovek zna šta prosečan Srbin misli o Bleru, a i prosečan Englez, koliko mi je poznato, nije više njegov ljubitelj.

Uočljiva je i potreba premijera Vučića da u svojoj blizini ima bar jednog ili dvojicu kontroverznih inostranih savetnika, čije će prisustvo uzbuniti javnost: Stros–Kan, Alister Kembel, Toni Bler… Slično je i na domaćem terenu, voli da sarađuje ili da bar razmenjuje mišljenje sa onima koji u javnosti izazivaju u najmanju ruku oprečne stavove: Beba Popović, Jelena Trivan, Goran Vesić… Šta to govori o njemu?

Meni je to prilično neobjašnjivo. Samo politički nepismen čovek bi mogao pozvati Jelenu Trivan i namestiti joj dobro plaćen posao. Popović je čovek koji je mnogo toga lošeg napravio, kako Zoranu Đinđiću tako Srbiji. Tim pre što se tu teško može govoriti o nekoj sposobnosti. Kod Gorana Vesića, nekadašnjeg specijaliste za prljave poslove, možemo još i da kažemo da ima nekih sposobnosti. Dakle, premijer bi mogao da razmišlja: hoću sposobnog, pa nema veze kakav mu je ugled u javnosti. Ali mi ovde ne raspoznajemo vrhunske sposobnosti? Nešto je drugo posredi. Vučić voli da sarađuje s ljudima koje može da ucenjuje. Sada je Mlađan Dinkić čovek koji je zadužen za saradnju sa Arapskim Emiratima. Ubeđen sam da je Vučić bio blago nezadovoljan kada Dinkić i Čeda Jovanović nisu prešli cenzus, jer bi ih doveo u vladu, odgovornost bi bila još izdeljenija, njihova poslušnost zajemčena, pošto bi mogao da ih ucenjuje kao što sada ucenjuje Dačića.

S druge strane, neobjašnjiv mi je taj njegov personalni izbor, jer će se kad-tad vratiti kao bumerang. Ne možete s rđavim ljudima voditi dobru politiku. U srpskoj politici me to već decenijama fascinira. Stalno se očekuje da dobru politiku vode rđavi ljudi, a to ne ide. Iskustvo pokazuje da je to nemoguće. Svejedno, mehanizam negativne selekcije u srpskoj politici tvrdoglavo opstaje. Vučić je obećavao da će prekinuti s tim, i to nije učinio. Naprotiv, dodatno je utvrdio takav nenormalan politički sistem. Govorio je o oligarsima, tajkunima, najavljivao obračun… Bilo je logično očekivati da će krenuti malo da pročišćava, da stvara novi politički sistem u Srbiji, ali to se nije dogodilo. Jedino što se promenilo jeste to što je ranije postojala čista oligarhija, a danas imamo autoritarnu oligarhiju. Vučić je samoga sebe postavio na čelo oligarhije koju je u predizbornoj kampanji navodno napadao. Kako je to izveo? Tako što je prvo obećao da će se obračunati sa tajkunima, potom je pokrenuo akciju protiv Miškovića, time je pridobio podršku javnosti jer je Mišković neomiljen u narodu kao i drugi bogataši u Srbiji, a onda je na taj način disciplinovao druge oligarhe, okupio ih oko sebe i sad im naređuje. Miodrag Kostić Kole je odmah poklonio kuću za potrebe nezbrinute dece, što je hvale vredno, ali to je bio potez kojim je kupovao naklonost premijera.

Usput izjavljujući da je „Vučić kao Đinđić„?

Jeste, i sad prisustvujemo trci oligarha u ulagivanju premijeru. Ko će se više umiliti velikom vođi kako bi zadržao kapital i poslove koje ima u Srbiji.

Tu smo trku gledali na Kopaoniku nedavno.

Da, to je tamo bilo javno. U vreme čiste oligarhije, Boris Tadić nije komandovao oligarsima, već su oni plaćali njegove saradnike koji su donosili zakone u korist oligarha; oligarsi su davali novac stranci, a on i saradnici su ispunjavali želje oligarha. Isto je tako bilo i sa Koštunicom i njegovim saradnicima. Sada prvi put imamo vladara kojem oligarsi takođe pomažu, ali moraju i da ga slušaju. Tako da trenutno prisustvujemo jednom specifičnom, novom načinu političko-ekonomskog regulisanja društvenog života u Srbiji. Reč je o političkom kapitalizmu na periferiji svetskog kapitalističkog sistema, gde ogroman broj ljudi crkava radeći različite poslove, živeći u strahu od otkaza, a na toj narodnoj grbači oligarhija je sa velikim i mudrim vođom na čelu zasela i povremeno mamuza. To je slika našeg života danas u Srbiji.

Izuzetno je ilustrativan i način na koji je medijski obeležena godišnjica pogibije Zorana Đinđića. Nekako je ponovo u prvi plan izbio Aleksandar Vučić. Omaž Đinđiću je bio, u stvari, omaž njemu. Otkad je postao prvi čovek Srbije, još kao PPV preuzeo je oreol mučenika, ozbiljno zabrinutog za svoj život zato što ga niko ne shvata. I Vučić je, kao i Đinđić – neshvaćen i jedinstven, pa se u tom ključu slike sa sahrane pokojnog premijera čitaju kao upozorenje: Bog vas je i drugi put pogledao, dao vam drugog velikog lidera, pazite šta ćete.

Da, svakako je moguće čitati tako, samo je pitanje da li je svesno na taj način obeležavana godišnjica smrti, što bi svedočilo o rukopisu Bebe Popovića, ili je reč o nekom „spontanom“ učitavanju. Na rečenici „Srbi ga nisu razumeli“ ponovo se insistira u slučaju Vučića, to jeste nešto što je zgodno medijski iskoristiti. Dobar deo građana jeste osetio nekakvu grižu savesti kad je Đinđić ubijen, jer jeste o njemu pisano loše i negativno počev od načina na koji je vodio zemlju pa do njegovih „veza“ s kriminalnim miljeom. I nesumnjivo je da se sada igra na tu kartu. Koliko svesno, teško je reći. Ne možemo biti posve sigurni. Ali, imajući u vidu težnju da se manipuliše medijima, nije isključeno da je tako nešto na delu.

Kada je Boris Tadić upao u živo blato marketinga i medijskih kampanja, rejting je počeo ozbiljno da mu se odronjava, i mada se čini da se vlada u Nemanjinoj od kulisa i „odnošenja s javnošću“ više i ne vidi, Vučić nema ozbiljnijih problema s rejtingom?

Još je rano. Prošlo je tek tri godine, a pokušava se predstaviti da je, zapravo, reč tek o jednoj godini. Tadić je vladao dugo kada je to počelo da mu se događa. Da nije pobedio samog sebe, vladao bi još uvek. Ono što je za neke vidljivo odmah, drugima postaje vidljivo tek posle izvesnog vremena. Tolika je želja kod ljudi da se u Srbiji pokrene nešto nabolje, da oni žele da veruju i u „Beograd na vodi“ i u reforme, žele da veruju da će Vučić zaista raskrstiti sa korupcijom, iako od ona 24 sporna slučaja privatizacije u izveštaju Verice Barać nijedan jedini nije rešen. Obećanje za njihovo rešavanje dato je u predizbornoj kampanji 2012. On je još kao PPV bio zadužen za to, i ništa se od toga nije raščivijalo.

Ministar Vujović je otvoreno priznao da vlada manipuliše informacijama. Nisu hteli da objave vest o poskupljenju struje od 1. aprila, i to pravda time da su hteli ljude da poštede psihološke drame. On je na taj način vrlo ilustrativno objasnio kako vlada funkcioniše?

To je opet pitanje političke zrelosti građanstva Srbije. Tamo gde se laganje političarima uzima kao greh kad budu uhvaćeni u laži, tamo je ministar spreman da ode iz vlade. Ovde to još nije slučaj. Otud i svi ti PR profesionalci koji podučavaju ministre iz vlade. Potrebno je savladati veštinu ubeđivanja da je laž u stvari istina. Narod treba da prihvati sve mere koje se protiv njega donose bez roptanja i s poverenjem u genijalnog predsednika vlade, koji ubeđuje da je to sve, zapravo, za dobro naroda.

Kad je reč o podršci Aleksandru Vučiću, nije ona tolika kako se obično misli. Reč je otprilike o četvrtini punoletnog građanstva. A zašto? Zato što je oko polovine građana razočarano i ne podržava nikoga. Ubijeni su u pojam i još nisu došli u ono stanje razdraženosti kada moraju da se angažuju protiv vlasti. A to će vreme doći, jer autoritarna, a nesposobna vlast nesumnjivo mora naposletku izazvati razjarenost građanstva. Tada će samo biti pitanje koje će snage uspeti da organizuju to nezadovoljstvo. Da li će to biti krajnja desnica, neka od postojećih stranaka, u šta ne verujem, ili možda levica, koja bi trebalo da se konačno i u Srbiji probudi.

DS je ponudio vladu u senci.

Ako se uzdamo u Dragana Šutanovca (navodim to ime samo kao ilustraciju, jer može se navesti niz imena poput Olivera Dulića, Slobodana Milosavljevića, Aleksandra Vlahovića, Balše Božovića), opet nešto s nama nije u redu. A to da s DS om mnogo toga nije u redu govori činjenica da su ovi ljudi i dalje u vrhu stranke. Zbog čega je to tako? Zato što su sve stranke u Srbiji, bez izuzetka, formirane kao patronažne stranke ili stranke lovaca na plen. To znači da se javljaju stranačke velmože, patroni, koji su koncentrisali moć na taj način što su osvojili značajan broj klijenata u samoj stranci po raznim lokalnim odborima, i ti klijenti glasaju za patrona, a patron njima obezbeđuje napredovanje unutar stranke i poslove ukoliko je stranka negde na vlasti. Tako kod nas funkcionišu stranke i tako se kod nas može objasniti jak položaj u samim strankama izvesnih političara koji uživaju negativan ugled u javnosti. Upravo zbog toga te stranke ne mogu napraviti ništa u budućnosti protiv Vučića.

Osim toga, vlada u senci ima smisla u političkim sistemima koji su dvostranački. Gde postoje dve stranke koje se tradicionalno smenjuju na vlasti. I onda vlada u senci biračima jasno stavlja do znanja da su to ljudi koji će, kada ta stranka pobedi na izborima, doći na ministarska mesta. Građani onda znaju tačno za koga glasaju. Ministri se u senci spremaju za te pozicije i svi znaju da će oni na njih i doći ukoliko njihova stranka pobedi na izborima. Ovde nije tako. Ovde imamo koalicione sisteme. Anomalija je da je jedna stranka dobila apsolutnu većinu i da može vladati sama. Samo je jednom na prvim izborima 1990. bilo tako, ali smo tada imali većinski izborni sistem. Upravo zbog razočaranosti tradicionalnih birača Demokratske stranke načinom na koji je ova stranka vladala i ljudima koji su se potpuno kompromitovali, SNS je pobedio. Zato je došlo do pasivizacije biračkog tela ne samo DS a nego i drugih stranaka, a Vučić je veštom demagogijom uspeo da dođe do velike popularnosti. Tako da bi postojeće stranke morale značajno iznutra da se izmene da bi mogle da polažu pravo na poverenje građana. Ovakve kakve su sada – to nije moguće. Zato treba očekivati pojavu novih političkih snaga.

Da li su moguće Siriza ili Podemos na srpski način?

Videćemo. Dosad su bile slabe šanse za tako nešto. Trebalo bi da se kao društvo zapitamo šta je to bilo dobro u socijalističkom sistemu, a bilo je dobro obrazovanje, zdravstvo, socijalna pravda, društvena pokretljivost (mogućnost da darovito dete siromaha napreduje u društvu) bila je znatno veća no danas… Mislim da nema nikog ko je živeo u socijalizmu, a da neće reći da su obrazovanje i zdravstvo bili bolji nego sada i da je društvo bilo pravednije. Zaštita prava radnika je tada bila veća nego sada. Osim toga, nije postojala veronauka u školama, jer dogmatska misao teži zaglupljivanju, što se danas sve jače oseća. Naposletku, Jugoslavija je politički nešto značila u svetu, tj. nije bila banana država kao što su sve odreda njene naslednice. Ono što nije valjalo u socijalizmu odnosi se na nedostatak političkih sloboda. Ideološki i politički monopol (dogmatski marksizam koji se tada predavao u školama takođe je zaglupljivao) jedne stranke, gaženje ljudskog dostojanstva na Golom otoku, autoritarni vođ koji se smatra svemogućim i genijalnim, gerontokratija i blokiranje stvaralačkog potencijala i inovativnog mišljenja tokom 1970-ih i 1980-ih, to su bile rđave karakteristike socijalizma koje levica mora da odbaci ukoliko želi obnovu levičarske energije i uspeh. Moguće je pozivati se na ono što je dobro bilo i to ubaciti u svoj program.

Treba danas da razmišljamo o ostvarenosti ideala Francuske revolucije – slobode, jednakosti bratstva. Da li smo slobodni, da li smo jednaki, da li nam je svaki čovek brat, cilj po sebi, ili tek sredstvo koje koristimo da bismo ostvarili egoistične ciljeve. Ako pogledamo kako je zapravo, videćemo da su ideali Francuske revolucije izdani. U tom smislu, potrebno je da se jave političke snage koje će se boriti za reaktuelizaciju tih ideala. Da li će oni biti opaženi kao levi? Pa neka budu, to je za levicu dobro, jer ti ideali jesu nešto za šta se vredi boriti. Oni su danas iznevereni i na nivou EU, i na nacionalnom i na svetskom nivou. Sve ono što je trebalo da donese Francuska revolucija, oslobođenje čoveka, bratstvo među svim ljudima, ravnopravnost i solidarnost, jednakost svega što nosi ljudski lik, sve to čemu smo se nadali i za šta smo verovali da se u određenim istorijskim periodima približavamo ostvarenju tih ideala, ispostavilo se da je bila iluzija, a to ne sme da bude iluzija, ukoliko želimo da budemo dostojanstvene i slobodne, međusobno ravnopravne i solidarne ličnosti.

Po izveštaju Amnesti internešenela za 2014, Romi, Srbi na Kosovu i mediji su ovde najugroženiji. Govorili smo već o stanju medija, ali da li je ovo cenzura, autocenzura ili diktatura?

Nije svakako diktatura u pitanju, nije ni autocenzura, nego je reč o cenzuri. Ne može autocenzura dugo da traje, a da nema cenzure. Autocenzura može da postoji kada je pritisak javnosti, javnog mnjenja veliki. Onda se novinar usteže da nešto napiše ili kaže, jer se plaši reakcije javnosti. To je, možda, bilo prvih godinu dana Dačić–Vučić vlade. Već od 2013. to je apsolutno neuverljivo objašnjenje. Tada već postoji jasna podela javnosti. Ne može se izaći u kafanu, a da se ne čuje neki vic o ovoj vladi. Ljudi ismevaju gluposti ove vlasti (setite se npr. spasavanja deteta iz smeta) koje se mogu čuti, videti ili pročitati u medijima. Tako da više nema govora o autocenzuri, sada se može govoriti o retkim slobodnim i mnoštvu kontrolisanih medija, a u kontrolisanim medijima postoji cenzura.