Za „Vreme“ iz Soluna
Levičarska vlada Aleksisa Ciprasa pokušava da u veoma kratkom roku ostvari nade koje je probudila kod grčkih građana. Pokušava da održi ravnotežu stojeći na zategnutoj žici između pritisaka evropskih partnera i kreditora s jedne strane i unutarstranačke opozicije, tj. onog dela Sirize koji ne pristaje na kompromise, s druge strane.
Nakon samita Evropske unije u Briselu 19. marta 2015. Cipras je izjavio da vlada neće uvoditi nove recesijske mere, dodajući da je prvi i najvažniji korak učinjen, a to je da je evropski vrh priznao da u Grčkoj postoji humanitarna kriza, da se 60 odsto stanovništva nalazi na granici ili ispod granice siromaštva. Rekao je, takođe, da su depoziti u grčkim bankama osigurani, a uzeo je u zaštitu i svog ministra finansija Janisa Varufakisa i donekle ga odbranio od baražne paljbe kojoj je ministar finansija svakodnevno izložen, kako unutar tako i izvan Grčke.
Osim toga, grčki premijer je rekao „ne“ toksičnim, ekstremnim programima štednje i najavio je da će hitno predložiti radikalni reformski program, koji će pomoći zemlji da izađe iz recesije i istovremeno doneti novac u državnu kasu, poreske olakšice za siromašne i srednju klasu i uvođenje mera kojima će oporezovati bogate i sve one koji izbegavaju plaćanje poreza. U poslednjih pet kriznih godina porez za bogate u Grčkoj porastao je za samo devet odsto, dok je sa druge strane porez za građane sa nižim primanjima porastao za čitavih 337 odsto.
„Traganje za rešenjem u okviru evrozone je naša osnovna strategija, ali ne prihvatamo logiku boravka u evrozoni po svaku cenu“, izjavio je ministar rada Panos Skurletis, podsećajući da je „vlada pokazala da poštuje volju naroda, ali izgleda da jedan deo naših evropskih partnera ne može da se pomiri s idejom da se Grčkoj vraća izgubljeno dostojanstvo“.
NESTAJE NOVCA: Međutim, osim lepih reči i plemenitih namera stvarnost ima i onu drugu, nemilosrdnu stranu – likvidnost. Isključena od početka 2010. sa svetskog tržišta novca, Grčka, čiji dug dostiže 180 odsto BDP-a, primorana je da se osloni na evropski „program za spasavanje“ i nove kredite kako bi otplatila stare kredite koji stižu na naplatu i kako bi izbegla zvanični bankrot. Država je poslednju ratu kredita primila još prošlog avgusta i već sedam meseci redovno plaća sve svoje obaveze, plate, penzije i kamate kao i amortizaciju dugova, isključivo iz sopstvenih izvora i normalno je u opasnosti da joj ponestane gotovine.
Za zemlju koja niti može da štampa svoj novac, niti može da ga pozajmi na svetskom tržištu novca (može, ali sa kamatama od 20 odsto), jedino rešenje je dodatna finansijska pomoć, za koju, pak, poverioci traže dodatne mere štednje. Naoružani pretnjom o finansijskom krahu žele da nametnu i novoj vladi nekakav memorandum sa dodatnim merama štednje, bez obzira (ili baš zbog toga) što će je to dovesti u direktan sukob sa vlastitim biračima.
„Gušenje grčke privrede je dostiglo krajnju tačku“, rekao je ministar za strukturalne reforme Panajotis Lafazanis, govoreći o „neokolonijalnim ucenama bez presedana“ koje se sprovode protiv jedne male zemlje kao što je Grčka, samo zato što se vlada opire i ne želi slepo da sledi neoliberalne monetarne dogme. „Naša crvena linija je naš program, na osnovu koga zemlju treba ubaciti u novu, progresivnu orbitu razvoja, sa suštinskim socijalnim promenama u društvu“ rekao je Lafazanis i dodao da centri evropskog establišmenta neće uspeti da zaustave eksperiment živog progresivnog razvoja koji je sa Sirizom započeo u Grčkoj.
ŽELJE I STVARNOST: U pismu na pet strana koje je 15. marta grčki premijer poslao nemačkoj kancelarki Anglei Merkel, između ostalog je tražio i da se olakša protok novca ka Grčkoj, kako bi dobila na vremenu i prostoru da sprovede svoj reformski program. On je upozorio da će u slučaju da mora da izabere između plaćanja plata i penzija i plaćanja rata Međunarodnom monetarnom fondu grčka vlada svakako izabrati ovo prvo, jer će radije proglasiti bankrot, nego da ostavi na cedilu zaposlene i penzionere. Cipras insistira na tome da nalog grčkog naroda na izborima od 25. januara ne znači da se zaustavlja kontinuitet grčke države, nego da se prestaje sa bezizlaznom politikom štednje. Poštovaće svoje obaveze i obaveze zemlje prema svojim evropskim partnerima, napisao je Cipras, ali pod uslovom da se stvori okvir koji će biti održiv na duge staze.
Uprkos predviđanjima da će Grčka ostati bez gotovine do kraja aprila, većina Grka je prilično hladnokrvna, jer nije prvi put u poslednjih pet godina da se država našla na ivici provalije. Zajedničko uverenje svih je da će se ipak na kraju naći konačno rešenje i da će novac ponovo poteći, jer se bankrot Grčke zapravo nikome ne isplati.
Tako bi i novac skriven po kućama, u sanducima i dušecima, malo-pomalo trebalo da se vrati u banke, a Grci već počinju lagano normalno da plaćaju svoje poreske obaveze i račune, nadajući se da će i ova oluja proći bez katastrofalnih posledica. Pritom se očekuju znatno veći prihodi od turističke sezone, koja će, sudeći po rezervacijama, i ove godine premašiti sve prethodne rekorde.
Po anketama instituta za istraživanje javnog mnjenja Metron analisis, šest od deset Grka ima poverenje u novu vladu, dok je 41,9 odsto od ispitanih izjavilo da bi ponovo glasali za Sirizu, dok bi samo 18,4 odsto glasalo za partiju desnog centra Novu demokratiju sa bivšim premijerom Adonisom Samarasom na čelu. Prema istoj anketi, 72 odsto ispitanika ima pozitivan stav prema Alekisu Ciprasu; 84 odsto bi htelo da Grčka ostane u evrozoni, dok 13 odsto žele da se vrate na drahmu. Sve u svemu, Grci žele da zadrže evro, ali bez stroge štednje. Pitanje je da li je moguće uskladiti želje i stvarnost.
NI SUKOB NI POVLAČENJE: Na poziv nemačke kancelarke Angele Merkel, 23. marta Alekis Cipras je posetio Berlin. Rekao je, pored ostalog, da dve zemlje treba zajedničkim snagama da se bore protiv korupcije, zbog koje se Grčka nalazi „zaglavljena u mulju“ i zatražio pomoć od nemačkog pravosuđa „aferi Simens“, nemačke kompanije koja je podmićivala grčke političare kako bi dobila javne poslove. Cipras je tražio i da se uklone senke sa pitanja ratne odštete, jer je to pre svega osetljivo etičko pitanje i ne tiče se samo Grčke, već nemačkog i grčkog naroda koji je platio danak u krvi boreći se protiv nacizma.
Za opoziciju, posebno za Novu Demokratiju, „ništa novo nije proizišlo iz sastanka Cipras – Merkel, a dani prolaze i račun koji treba da plati grčki narod je sve veći.“ Prema mišljenju stranke levog centra Reka (Potami), Cipras, koji je prošle godine govorio nemačkoj kancelarki go back, sad joj trči u zagrljaj da sa njom sarađuje. Pasok daje saopštenje da je „Cipras napravio prevelike ustupke koji nemaju praktičnog efekta, zato što ne donose novac u zemlju.“ Konačno, prema mišljenju Komunističke partije Grčke, vlada se priprema da se saglasi sa kreditorima oko novih mera štednje i novog memoranduma na teret naroda, a da će se samo promeniti ime mera štednje.
RATNA ODŠTETA OD 176 MILIJARDI: Osim razlika Atine i Berlina po pitanjima ekonomske politike, štednje i duga, koje se tiču i odnosa Grčke i evrozone, postoji i pitanje koje se tiče samo Grčke i Nemačke, a koje je otvoreno već 70 godina. Reč je o ratnoj odšteti, od koje ni jedna grčka vlada nije odustala.
Za razliku od Italije, koja je 1940. napala Grčku i do 1943. okupirala znatan deo njene teritorije, koja je potom platila Grčkoj ratnu odštetu i vratila okupirana područja (Rodos i Dodekanis), Nemačka ništa slično nije uradila.
Nemačka okupacija (1941–1944) bila je katastrofalna za zemlju: nemački vojnici streljali su oko pola miliona ljudi, desetine hiljada je umrlo od gladi, hiljade sela i gradova je spaljeno i opljačkano, nebrojene antičke relikvije su pokradene i odnesene iz zemlje. I pored svega toga Berlin uporno odbija svih ovih decenija da pristane na ratnu odštetu Grčkoj, ne računajući jednu manju sumu od 115 miliona maraka koja je data 1963. godine kao kompenzacija za jedan broj žrtava.
Za grčki parlament, koji je ponovo oformio specijalnu komisiju koja će se baviti zahtevom da se od Nemačke naplati ratna odšteta, ovo pitanje podeljeno je na tri celine. Prvo: ratna odšteta za materijalna razaranja, za uništena sela i gradove, infrastrukturu i saobraćaj (brodovi itd.). Drugo: odštete za pogubljene žrtve, ranjenike, radnike i robove u koncentracionim logorima. I treće: pitanje prinudnog kredita koji je okupirana Grčka dala nacističkoj nemačkoj za finansiranje vojnih operacija u Severnoj Africi. Hitler je plaćao rate tog kredita do 1943, a vrednost tog kreditnog duga danas iznosi otprilike 70 milijardi evra.
Ne računajući dodatne naknade za čišćenje hiljada pomorskih mina, za krađu hiljada arheoloških artefakata, retkih knjiga i rukopisa, za krađu dragocenog zapisnika jevrejske zajednice u Solunu itd., jedna umerena studija procenjuje ukupni dug za ratnu odštetu Nemačke Grčkoj oko na oko 176 milijardi evra.
Poređenja radi, Nemačka je Grčkoj svih ovih godina dala kredite u visini od ukupno 45 milijardi evra, a već je zauzvrat ostvarila čist profit samo od kamata grčkog duga od oko 300 miliona evra.
Za novu grčku vladu to je kako moralno tako i pravno pitanje obuhvaćeno međunarodnim pravom, te će se Atina argumentovano boriti za njegovu internacionalizaciju, bez obzira na to što Berlin tvrdoglavo insistira na tome da je pitanje ratne odštete za Nemačku zatvoreno. Čak i ako Nemačka odbije da plati ratnu odštetu, ne može poreći prinudni kredit koji je sto odsto pravno dokumentovan. „Ne dugujemo samo mi Nemačkoj, nego i Nemačka duguje nama“, kažu Grci.
PRIMER ZA POHVALU: Zbog grčke krize sve je više Nemaca upućeno u nacistička ratna razaranja u Grčkoj i svađu oko ratne odštete. Tako su nemački penzioneri Ludvig Zakaro i njegova supruga Nina Lange, kada su saznali za ovu veliku nepravdu, osetili potrebu da samoinicijativno nešto učine. Oni su podelili nacistički prinudni kredit od 70 milijardi evra na otprilike 80 miliona Nemaca i izračunali da na svakog nemačkog građanina otpada 875 evra duga Grčkoj. Odlučili su da ne čekaju razjašnjenje spora i svoj deo sami plate Grcima. Pošto nije bilo posebnog računa na koji bi mogli da uplate 1750 evra na ime otplate nemačkog okupacionog kredita, odlučili su da novac poklone humanitarnoj organizaciji „Vrata Kulture“ u Nafplionu na Peloponezu, koja obezbeđuje hranu i ostale neophodne potrepštine krizom osiromašenim grčkim porodicama.
Bračni par Zakaro i Lange izjavio je da voli Grčku, da ih duboko pogađa sve ovo što se dešava u zemlji i da se stidi načina na koji se ponašaju mediji u Nemačkoj, ali i mnogi nemački političari. „Grčki narod nije odgovoran za državne dugove koji su nastali ranije. Ako ni zbog čega drugog, samo zbog toga bi EU trebalo da ga podržava. Prethodna vlada se zaduživala u korist oligarhije, a dugove će umesto njih morati da plati narod. Sa druge strane, Nemačka vašoj zemlji duguje ratnu odštetu iz Drugog svetskog rata“, izjavio je ovaj nemački par nadajući se da će ovim činom pokrenuti veći broj nemačkih građana da učine isto.
