Ko s kim i protiv koga

Za „Vreme“ iz Sankt Peterburga

Aleksis Cipras, premijer o kome poslednjih nedelja i meseci bruje evropska i svetska štampa, gostujući prošle nedelje na glavnoj plenarnoj sednici Sanktpeterburškog međunarodnog ekonomskog foruma rekao je da se verovatno mnogi pitaju zašto u tom trenutku nije u Briselu sa ostatkom grčkog pregovaračkog tima i zašto neposredno ne učestvuje u tamošnjim pregovorima. Prema njegovim rečima, jedan od razloga je i to što se u svim izazovima sa kojima se Grčka suočava mora imati na umu i činjenica da se centri ekonomskog razvoja u svetu pomeraju i da je za svaku zemlju važno da proveri sve mogućnosti i pronađe za sebe šansu za uspeh.

Iako ovakve rečenice verovatno nisu prijale ušima njegovih evropskih partnera, ovo nije ništa novo, i na sastancima i bezbrojnim diskusijama na samom forumu slične izjave mogle su se čuti i od najvećih kritičara Grčke, samih Nemaca. Na diskusiji posvećenoj novoj Evroazijskoj ekonomskoj uniji, koja je zvanično proglašena 1. januara ove godine, Rajner Hartman i Ekhard Kordes, nemački privrednici od kojih je prvi zauzimao visoke pozicije u nemačkim energetskim kompanijama (pre svega u E.ON-u sa sedištem u Diseldorfu), a drugi u nemačkim gigantima kao što su Rajnmetal, Dojče Bank, Dajmler-Benc i Metro AG, su na opasku američkog predstavnika Danijela Rasela da je on vrlo zadovoljan što uprkos lošim političkim odnosima Moskve i Vašingtona obim trgovine između SAD i Rusije raste, gotovo uglas objavili da njih takav razvoj događaja ljuti, jer evropske kompanije istovremeno beleže gubitke i smanjenje obima trgovine. Slične stavove je izložio i Hajnc Herman Tile, nemački preduzetnik i multimilijarder, vlasnik udela u nekoliko krupnih nemačkih koncerna. Prema njegovim rečima, krajnje je vreme da se sankcije Rusiji ukinu, jer je već sasvim jasno da znatno pogađaju evropsku privredu. Nemačka je u protekle dve godine izgubila polovinu svog izvoza u Rusiju, ne računajući gubitke pravnih lica u Rusiji koja su u vlasništvu nemačkih kompanija, a koji su takođe vrlo značajni.

SEVERNI TOK 2 I TURSKI TOK: Istovremeno, druge zemlje su imale male ili neznatne gubitke jer su i ranije relativno malo sarađivale sa Rusijom. Kao primer Tile navodi Italiju, čiji je izvoz pao samo oko deset odsto. Posledice po različite zemlje unutar EU su potpuno različite i one nemaju u tom smislu zajedničke interese. Nije ostalo neprimećeno ni da su izlaganje Tilea i navedene opaske dočekane sa osmesima odobravanja od strane bivšeg nemačkog kancelara Gerharda Šredera i direktora najveće ruske banke „Sberbank“ Hermana Grefa, koji su sedeli u prvom redu. Nije tajna da mnogi na Zapadu smatraju da su sankcije promašaj i da nisu ni približno ispunile svrhu zbog koje su uvedene.

Međutim, slično nemačkim povicima na Amerikance i njihovu trgovinu sa Rusijom, političari i lideri južnijih evropskih zemalja (posebno onih sa prostora jugoistočne Evrope) imali su gotovo jednake razloge za ljutnju na Nemce kada je na Forumu gorepomenuti E.ON zajedno sa Rojal Dač Šelom i austrijskim OMW-om potpisao memorandum o izgradnji novog cevovoda Severni tok 2, kojim će ispod Baltika do nemačke obale stići novih 55 milijardi kubnih metara gasa godišnje. Rok za završetak ovog projekta je kraj 2019. godine, a prema rečima direktora Gasproma Alekseja Milera, za početak radova nije potrebno odobrenje Evropske komisije. Skoro istovremeno sa Nemcima, i grčki ministar energetike Panajotis Lafazanis je sa ruskim kolegom Aleksandrom Novakom potpisao ugovor o produžetku Turskog toka na grčku teritoriju, koji će prema planovima prenositi oko 47 milijardi kubnih metara gasa prema drugim evropskim zemljama. Obe strane će imati jednake udele u projektu, Rusi će snositi sve troškove izgradnje, a Grčka će svoj udeo u troškovima platiti naknadno.

foto: reuters

SPORAZUM RUSIJE I SAUDIJSKE ARABIJE: Osim Evropljana, koji su na Forumu i u pregovorima sa Rusijom jedni druge zaobilazili, u Sankt Peterburgu su prisustvovali i visoki gosti iz Saudijske Arabije, Kine i ostalih zemalja BRIKS-a. Saudijsku delegaciju je predvodio princ Muhamed bin Salman al Saud, sin kralja koji je trenutno i šef kraljevskog dvora, i predsednik Saveta za ekonomski razvoj i ministar odbrane Saudijske Arabije. U zapadnim medijima smatraju da je naklonjen Zapadu i Americi, ali mu spočitavaju da je zagovornik čvrste ruke u obračunu sa pobunjenicima u Jemenu. Na Forumu je prisustvovao da bi se pozabavio ekonomskim i razvojnim pitanjima odnosa sa Rusijom, što je za rezultat imalo potpisivanje šest sporazuma, među kojima su sporazumi o izgradnji i modernizaciji saudijskih železnica, metroa, saradnji u oblasti svemirskog istraživanja i atomske energije. Saudijska Arabija trenutno nema nuklearne elektrane, ali planira da u narednih dvadeset godina izgradi čak 16 elektrana u vrednosti od preko 80 milijardi dolara. Osim potpisivanja sporazuma, princ Muhamed je Vladimiru Putinu preneo i poziv kralja Salmana da poseti Saudijsku Arabiju. Putin je poziv prihvatio i uzvratio pozivom kralju Salmanu da poseti Rusiju, koji je takođe odmah prihvaćen. Rusija i Saudijska Arabija se zbog suprotnih pozicija o Siriji, Iranu i ostalim regionalnim pitanjima, kao i o konkurenciji koju jedna drugoj predstavljaju na naftnom tržištu smatraju velikim rivalima.

foto: ap

NOVA RAZVOJNA BANKA VS. MMF I SVETSKA BANKA: Zapažen nastup u delu programa koji se ticao samih zemalja BRIKS-a imao je izvršni potpredsednik MMF-a, Paulo Nogueira Batista iz Brazila, koji je najavio da će sledeće nedelje, na Samitu BRIKS-a u ruskom gradu Ufa (8–10. jul 2015), biti i definitivno uspostavljena Nova razvojna banka (New Developement Bank) sa osnivačkim kapitalom od oko 100 milijardi dolara, kao pandan Svetskoj banci, i Dogovor o kontingentnim rezervama (Contingent Reserve Arrangement), kao pandan MMF-u. Prema njegovim rečima, tu će biti održan i prvi sastanak guvernera centralnih banaka koje ulaze u sastav Nove razvojne banke, a pošto je i on sam delegiran od strane Brazila na mesto potpredsednika nove institucije, i on će se simbolično preseliti iz Vašingtona u Šangaj.

Osnivači i menadžment novih institucija smatraju da njihov rad nije uperen ni protiv koga i kažu da planiraju saradnju sa postojećim institucijama (MMF, Svetska banka), ali ukazuju i da je njihovo osnivanje odraz nezadovoljstva zemalja BRIKS-a položajem u postojećim svetskim finansijskim institucijama, u kojima se njihova rastuća ekonomska snaga i uticaj ne uvažavaju na odgovarajući način, već je sva kontrola u rukama Zapada. Osnivanjem nove banke, smatraju oni, i formalno je još više učvršćena saradnja pet zemalja a njihovi odnosi su podignuti na jedan sasvim novi nivo.

foto: ap

AZIJSKA INFRASTRUKTURNA INVESTICIONA BANKA: Istovremeno, Kina je iz sličnih pobuda u oktobru prošle godine pokrenula osnivanje Azijske infrastrukturne investicione banke (Asian Infrastructure Investment Bank) kao konkurenta Azijskoj razvojnoj banci (Asian Development Bank) nad kojom kontrolu imaju Evropska unija, Japan i SAD. Privlačnoj sili ovog novog azijskog ekonomskog prostora, prepunog brzorastućih srednjih i velikih kompanija od kojih je većina i dalje gotovo nepoznata prosečnom zapadnom uhu, kao i sve veće količine raspoloživog novca za investiranje i ogromnog broja dobrih infrastrukturnih projekata, teško mogu da odole čak i najbliži američki saveznici, kao na primer Velika Britanija i Australija. U martu ove godine je zvanično pristupanje Britanije AIIB-u iznenadilo ne samo SAD već i samu Kinu.

OKLEVANJE RUSIJE NA KINESKOM TRŽIŠTU: Nasuprot tome, čini se da ruski biznismeni potpuno prenebregavaju ova dešavanja u njihovom neposrednom komšiluku. Odavno je nesporno da je Kina industrijska supersila, međutim ruski biznismeni kao da ne vide da je zahvaljujući ogromnom prilivu novčanih sredstava od izvoza i velikim inostranim investicijama, sledeći korak na ekonomskom putu Kine njeno prerastanje i u finansijsku supersilu. Na glavnoj plenarnoj sesiji Peterburškog foruma, sedeći na bini odmah pokraj Putina, direktor Hung Lung Propertis grupe iz Hong Konga Roni Čen zapitao je prisutne da pogledaju oko sebe i kažu koliko Kineza vide u sali. „Osećam se vrlo usamljeno ovde“, rekao je on.

Prema njegovim rečima, Kina i Rusija ekonomski gledano mogu imati savršene partnerske odnose. Rusija poseduje ogromno, skoro neiscrpno bogatstvo resursa, a rastuća kineska privreda ne samo što ima ogromne potrebe za resursima nego poseduje i ogroman kapital kojim može da plati te resurse ili da uloži u njihov razvoj. Obraćajući se Putinu, Roni Čen je rekao da iako vođstvo Rusije u svom okretanju ka Aziji odlično strateški razmišlja, nije siguran da je ruski biznis još uvek spreman da iskoristi šansu kineskog tržišta. „Imam utisak da je za Ruse Azija nešto što je lepo imati kao mogućnost, ali da još nisu spremni da ekonomski uskoče u nju. Želim, gospodine predsedniče, da vaši biznis lideri, kojih je ovde puna sala, u budućnosti budu spremniji da iskoriste te mogućnosti“, rekao je Roni Čen.

U produžetku svog izlaganja pozvao je ruske kompanije da izlistaju svoje akcije na berzi u Hong Kongu, pomenuvši da se ona nedavno povezala sa berzama u Šangaju i Šenzenu. Kombinovana tržišna kapitalizacija ovih berzi sada je druga na svetu, odmah iza Njujorške. Osim toga, dok na Zapadu srednja klasa gubi ekonomsku moć i polako nestaje, u Kini je već godinama vidljiv sasvim suprotan trend – rast srednje klase i uvećanje njenog raspoloživog dohotka. Ovaj sloj stanovništva je željan uvozne robe koja je simbol statusa i ekskluzivnosti, kao i putovanja u inostranstvo. Teorijski, ovo je velika šansa za inostrana preduzeća i organizacije, ali su do sada zapadne kompanije daleko bolje koristile ove mogućnosti od ruskih, odnosno ruske su bile daleko pasivnije.

Pošto se ni u biznisu i ekonomiji akteri ne ponašaju uvek savršeno racionalno, neke od razloga za oklevanje ruskog biznisa da „uskoči na azijsko tržište“ možda su psihološki i leže i u kulturnoj barijeri koja postoji između Kine i Rusije. Prosečan ruski biznismen čiji je ekonomski uspon počeo devedesetih pre želi da mu kompanija trguje sa Nemačkom ili učestvuje na Londonskoj berzi nego na onoj u Šenzenu, i radije bi da bude deo finansijskog establišmenta londonskog Sitija nego onog u Kini.

Iako je direktor „Sberbanke“, Rus nemačkog porekla Herman Gref, na otvaranju Foruma pomenuo, citirajući direktora Samsunga, da uspešan menadžer mora svake godine da menja sve osim žene i dece, čini se da ruski privatni biznis uglavnom još nije spreman da učini tu suštinsku promenu i u većoj meri se okrene ka Aziji, već čeka dobru volju Zapada i ukidanje sankcija. Suprotno tome, ruske državne kompanije i organizacije uveliko prate državnu politiku i tesno sarađuju sa azijskim partnerima. Osvrnuvši se na taj podatak, Putin je izjavio da se slaže da rusko-kineska saradnja mora da se ispuni „praktičnim sadržajem i radom“, ne samo na nivou velikih kompanija već i na nivou malih i srednjih preduzeća, kako bi se stvorilo „živo tkivo saradnje u svim oblastima“. Dugoročno gledano, pozicija između dva svetska ekonomska težišta, azijskog i evro-američkog, može dati solidnu šansu za razvoj, ali isto tako može usled pasivnosti učiniti i da Rusija ostane periferno područje i za jednu i za drugu stranu, tek običan izvor resursa.

RUSKA EKONOMIJA POD SANKCIJAMA ZAPADA: Vidljivo je da, makar u spoljnoj ekonomskoj politici, Rusija u poslednje vreme beleži relativne uspehe bilo samostalno, bilo pod kišobranom BRIKS-a, te da je politička i ekonomska „izolacija“ Rusije tokom prošle godine dala rezultate koji su bili slabiji od onih koje je Zapad očekivao. Ipak, na početku 2015. godine ekonomske prilike u Rusiji nisu baš sjajne. Bruto društveni proizvod još od početka 2013. beleži slab rast, a prema poslednjim prognozama i faktičkom stanju, tokom 2015. se očekuje ne sasvim beznačajan pad. Ruske rezerve u stranoj valuti su se posle početnog brzog pada sa oko 480 milijardi dolara na oko 360 milijardi poslednjih meseci stabilizovale na tom iznosu.

I situacija sa kursom rublje je slična – krajem prošle godine rublja je gotovo spektakularno oslabila za nepuna tri meseca – više nego dvostruko. Od vrednosti od oko 36 rubalja za dolar krajem septembra, rublja je pala do oko 74 rublje za dolar sredinom decembra. Tih dana je među stanovništvom zavladala opšta panika, kada su široki slojevi stanovništva pojurili da potroše što više novca u strahu od njegovog obezvređivanja. Prodavnice tehničke robe su zbog navale skoro ispražnjene pre nego što su prodavci uspeli da podignu cene, u skladu sa novim kursom rublje.

Zahvaljujući ruskim kontrasankcijama na prehrambene proizvode, pojedine police u maloprodajnim objektima počele su da ostaju bez uvozne robe. Tih dana ruski mediji su izveštavali da su za nagli pad vrednosti rublje najzaslužniji državni naftni giganti, jer su naglo počeli da pretvaraju svoje ogromne rubaljske rezerve u dolare i evre. Navodno su se i neki strani investitori uplašili gubitaka i prodali svoje manjinske udele u državnim naftnim gigantima ispod cene, tako da je država relativno jeftino povećala svoj udeo. Gubitke je većinom podnelo stanovništvo, pošto mu je skoro preko noći kupovna moć znatno pala.

Pad standarda stanovništva ipak nije dovoljan da umanji popularnost vođstva, pošto je prema novim istraživanjima podrška Putinu čak dostigla nove rekorde. Prosečan Rus, uz relativno visoku zaposlenost, male poreske zahvate i niske cene komunalija i goriva, u poređenju sa slovenskom braćom na Balkanu i dalje živi osetno bolje.

Tokom 2015. godine, rublja je delimično povratila vrednost i stabilizovala se poslednjih meseci na iznosu od oko 50–55 rubalja za dolar. Ono što upada u oči ako se pogleda grafikon kretanja cene nafte i cene rublje u odnosu na dolar od početka 2014. do danas jeste da je njihov odnos uz manja odstupanja skoro potpuno inverzan.

Drugim rečima, ako je početkom prošle godine Rusija pri ceni od 100 dolara za barel i kursu od 36 rubalja za dolar dobijala oko 3600 rubalja za barel, sličan iznos u rubljama dobija i danas (3360 rub/barel) kada je cena nafte oko 60 dolara, a kurs rublje oko 56 za dolar. Ovo je za posledicu imalo smanjenje gubitaka naftnih giganata usled pada cene nafte, jer većinu svojih proizvodnih troškova oni plaćaju u rubljama. Time je, prema mišljenju nekih analitičara, država štiteći svoju imovinu teret sankcija i pada cena nafte prenela na stanovništvo, pritom ojačavši svoj položaj.

Zanimljivo je da su se u mnogim diskusijama na Peterburškom forumu jačanje države i preterana regulacija putem administrativnih zabrana i kontrasankcija pominjali kao jedna od dugoročno glavnih opasnosti po ruski biznis. Pojedinci se pribojavaju da povratak političkih odnosa sličnih hladnoratovskim ne dovede i do uređenja ekonomije koje je bliže hladnoratovskom. A takav razvoj događaja u Rusiji Zapad verovatno i priželjkuje.