Već je prošla ponoć između ponedeljka i utorka kada je umornim izveštačima u Briselu saopšteno da je samit EUrska posvećen rešavanju izbegličke krize završen nakon dvanaestočasovne žučne rasprave. Turski premijer Redžep Tajip Erdogan pojavio se u Sali za novinare uz predsednika Evropskog saveta Donalda Tuska i saopštio da je zajednički plan, koji ima cilj da drastično smanji priliv izbeglica sa Bliskog istoka u Evropu, u načelu usvojen, i da preostaje samo da se za nedelju dana šefovi država i vlada ponovo okupe da usaglase detalje. Erdogan se pohvalio da je lično skovao najveći deo plana dok je Tusk bezvoljno odbijao novinarska pitanja, pokušavajući da prikrije činjenicu da je tokom celog procesa odlučivanja stavljen pred svršen čin. Mada su skoro svi samiti EU u poslednjih nekoliko godina bili krizni, maratonski i dramatični, ovaj je bio najčudniji od svih, pre svega zbog onoga što mu je prethodilo.
Bilo je, naime, najavljeno da će glavna tema samita biti nešto sasvim drugo: zatvaranje „Balkanske rute“, glavnog pravca kojim izbeglice iz Turske, preko Grčke, Makedonije, Srbije, Hrvatske i Slovenije stižu u Austriju i Nemačku. Prema planu koji je smišljen u Austriji i koji su podržale srednjeevropske zemlje iz Višegradske grupe (Mađarska, Poljska, Češka i Slovačka), grčka granica prema Makedoniji trebalo je da bude hermetički zatvorena, čime bi se Grčka defakto pretvorila u gigantski izbeglički centar koji bi se izdržavao od evropskih para. Granicu bi kontrolisala evropska pogranična agencija Fronteks, koja bi dobila nova ovlašćenja, kadrove i sredstva, uz pojačane pomorske patrole na Mediteranu. Tusk je ovaj plan podržao i lobirao za njega na mini turneji po Zapadnom Balkanu u danima uoči samita. U načelu su ga usvojili i stalni predstavnici zemalja članica tokom intenzivnih priprema za samit. Glavni granični prelaz između Grčke i Makedonije, u mestu Idomeni, zatvoren je još tokom vikenda i tamo se, u očajnim uslovima, do utorka okupilo preko 14.000 ljudi, a one koji su probali da pređu ilegalno makedonska policija je dočekala suzavcem i pendrecima. Tusk je u ponedeljak u podne, uoči početka samita, trijumfalno objavio da je Balkanska ruta zatvorena. A onda se sve promenilo.
Ono što Tusk očigledno nije znao je da su Erdogan, holandski premijer Mark Rute, čija zemlja predsedava EU, i nemačka kancelarka Angela Merkel u nedelju na tajnoj večeri u turskoj ambasadi u Briselu dogovorili nešto sasvim drugo. O zatvaranju grčke granice, Fronteksu i Zapadnom Balkanu praktično nije bilo ni reči. „Ništa nije zatvoreno, mada je u protoku izbeglica došlo do stagnacije“, rekla je Merkelova novinarima nakon samita, ne obazirući se na činjenicu da Idomeni još nije otvoren. Nikada ranije nacrt zaključaka usaglašen uoči samita nije tako drastično izmenjen na samom samitu. Šta je, u stvari, dogovoreno?
JEDAN ZA JEDNOG: Ukratko rečeno, nemačko-turski plan predviđa da se većina izbeglica zaustavi u Turskoj, gde već boravi oko dva i po miliona izbeglica iz Sirije i drugih ratom pogođenih područja. Turskoj će biti dodeljen status „sigurne treće zemlje“, što bi omogućilo ne samo da se izbeglice primoraju da azil zatraže u toj zemlji, nego da se deo onih koji su već u Grčkoj vrati u Tursku. Jedan deo njih, i to samo oni iz Sirije, mogao bi da naknadno dobije azil u EU, ali bi za svakog takvog jedan od onih koji su već u Evropi, a kome je status azilanta odbijen, bio deportovan u Tursku: to je princip „jedan za jednog“, koji je ključni deo plana.
To je ogromna promena u odnosu na dosadašnji sistem, po kome izbeglice kad jednom stupe na evropsko tlo, nije bilo moguće deportovati u Tursku, ne samo zbog međunarodnih zakona, već i zato što je Turska odbijala da ih primi. EU bi, dakle, vratila izbeglice koje nisu iz Sirije u Tursku, a Sirijce bi rasporedila među zemljama članicama prema utvrđenim kvotama, čime bi se rasteretile ne samo Grčka i Nemačka, već i Malta, Italija i Španija.
Zauzvrat, Erdogan je dobio udvostručenje evropske pomoći za zbrinjavanje izbeglica (šest umesto tri milijarde evra tokom sledeće dve godine), stavljanje Turske na belu šengensku listu već u junu i ubrzanje pristupnih pregovora otvaranjem novih poglavlja do leta. Sve to u trenutku kada Erdoganova vlada preuzima i cenzuriše turske medije, brutalno ugnjetava Kurde i trpa u zatvor svakog ko pomisli da kritikuje premijera. Tokom večere u turskoj ambasadi, vlast je uz pomoć antiterorističkih jedinica preuzela najtiražniji istanbulski dnevni list „Zeman“ i postavila novu redakciju, a protest čitalaca razbila suzavcem i vodenim topovima. Time je Erdogan sasvim ubedljivo demonstrirao da na takozvane evropske vrednosti ne daje ni pet para; i zaista, osim nekoliko mlakih i praznih saopštenja, iz Brisela nije stigla ni reč kritike.
Svesna da bez turske saradnje nikakav plan za izbegličku krizu ne bi mogao da prođe, Merkel nije bila u poziciji da Erdoganovu ponudu odbije. Nju već ovog vikenda čekaju lokalni izbori u tri važne nemačke pokrajine, a u septembru u još tri, i očajnički joj je trebalo da se iz Brisela vrati u Berlin sa nečim opipljivim. Sem toga, da je usvojen austrijsko-višegradski plan, mađarski premijer Viktor Orban bi s pravom mogao da tvrdi da je njegov pristup izbegličkoj krizi („što dalje od nas“) od početka bio ispravan, a to bi dugoročno osnažilo antiimigrantske stranke širom Evrope, pa i u Nemačkoj. Erdogan je tražio mnogo i dobio sve što je tražio, ali da li će to što je dogovoreno biti i sprovedeno?
NESPROVODIV PLAN: Već u utorak ujutru, dok su se krmeljivi šefovi država i vlada EU vraćali kućama, počele su da stižu primedbe da je Merkel-Erdoganov plan, kako je u međuvremenu nazvan, loš i nesprovodiv. Visoki komesarijat Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR) ocenio je da bi blanko odbijanje izbeglica koje nisu iz Sirije predstavljalo direktno i grubo kršenje Ženevske konvencije o izbeglicama, a brojne humanitarne organizacije, uključujući Amnesti internešenel i Hjuman rajts voč su ukazale na to da je moralno neprihvatljivo ostaviti brojne Iračane, Avganistance, Libijce i Afrikance na cedilu. Najveći problem, međutim, jeste da li će plan bez drastičnih izmena biti usvojen na sledećem samitu, a ako bude, da li će ga se Turska i članice EU pridržavati.
Još na samom samitu Orban se žestoko pobunio protiv plana, uz reči da će ga u Budimpešti obesiti o prvu banderu ako pristane da u Mađarsku smesti makar i mali broj izbeglica. Pretio je i vetom, od koga je odustao nakon procene da će plan ionako biti potopljen na sledećem samitu. Kipar je najavio da će svim sredstvima blokirati viznu liberalizaciju za Turke zbog okupacije istočnog dela ostrva. Ni mnoge druge članice nisu baš oduševljene idejom da 75 miliona Turaka dobije pravo da se po volji šetka po šengenskoj zoni. Pretpostavimo, ipak, da će Merkel, kojoj od usvajanja plana direktno zavisi budućnost, uspeti da savlada otpor manjih članica i da će plan sledeće nedelje proći u Evropskom savetu.
Neki kritičari ukazuju na to da plan ostavlja Turskoj previše mogućnosti da nastavi da propušta izbeglice u EU i da princip „jedan za jednog“ u stvari podstiče takvo ponašanje. Drugi podsećaju da princip solidarnog raseljavanja izbeglica po kvotama, iako ranije zvanično usvojen, nikada nije uspeo da zaživi, jer ne postoji način da se članice prinude da ga poštuju. Treći primećuju da će ubrzanjem pregovaračkog procesa Turskoj ostali kandidati (uključujući Srbiju), koji su u situaciji da ispunjavaju svaki mig Brisela, biti stavljeni u nepravedan položaj u odnosu na Erdoganovu diktaturu, čime će EU izgubiti ono malo kredibiliteta što joj je ostalo na Zapadnom Balkanu. I najzad, šta ćemo sa onih 14.000 u Idomeni i onima koji su ostali zatečeni na Balkanskoj ruti?
Nijedno od tih pitanja Erdogana ne zanima, a i zašto bi – on je već dobio sve što je hteo, a ne samo Nemačka, već i dobar deo EU spreman je da mu da i više, samo da priliv izbeglica konačno stane. Metju Karničnik, analitičar portala „Politiko“, napisao je da se novajlijama bez ozbiljne pripreme ne savetuje da idu na turski bazar, a Merkelova je upravo to učinila. Ušla je sa prepunim novčanikom, a mogla bi da izađe sa manjkom garderobe.
