Sećanje na zla vremena

Poklopilo se, eto, da izborna godina u Srbiji bude ova, u kojoj pada deset godina od smrti Slobodana Miloševića. Te dve stvari samo naizgled nemaju veze jedna s drugom. Kad se dobro prouči dominantni diskurs vladajućeg SNS-a, ne samo u kampanji, nego od 2012. naovamo, vidi se da aktuelna vladajuća elita radi sve na stvaranju kolektivne amnezije u vezi sa poslednjom decenijom 20. veka na ovim prostorima. Cilj joj je jednostavan: za sva zla koja su nas snašla okriviti one koji su Srbijom vladali od oktobra 2000. do 2012, i da se taj period predstavi kao najgori i najmračniji u istoriji Srbije. Saopštila nam je to u nedelji za nama i Srpska napredna stranka, kada se u jednom od svojih saopštenja obrušila na stvaranje nekog „novog DOS-a“, a još se i preračunala, optuživši ih za bedu i siromaštvo građana u proteklih 16 godina. Da li su se zabrojali ili su se na trenutak vratili u udobnu ulogu opozicije, tek, pogrešili su u računici: u poslednje četiri godine na vlasti su upravo oni, SNS.

Stasale su, pritom, i nove generacije glasača koji su devedesetih tek bili rođeni, pa nemaju pojma o onome što se pre njih događalo. Njih je najlakše ubediti da je teška tranziciona decenija i kusur između pada Miloševića i dolaska SNS-a na vlast zaista nešto najcrnje što je snašlo Srbiju. Dodajmo tome činjenicu da je tih 12 godina od pada Miloševića zaista obeležila divljačka privatizacija, tajkunizacija, šizofrena politika spram Evropske unije i pitanja Kosova, itd. Eto nama savršenog recepta za beatifikaciju Miloševića i ekipe. Trenutnoj vlasti to svakako ide naruku jer je i sama bila deo te ekipe. Amnestiranje Miloševićevog režima, ako bi uspelo, ukinulo bi jednu od ključnih zamerki na račun ljudi koji vode Srbiju: sve ono što su radili devedesetih.

BILO JE TO OVAKO: Kako opisati devedesete u Srbiji nekome ko to nije doživeo i preživeo? Početi od ličnih „uspomena“ na strah od noćnog zvona na vratima i vojne policije pred vratima, orne i spremne da pošalje na front svakoga, bez izuzetka, i tutne mu u ruke pušku da ratuje i gine za ono čemu se svakim atomom sebe protivi? A ako odbije, ne gine mu vojni zatvor i večni žig dezertera. Evo kako su tih devedesetih izlazili na kraj sa tim dilemama pojedini ljudi. „Miroslav Milenković, rođen 1951. godine, građevinski radnik, otac dvoje dece, mobilisan 19. septembra 1991. ubio se 20. septembra 1991. na stočnoj pijaci u Šidu, između dve grupe rezervista. Prvih, koji su puške ostavili, i drugih, koji su uzeli puške da krenu put Tovarnika, na front.“

Samo nekoliko dana nakon Milenkovića, na Visu je metak u sebe ispalio crnogorski admiral Vladimir Barović. U oproštajnom pismu kao razlog samoubistva naveo je to da on, kao Crnogorac, nema nameru da puca u hrvatski narod koji mu ništa nije skrivio. Barović je kao zapovednik garnizona u Puli koji je pregovarao oko odlaska JNA iz tog istarskog grada ostao zapamćen po izjavi: „Ovdje neće biti razaranja dok sam ja zapovjednik, a ako ipak budem prisiljen da naredim razaranje Pule i Istre, mene tada više neće biti.“ Opet, dva dana nakon samoubistva Miroslava Milenkovića, po kome se ništa neće zvati, general JNA Vladimir Trifunović predao je kasarnu u Varaždinu kako bi spasao živote 280 vojnika koji su se u njoj nalazili. U Srbiji je osuđen za izdaju 1994, da bi ga 1997. pod pritiskom javnosti i grupe generala JNA, abolirao predsednik SRJ Zoran Lilić. „Rekli su mi da Srbiji ne trebaju živi ljudi, već mrtvi heroji. Kažu, da pozlate istoriju. Nisam izdajnik. Vodio sam časne poslove oficira i ne kajem se. To što sam osuđen sramota je ove države, vlasti i naroda“, rekao je Trifunović.

ZA TO VREME, NA DRUGOJ LOKACIJI: Mlađe generacije, koje se ovih vremena ne sećaju, ne moraju nikome da veruju na reč. Sve ima u dokumentima. Recimo, Vojislav Šešelj posvedočio je u Hagu o tome kako je Srpska radikalna stranka sakupljala dobrovoljce spremne da 1991. idu na ratište u Hrvatskoj. Dok admiralu Baroviću hrvatski narod ništa nije skrivio, Srpska radikalna stranka uspela je, prema Šešeljevim tvrdnjama, da sakupi 10.000 onih kojima je hrvatski narod nešto bio kriv, mada ni do dana današnjeg nije baš jasno šta. Uostalom, kad se zdravorazumski pogleda, teško je shvatiti ne samo čime su se Hrvati zamerili Srbima, nego i Srbi Hrvatima, Bošnjaci Srbima i Hrvatima, i tako ukrug, dok nas smrt ne rastavi.

Elem, radikali su sakupljali dobrovoljce, a današnji predsednik Tomislav Nikolić i premijer Aleksandar Vučić bili su i te kako deo te ratnohuškačke mašinerije. Nisu radikali bili jedini, Srpska dobrovoljačka garda Željka Ražnatovića Arkana prednjačila je i po broju dobrovoljaca i po broju ratnih zločina. U godinama koje su došle kasnije SDG je, ispostavilo se, bio rasadnik najkrupnijih plodova organizovanog kriminala u Srbiji (vidi okvir). Uzgred, dobrovoljce je skupljao i SPO Vuka Draškovića.

No, vratimo se SRS-u, čiji su deo bili ljudi koji danas vode Srbiju i koji se još nisu odrekli svoje ružne prošlosti, nego bi, umesto toga, da nam brišu memoriju i brljaju po sećanjima, kao da smo memorijske kartice njihovih pametnih telefona, a ne ljudi sa pameću i pamćenjem. Uz blagoslov Jovice Stanišića, tadašnjeg šefa Službe državne bezbednosti, radikali su svoje dobrovoljce slali u vojni centar JNA u Bubanj Potoku, gde su dobijali obuku, vojne knjižice i druge vojne povlastice, postajući zvanični „borci“ Miloševićeve vojske. Iz Bubanj Potoka slali su ih kojekude. No, najpoznatiji njihov pohod jeste onaj na Borovo Selo; 2. maja 1991. godine u ovom mestu kraj Vukovara došlo je do sukoba radikalskih dobrovoljaca i hrvatske policije. Epilog: dvanaest mrtvih hrvatskih policajaca, tri mrtva pripadnika lokalne srpske milicije i jedan mrtav srpski dobrovoljac. Šešelj se kasnije u Hagu dičio tim pokoljem, tvrdeći da su njegovi dobrovoljci zapravo ubili 30 Hrvata, ali da ovi „od sramote“ smanjuju taj broj. Uz incident na Plitvičkim jezerima u martu 1991, koji je rezultirao sa po jednim mrtvim na srpskoj i hrvatskoj strani, ova dva događaja smatraju se uvodom u srpsko-hrvatski rat.

U godinama koje su došle kasnije, brojni nekadašnji dobrovoljci suočili su se sa posttraumatskim stresnim sindromom i potpunim odbacivanjem i margi-

nalizacijom od strane države u čije ime su išli da ratuju. Može se reći da su sami krivi, jer su dobrovoljno otišli tamo. No, ko se seća ratnohuškačke propagande i nacionalističkog ludila tog vremena, svestan je da su ovi ljudi bili duboko manipulisani.

PO SOPSTVENIM GLAVAMA: Dok političke i parapolitičke strukture prikupljaju dobrovoljce, odziv rezervista na mobilizacijske pozive je izuzetno nizak: 50 odsto u unutrašnjosti i 15 odsto u Beogradu. Pomenuli smo već samoubistvo Miroslava Milenkovića na pijaci u Šidu. Otkud on tamo? Mobilisane pripadnike rezervnog sastava JNA je uputila iz Požarevca u Šid, odakle je trebalo da krenu dalje na ratište u Slavoniji. On je svoj put završio u Šidu, a evo šta je bilo sa ostalima: cilj im je bio Vukovar, no kod Tovarnika je JNA greškom bombardovala sopstvene snage. Brigade iz Kragujevca i Valjeva, nakon ovog događaja, odbijaju da ostanu na ratištu i vraćaju se kućama. Vladimir Živković iz Valjeva dovezao je transporter iz Šida i parkirao ga ispred Savezne skupštine u Beogradu. Tih dana u Valjevu i Kragujevcu vlada ludilo: nema nikakvih informacija o tome da li su rezervisti živi ili ne, porodice mobilisanih drežde oko kasarni u ova dva grada, kamioni s rezervistima stižu, tek kad ugledaju svoje, konačno znaju da su živi. Za to vreme Televizija Beograd emituje Dnevnik 2 sa sumanutim i netačnim informacijama sa ratišta. Nakon Dnevnika u 19:30 sledi čuvena „Specijalna emisija“, poznata i kao „Dnevnikov dodatak“, sa još vesti sa ratišta iz kojih se opet ne može saznati ništa. Osim da su Hrvati neprijatelji. „Ustaške snage“ su normalan izraz u medijskim izveštajima, slike leševa najnormalniji prizor.

METAK ZA MILIJANU: U oktobru 2014, nakon čuvenog incidenta sa dronom na utakmici Srbija–Albanija, aktivista Socijaldemokratske unije Luka Božović priveden je na informativni razgovor zbog tvita: „Opalite jedan metak i za urednika ‘Blica’, ‘Kurira’, ‘Telegrafa’.“ Njegov tvit shvaćen je kao pretnja smrću urednicima ovih medija. Eto šta biva kad se istorija falsifikuje, istine guraju pod tepih i kad se sistematski radi na zaboravu. Božović je, naime, aludirao na jedan davni prilog sa ratišta u kome novinarka Milijana Baletić ispraća „u boj“ nekakve polupijane dobrovoljce rečima „Opalite jedan metak za Milijanu!“ Ista je izveštavala sa ratišta u maskirnoj uniformi, doduše dekoltiranoj, a upamćen je i prilog u kome joj, ratobornoj kakvom je bog dao, takođe neobrijani i pripiti vojnici pevaju: „Oj đevojko Milijana, bač’ mikrofon, pođi s nama!“ Eno je, piše blog, i dalje širi mržnju i ljuti nacionalizam. Osim sa Amerikom, EU i Zapadom kao takvim, u ozbiljnom je sukobu i sa pravopisom srpskog jezika.

Kamo sreće da je bila jedina: Mila Štula, Milorad Komrakov, Spomenka Jović, Ratko Dmitrović, Miodrag Popov, Milovan Drecun… Svi su bili u službi samo jedne jedine stvari: ratnohuškačke miloševićevske propagande. Svako je od njih imao i svoj resor, pa je tako, recimo, Mila Štula bila zadužena za denunciranje opozicije. Tako je pred izbore 1990. ispalo da Vuk Drašković ima kuću na Ženevskom jezeru, koju mu je sazidala CIA lično, a Štula je mrtva ‘ladna tvrdila da je tu kuću i videla svojim očima.

U legendu je ušao i TV prilog današnjeg poslanika SNS-a Milovana Drecuna koji je uspeo da pred kamerama uhvati albanskog teroristu na Kosovu uoči bombardovanja. Drecun sa nekakvom srpskom vojskom u rovu, pita kako je. Jedan mu, sve ležeći u rovu, odgovara da je eto, upravo zatišje. Odjednom, onaj do njega počinje da puca, čuje se vika: „Eno ga, eno ga, drž’ ga…“ Kamera se okreće ka nekom šipražju kroz koje nešto puzi. Sledeći kadar: čovek ogrnut albanskom zastavom kleči, dok ovi oko njega pitaju: „Gde si krenuo?“ A on će na to: „Pošao sam da rušim ustavni poredak Savezne Republike Jugoslavije.“

Dva najsramnija i najopasnija slučaja u medijskom ratu devedesetih jesu slučajevi poznati kao „vukovarske bebe“ i „Ćuruvija dočekao bombe“.

Bilo je to vreme nezamislivog medijskog mraka, te se dopisnicima stranih agencija nekako više verovalo nego propagandistima državnih medija. Agencija Rojters 20. novembra 1991. pustila je vest o tome da je u okolini Borovog Naselja zaklano 41 srpsko dete, od pet do sedam godina starosti. Za detalje ovog slučaja najbolje je pogledati tekst Miloša Vasića „Ko? Je l’ ja?“ iz „Vremena“ broj 635, od 6. marta 2003. Nikakvih dokaza ni fotografija nije bilo, tadašnji major dr Zoran Stanković, koji je bio na licu mesta, u Vukovaru, negirao je da postoji 41 zaklano dete, te da mrtve dece ima, ali petoro i svi su poginuli u bombardovanju. Bez obzirana to, miloševićevska medijska propaganda sa nekrofilnim sladostrašćem razvlačila je navodno zaklano 41 dete, potpirujući još više mržnju i dajući vetar u leđa ratu u Hrvatskoj. Ratu u kom Srbija, kasnije nam je objasnio Slobodan Milošević – nije učestvovala.

„Ćuruvija dočekao bombe“ tekst je Miroslava Markovića objavljen u „Ekspresu“ 10. aprila 1999, usred bombardovanja, dan pred ubistvo vlasnika i osnivača „Dnevnog telegrafa“, medijske kuće koju je uništio famozni Vučićev Zakon o informisanju iz 1998. (Videti okvir „Mediji devedesetih“.)

U ovom komentaru, između ostalog, stoji: „U ovoj situaciji mudro su zaćutali svi oni koji su ‘znali’ da su ‘Srbi isključivi krivci’ i, kao takvi, ‘treba da budu kažnjeni’, a ako je ikako moguće i ‘bombardovani’… I koji su sve vreme priželjkivali ‘bombe za Srbe’? Je li to ona ‘perfidnost izdaje’ o kojoj je, prilikom osnivanja Komiteta univerzitetske levice Jugoslavije, u novembru prošle godine govorila dr Mirjana Marković, predsednik Direkcije JUL-a? Je li to bio trenutak kada je ‘izdaja dostigla najvišu tačku’, kako je rekla profesor Marković, objašnjavajući da ‘izdaja nije uvek i neizostavno bila direktna i brutalna’, pa nastavila: ‘Kao što je, na primer, meni izgledala pre neki dan kada mi je u JUL-u vlasnik jednog beogradskog dnevnog lista rekao da podržava Sjedinjene Američke Države u njihovoj želji da bombarduju Srbiju i da će to bombardovanje Srbe naučiti pameti.’ Reč je, dabome, o Slavku Ćuruviji, koji je preko ‘svog’ lista ‘Dnevni telegraf’ učinio zaista sve što je ‘bilo potrebno’ kako bi ‘demokratskom zapadu’, a i ‘zabludelim Srbima’, objasnio kako treba da se dozovu pameti i okrenu se budućnosti koja je, jasno, ‘na zapadu’. Kada je potom taj isti ‘slobodar’ Ćuruvija došao pod udar Zakona o informisanju, ali i pod udar drugih zakona zemlje u kojoj živi, skoro da je do samog Klintona stigao vapijući za pomoć u ‘borbi protiv’ ‘diktature u Srbiji’… Danas, kad te željno očekivane i prizivane bombe ubijaju Srbiju, izdajnici ćute. Ako čekaju da Srbi i Srbija budu pokoreni, uzalud čekaju. A ako su se nadali da će njihova izdaja biti zaboravljena, uzalud su se nadali.“

Ovaj tekst pročitan je i u Drugom dnevniku RTS-a. Ćuruvija je ubijen sutradan. U istom tom Dnevniku pročitana je samo jedna rečenica: „U Beogradu je danas ubijen Slavko Ćuruvija“.

JELENKO KAO HAMLET: Bombardovanje 1999, pokazalo se kasnije, bilo je uvod u pad Miloševića. Godine od početka sukoba u Hrvatskoj pa do potpisivanja Dejtonskog sporazuma ključne su za razumevanje devedesetih. Bilo je to sveto trojstvo koje su činile ratnohuškačke partije, njima odani mediji i – crkva. U tom crkvenom paljenju naoružanog naroda, najstrastveniji je bio vladika Filaret (Jelenko) Mićović. Taj je septembra 1991. godine uslikan negde u okolini Gline sa puškomitraljezom M-53 na ramenu. Bio je zadužen, inače, za prikupljanje pomoću ugroženim Srbima u ratom zahvaćenim područjima, no ta je pomoć završavala na nekim čudnim mestima. No, za Filareta je ikonična jedna druga slika. Drugi dnevnik, on, svešteno lice, sedi sa voditeljem za stolom i, poput Hamleta koji drži Jorikovu lobanju i muče ga egzistencijalna pitanja, mlatara nekom lobanjom, tvrdeći da pripada devojčici koju su ubili muslimani. Potom vadi i sekiru kojom je devojčica navodno ubijena. Sekiru je sačuvao, ali lobanja je bila ekskluziva za Drugi dnevnik. Nikad je više nigde nije pomenuo ni pokazao, a još je i tvrdio da ju je negde zaturio!

I dok je on samo ličio na Hamleta koji se pita „biti ili ne biti“, neki ljudi, baš ovde u Srbiji, opet zahvaljujući vojvodi Šešelju i njegovoj ekipi, zaista su se pitali da li će ih sutra biti.

Bio je 6. maj 1992. godine. U Hrtkovcima, malom mestu nadomak Rume, Srpska radikalna stranka organizovala je zbor građana na kom je Vojislav Šešelj pročitao spisak imena 17 Hrvata iz Hrtkovaca za koje je tvrdio da su članovi Zbora narodne garde. Neposredno pre toga, u aprilu, kao narodni poslanik Šešelj je sa skupštinske govornice poručio da je jedini ispravan način postupanja prema Hrvatima u Srbiji – retorzija. „Biće dovoljno autobusa, odvešćemo ih (Hrvate) do granica srpske zemlje, odatle nek idu peške, ako pre ne odu sami“, rekao je Šešelj na skupu. U Hrtkovcima je potom usledilo opšte maltretiranje hrvatskog stanovništva, preteće poruke zabadane noževima u ulazna vrata kuća, pretnje telefonom („Ustašo, seli se ili biraj dete koje ti je draže“), pronađen je preklan pas jednog starosedeoca sa porukom: „Seli se, šta čekaš?“ Lokalna vlast na čelu sa Ostojom Sibinčićem čak je promenila naziv sela u „Srbislavci“, iako naziv Hrtkovci nema nikakve veze ni sa Hrvatskom ni sa Hrvatima. Sibinčić je tih dana izjavljivao: „Imali smo spiskove onih koji treba da odu, a otišli su nekažnjeni. Domaći Srbi takođe nisu patriote. Oni se opiru i sa hladnoćom gledaju na izbeglice. Oni su se asimilovali sa Hrvatima. Kakvi su to onda Srbi?“ Kasnije je pred kamerama Studija B plasirao floskulu: „Izbeglice su kvalitetniji Srbi od domaćih.“

Dvadeset porodica hrvatske nacionalnosti nasilno je izbačeno iz svojih domova. Prema podacima Haškog tribunala, Hrtkovce je u tom periodu, pod pretnjama, prinudom ili doslovnim progonom, napustilo 722 Hrvata. Ukupan broj onih koji su otišli iz Srbije, a posebno iz Srema, iznosi oko 4000. U Hagu se Šešelj branio tvrdeći da je to bio plan „kad SRS dođe na vlast, a ne odmah“.

BARBALIĆI: Na lokalnim izborima održanim u novembru 1996. godine, SRS je osvojio vlast u beogradskoj opštini Zemun. Na izborima nikada nisu osvojili vlast, ali su 1998. ušli u koalicionu saveznu vladu sa SPS-om i JUL-om. Srećom, priliku da ostvare san o potpunom progonu Hrvata iz Srbije nisu ostvarili, ali su u mikro sredini, u Zemunu, svojski radili na tome. Najpoznatija žrtva radikala iz tog perioda jeste porodica Barbalić. Naime, 1. jula 1997. u stan porodice Barbalić u Zemunu, u kome su živeli Ivan Barbalić, njegova majka Danica i sin Dario, upali su telohranitelji Vojislava Šešelja, izbacili stvari i uselili Ljiljanu Mijoković, sekretaricu u stranačkom glasilu „Velika Srbija“. Nova stanarka je devet dana nakon useljenja postala vlasnica. Barbalići danas žive u Baškoj na Krku. Godine 2011. Prvi osnovni sud u Beogradu odbio je zahtev Ivana Barbalića da se nastavi postupak u kojem od 1997. godine pokušava da povrati pravo na stan koji mu je nasilno oduzet.

U nekoliko javnih nastupa Vojislav Šešelj je mahao putovnicom, odnosno pasošem tada šestogodišnjeg Darija Barbalića i vikao da Hrvati ne mogu da idu u srpska obdaništa. Nakon televizijskog duela sa Šešeljem u emisiji Tet-a-tet tadašnje BK Televizije, pretučen je advokat Ivana Barbalića – Nikola Barović.

Barovića je pretukao Petar Panić Pana, tada Šešeljev telohranitelj, čovek sa podebelim kriminalnim dosijeom u koji ulaze prebijanja, tuče sa smrtnim ishodom, oružani okršaji, i tako dalje… Danas je blizak Vučićevom režimu, a nedavno se pojavio u zgradi Skupštine Beograda, na pregovorima gradskih vlasti sa potencijalnim kineskim investitorima. Otkud on tamo, svega dva mesta od glavnog gradskog menadžera Gorana Vesića, niko od naprednjaka nije bio raspoložen da obelodani, osim ministra policije Nebojše Stefanovića koji je rekao da ne zna otkud Pana sa kineskom delegacijom.

SOK OD POMORANDŽE: Benzin u flašama koji se kupuje na ulici, velikom prijatelju Srba Peteru Handkeu bio je šarmantan. Podsetimo se šta smo još kupovali na ulici: cigarete su mogle da se nađu na svakom ćošku. U unutrašnjosti Srbije ženske uloške, dečje pelene, prašak za veš, čokoladu, i sl. bilo je moguće nabaviti samo na pijacama, od švercera iz Bugarske. Mesne prerađevine, sirevi, odeća, obuća, stizali su švercerskim kanalima iz Mađarske. Ko je švercovao? Radnici propalih fabrika koji su poslati na prinudne odmore, prosvetni radnici tokom zimskih i letnjih raspusta, mahom žene, jer muškarci su valjali benzin i cigarete preko Srebrnog jezera. Ukratko, švercovao je ko god je imao snage i nešto pozajmljenih deviza za prvu turu.

Ulje, brašno i šećer stizali su povremeno u domaće trgovine: kupovali smo ih uz pomoć bonova deljenih preko kancelarija mesnih zajednica. Recept za samostalnu, kućnu proizvodnju kvasca brzo se raširio Srbijom jer je i za hleb vladala otimačina. Zabeleženi su slučajevi čuvanja mleka u zamrzivaču, te brza upotreba odmah po odmrzavanju, da se ne ukvari. Priča o pet litara soka od jedne pomorandže već je postala standard za ilustraciju dubine krize. Nažalost, potpisnica ovih redova i dalje ga odlično pamti: izrendati jednu smrznutu pomorandžu, dodati tri kesice limuntusa, deset kašika šećera i pet litara vode. Procediti.

Preko sindikalnih organizacija tu i tamo uletelo bi neko meso na rate ili smrznuto pecivo, najčešće lisnate paštete, dok su iz humanitarne pomoći stizale četkice za zube, kompleti posteljine i prašak za veš koji je navodno bio španski, ali nije prao, već farbao veš u plavo. Domaći, peraći sapun, narendan u pregradu za prašak veš-mašine bio je efikasniji. Običan dečji sapun, pomešan sa hidrogenom, omogućavao je farbanim plavušama da sakriju izrastak. Kafa, sirova, takođe se prodavala na pijacama, pa bi potom kod kuće u rerni bivala ispečena i samlevena. Neki su je mešali sa ječmom da dobiju na količini. Zabeležen je i rekordan rast broja privatnih pržionica kafe. Napitak spremljen od te kafe neretko je sadržao i delove džaka u kom je kafa bila, metalne opiljke, i sl.

Sve to, da kuvamo, pečemo, peremo veš, mogli smo samo onda kada smo imali struju. Restrikcije struje bile su normalna stvar tokom 1993, 1994. i 1995, da bi se kasnije proredile. Struja je isključivana po grupama, što će reći, svaki grad je bio podeljen na četiri grupe. Isključivane su po dve odjednom, na po četiri sata. U dane praznika, uglavnom oko Nove godine, građani bi bili počašćeni privremenim ukidanjem restrikcija. Da zlo bude veće, restrikcije su po pravilu bile češće zimi nego leti, pa su naprasno svi oni koji su se grejali na struju ili bili priključeni na gradske toplovode, zavideli onima sa furunama na drva ili naftu. Primusi, plinske boce i slične sprave povađene su iz podruma i vraćene u široku upotrebu. U podrume su se vratile 1999, za vreme bombardovanja, jer su tamo bile potrebne. Sav društveni život u tih 88 dana preselio se u podrume. Ta je muka okončana potpisivanjem Kumanovskog sporazuma, zbog kog su tadašnji radikali, a današnji naprednjaci, pretili da će napustiti koalicionu vladu jer su bili protiv tog sporazuma. U vladi su ostali još neko vreme, navodno zbog „viših državnih interesa“. Kao viši državni interesi nisu pomenuti stanovi ogromne kvadrature u Novom Beogradu koje su čelnici radikala, poput Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića, u to vreme prevodili iz državnog u privatno vlasništvo.

500.000.000.000 DINARA: I naravno – hiperinflacija. Jugoslavija je u periodu od 1992. do 1994. godine zabeležila hiperinflaciju treću po dužini trajanja u istoriji svetske ekonomije. Šiju nas samo Nikaragva i Kina, a i to za po nekoliko meseci. Po intenzitetu i razornim posledicama na ekonomiju, nema joj ravne u svetu. Inflacija je iznosila čak 19.810,2 odsto. Narodna banka SRJ krajem 1993. godine, na vrhuncu hiperinflacije, izdala je novčanicu od 500 milijardi dinara sa likom Jovana Jovanovića Zmaja. Cene su se udvostručavale svakih 16 sati. Nemačka marka je postala nezvanično sredstvo plaćanja. Pojedinci su za platu mogli da kupe samo dve marke. Kutija cigareta koštala je pre podne 1.000.000.000 dinara, a već uveče bi njihova cena bila dvostruko veća. Statističari su zabeležili da je običan koverat u decembru 1993. koštao 3,5 milijardi dinara. Prodavnice su bile prazne. Za teglu krastavaca trebalo je izdvojiti 2100, a za dva litra mleka ili 200 grama senfa čak 500 milijardi dinara. Primerak „Politike“ na dan 30. decembra 1993. koštao je 40 milijardi. Istog tog meseca, cene hleba korigovane su sedam, a mleka trinaest puta. Početkom novembra 1993. vekna polubelog hleba koštala je 12.500 dinara, a 22. decembra četiri milijarde. (Svi podaci preuzeti su iz publikacije „Hiperinflacija“, poglavlje „U vrtlogu velikih brojeva“, prof. dr Jovana B. Dušanića.)

Primerak „Vremena“ od 20. septembra 1993. koštao je 500 milijardi, a već naredni, nedelju dana kasnije, 800 milijardi.

A onda je za guvernera Narodne banke Jugoslavije postavljen Dragoslav Avramović, koji je uspeo da izvrši denominaciju dinara, šestu od Drugog svetskog rata naovamo, ukrupnjavanjem domaće valute i uvođenjem „novog dinara“. Za samo nekoliko dana, cene na tržištu su se stabilizovale i ostale takve narednih nekoliko meseci. No, stabilizovale su se samo cene i plate, roba je i dalje bila švercovana, neproverena i nepouzdana.

VRHUNAC UŽASA: Za Slobodana Miloševića se obično kaže da nije bio klasičan diktator, već autokrata sa povremenim periodima proklizavanja u diktaturu. Možda bi prema građanima Srbije bio i gori, da nije bio zauzet preseljavanjima čitavih naroda po susednim republikama.

Ako zanemarimo prebijanja i hapšenja na demonstracijama od 1991. do 1997, te druge incidente sa diktatorskim karakteristikama, pravo diktatorsko lice njegov režim poprima tek sa ulaskom Srpske radikalne stranke u saveznu vladu. Tada stupaju na snagu čuveni radikalski Zakon o informisanju (vidi okvir) i JUL-ovski Zakon o univerzitetu. U periodu od 1998. do 5. oktobra 2000, drakonske kazne za medije, gušenje i doslovno zatvaranje medija, preotimanje Studija B i Radija B92, hapšenje političkih protivnika, regularna prebijanja aktivista Otpora, najčešće u Požarevcu i Beogradu, hapšenja otporaša, postaju svakodnevica. Vrhunac dolazi u vidu ubistava Slavka Ćuruvije i Ivana Stambolića. Logično, taj vrhunac za građane Srbije dolazi u momentu kada režim više nema nijedan front na kom bi ratovao: Dejtonski sporazum je već potpisan, a situacija na Kosovu i Metohiji toliko zaoštrena i krvava da je strana intervencija uveliko na vidiku.

Eto, tako je bilo. Zašto je tako bilo, možemo se raspravljati do sudnjega dana, ako isti već nije prošao, samo mi nismo primetili. Važno je, međutim, podsetiti na neke činjenice iz života tokom te decenije, kako ne bi dolazilo do falsifikovanja prošlosti i degeneracije sećanja. Iz priloženog se vidi da nema čoveka koji je te godine preživeo, a da nije bio žrtva Miloševićevog režima, zdušno podržavanog radikalskim, danas naprednjačkim snagama. Svi su njihove žrtve na ovaj ili onaj način, čak i oni koji su ih svih tih godina podržavali.

Naravno, smisleno je upitati se čemu podsećanje na nešto što bi svi želeli da zaborave, čemu podsećanje na najgore godine naših života, kad su, fala bogu, prošle. Zato što nisu svima jednaki motivi za zaborav. Neki samo ne žele da se sećaju, jer je bilo i ne povratilo se. Drugi, pak, a ti drugi trenutno vladaju Srbijom, žele zaborav i krivo tumačenje prošlosti, jer kad govore o napretku, oporavku, pomirenju, evropskim integracijama, voleli bi da se zaboravi da su nas upravo oni odvukli u suprotnom pravcu: u rat, u bedu, glad, u mržnju…

Moramo da se setimo svega tačno onako kako je bilo da ne bismo poverovali u tekstove koje čitamo ovih dana povodom desete godišnjice Miloševićeve smrti. Da ne bismo poverovali Emiru Kusturici koji na stranicama „Politike“ beatifikuje Miloševića, predstavljajući ga kao žrtvu globalne svetske politike. Ili, takođe u „Politici“, Aleksandru Apostolovskom i njegovoj viziji Miloševićevog lika u ogledalu svakog ko je posle njega došao na čelo Srbije. Sve je to deo operacije: ako se Milošević od autokrate prepakuje u „dobrog momka“, ni oni koji su s njim stajali rame uz rame više neće biti loši momci. Moramo se sećati i kako je tačno bilo da bismo, ako ništa drugo, uočili ozbiljnu logičku grešku u tome da Aleksandar Vučić 12. marta polaže venac Zoranu Đinđiću, a samo nekoliko sati kasnije stranka čiji je predsednik obruši se na DOS kao na glavnog krivca za sva zla ovog sveta. Važno je da se sećamo kako je tačno bilo i zbog toga što oni koji tvrde drugačije, jednostavno – lažu.

Hronična nestašica goriva… foto: zoran sinko

…i hleba foto: vreme arhiva