Liturgije, sluškinje i medveđe usluge

Ovogodišnje Sterijino pozorje kraće je za dan ili dva (i, što je važnije, za nekoliko predstava) od uobičajenog u poslednjih nekoliko godina, a razlog tome je „kraćenje“ budžeta festivala skoro za trećinu; ako se ovaj trend nastavi, za koju godinu će ceo festival stati u jednu ili dve večeri, a nakon toga možda bi moglo da se pređe i na „video konferencije“: umesto pravih pozorišnih gostovanja, okupljena publika će – uz kikiriki i semenke – gledati projekcije snimaka pozorišnih predstava (i to iz raznih krajeva sveta, skroz od Vranja pa do Subotice). Ima to svojih prednosti: uvek može i da se ponovi, ako nešto nije jasno. Mada, i to može bolje: publika, recimo, sedi kod kuće, a video materijal joj se distribuiše kablovskim putem. Ušteda – turbo mašala! Ili, recimo, radikalna no budget varijanta: neki čika preko radija mrmljavo prepričava šta se dešava na predstavi koju niko ne može da vidi, ravnodušno smoren kao poljski deklamator filmskih dijaloga. Žiri, okupljen uz tranzistor u kancelariji direktora SP, posle to ocenjuje. Mogućnosti su neograničene, a svaka ušteda je zlatna, što bi rekao Maks Veber. Koji, doduše, to nije rekao, ali mogao je.

Šalu (?) na stranu, ovo u raznim smislovima reči okraćalo Pozorje bliži se kraju, ali naš je problem što zbog vremena izlaska lista, tj. štamparsklih rokova, ovaj tekst završavamo dok u SNP-u traje izvođenje pretposlednje predstave u konkurenciji, ona poslednja je na programu sutra (sreda) i nama posve izvan dometa, baš kao i proglašenje nagrada, ceremonija zatvaranja festivala i dodatna predstava kao dar nagrađenima i publici.

Kad Vreme bude na kioscima, dakle, znaćete ko je nagrađen a ko nagrđen od ovogodišnjeg žirija (Miloš Latinović, predsednik, Ana Tasić, Željko Jovanović, Saša Torlaković i Radivoje Dinulović), dočim autor ovog malog izveštaja čami u mraku neznanja, a unapred odustaje od svakog nagađanja. Elem, šta (ni)smo do sada mogli da gledamo, i zašto uopšte?

Pozorje je otvoreno Sterijinim Rodoljupcima u režiji Andraša Urbana i produkciji Narodnog pozorišta iz Beograda; ima takvo otvaranje svakog mogućeg rezona, i pozorišnog i društvenog. Uvrštavanje predstave u takmičarsku selekciju (selektorka Marina Milivojević Mađarev) nekako je podrazumevana stvar s obzirom na svojevrsni konsenzus oko njene vrednosti, a ne bih voleo ni da počnem da verujem u mogućnost da predstavi izmaknu neke od najvažnijih nagrada. Šta god o tome mislili oni koji su je gledali iz prvih, protokolarnih redova, sa zaleđenim osmesima na kiselim licima. Ali, šta je to s tim Urbanovim Rodoljupcima, u čemu je gvint? Mrzi me da ponavljam ili variram (uglavnom tačne) oduševljene primećaje prestoničke kritike (radikalno novo, a ipak duhu dela verno čitanje, vešto i superiorno subvertiranje patriotišućih narativa u jednom od institucionalnih epicentara takve kulture – ne samo u Srbalja, no mnogo šire – potom, sjajno oživljavanje jednog ansambla uglavnom zatomljenih mogućnosti etc.), nego bih se koncentrisao na tri po meni ključna mesta razlike: „ubijanjem“ rezonera Gavrilovića (moćni Predrag Ejdus) koji pokušava da urazumi zajapurene Srbende (koji, doduše, mogu da budu i Madžaroni po potrebi) reditelj zaoštrava Sterijinu postavku na onaj način na koji nam to kao nužnost nalaže potonje istorijsko iskustvo o kojem Sterija nije mogao ništa znati, i to je toliko očigledno, sada kada je jednom Gavrilović ubijen, da se čudimo kako su ga toliki prethodni reditelji uopšte mogli ostavljati živog… Drugo, početna scena pravoslavne liturgije na (lažnom) mađarskom nije samo sjajni audiovizuelni oneobičavajući efekat, Urbanu tako drag, niti je samo simbolički snažan pokazatelj prevrtljivosti rodoljubaca koji gledaju odakle vetar duva i da li kojim slučajem menja pravac, nego i, uveren sam, suptilno naznačuju složenost same rediteljske (i rediteljeve, dakle, građanske i ljudske!) pozicije: Urban, naime, ne može da nekako ne notira ironiju teatarske i političko-kulturne situacije, jer Sterija piše Rodoljupce kao Srbin manjinac u južnoj Ugarskoj, a Urban ih danas režira kao Mađar manjinac u Srbiji (a nemojte ni sumnjati da vojvođanski Mađari imaju svojih Šerbulića i Smrdića na izvoz); držim da ne bi bilo loše da je još malo jače „nagazio“ po tom izazovnom paradoksu, mada je istina i da bi na matičnoj sceni u Beogradu to verovatno malo ko primetio, jer se tamo poznati kosmos (sa pripadajućim kulturnim simbolima i značenjima) pruža negde od stare Karaburme do centra Zemuna, u najboljem slučaju. A nekako baš i s tim u vezi, tu je i treći bitan momenat nadograđivanja i teksta i dosadašnjih bezbrojnih uprizorenja, ono finale u kojem rodoljubačka žgadija kulira u slengu blazirane beogradske kulovštine, u stanju postistorijske zasićenosti svime osim brigom o sopstvenoj guzici. O sjajnom ansamblu, izvođačkoj perfekciji, preciznom konceptu tačno sprovedenom do kraja, sve ste već čitali. Važna predstava, u razmerama koje prevazilaze jednu sezonu. Šta li u mom sutra a vašem juče reče žiri, jbt?

foto: kovács attila

Još jedan od vrhunaca ovogodišnjeg Pozorja stiže nam iz Subotice, ali u vidu čitavog pozorišta, onog tamošnjeg Narodnog, tj. njegovog ansambla drame na mađarskom jeziku; izveli su Anu Edeš, sjajnu dramatizaciju (Kata Đarmati) istoimenog romana Dežea Kostolanjija, jednog od ključnih mađarskih pisaca prve polovine dvadesetog veka, rođenog Subotičanina. U buržujsku peštansku kuću (iz onog ibzenovsko-krležijanskog žanra) nedugo nakon propale revolucije Bele Kuna, dolazi Ana (Hermina G. Erdelji, nezaboravna poker face interpretacija!), mlada sluškinja iz duboke provincije, oličenje ne samo radišnosti nego i slepe poslušnosti i podatnosti i apsolutne nesvesti o mogućnostima sopstvenog postojanja kao bilo čega osim „mašine“ za zadovoljavanje potreba i hirova gospodarske klase. Muž je (Arpad Černik) sterilni buržuj s deficitom svojstava, supruga je (ledeno ubedljiva Natalija Vicei) rezignirana matrona, žena poražena u svakom svom bitnom svojstvu, koja jalovu zadovoljštinu nalazi u kinjenju „nižih“, mada njen humani potencijal nije sasvim zatomljen. Anu će u jednom momentu primiti gotovo kao sebi ravnu, ali će se sve otkotrljati u kobnom pravcu kada sluškinja nagonski poželi nešto ili nekoga za sebe, uplete se u vezu s buržujskim „mladim gospodinom“ koji je napumpa i lahorno nestane. Nakon toga, Ana više ne može da ostane ono što je bila, a na svaki je način – iznutra koliko i spolja – osujećena da postane bilo šta drugo; šizofreni rascep razrešava se „nemotivisanim“ zločinom. Društvo će kazniti ubicu, i neka, ali društvo je ubistvo i omogućilo. Neke Kostolanjijeve motive će kasnije varirati i Šandor Marai, mada više u love story ključu. Moćan dramaturški posao, odlična gluma, sjajna scenografija Erike Gaduš, više nego korektna režija Jožefa Cajlika, gosta iz Slovačke. A na to će žiri, šta?

I treći vrhunac do sada viđenog dolazi nam iz, kak bi rekli, „mađarskog kulturnog kruga“, reč je o Fazanovom plesu Bele Pintera, no kako je izveden u selekciji Krugovi, o njemu više u sledećem broju, baš kao i o takođe sjajnoj predstavi (ampak, šta li o tome misli žiri?) koja se upravo sada dok ispisujem ove redove igra (Pijani Ivana Viripajeva), a koju sam gledao ranije na njenoj matičnoj sceni, u Ateljeu 212, te o predstavama koje zatvaraju festival.

Šta smo, onda, još imali? Ponajpre, Mi smo oni na koje su nas roditelji upozoravali Tanje Šljivar, u režiji Mirjane Karanović i produkciji Bosanskog narodnog pozorišta iz Zenice. Zanimljivo je na koliko je otpora i kuloarskog gunđanja naišla ova predstava; ako mene pitate, to samo pokazuje rasprostranjenost sindroma regresiranja u našim gledalačkim, pa i čitalačkim senzibilitetima. Komad Tanje Šljivar uistinu je nekonvencionalne strukture i nije lako definisati, da prostite, „o čemu se tu radi“, ali ima neke neosvešćene nepravednosti u olakom otpisivanju ovakvog – nipošto beslovesnog, kamoli pozerskog, nego krajnje lucidnog – istraživačkog teksta, dok se s druge strane na sva usta hvali svaka „postdramska“ ludorija, samo ako li nosi potpis i pečat nekog znamenitog imena iz belog sveta. Tanja Šljivar ne odmiče se suštinski od tematsko-motivskog kruga koji poznajemo iz dvaju njenih prethodnih komada (Bosna posle ratne kataklizme, „žensko“ pitanje na Balkanu i ne samo na Balkanu, samotraženje u svetu koji je ostao bez iluzija i velikih priča, a u trajnoj, površinski potisnutoj čežnji za njima), a u ovom komadu s eruptivnom jezičkom snagom, inventivnošću i zaigranošću varira nekoliko ko biva „banalnih“ motiva potrage za uporištem u mladosti ili zrelosti, u ljubavi, seksu, ženskoj i muškoj energiji i želji, varljivom, izmičućem ispunjenju. Na sceni, krajnje svedenoj, samo Mirjana Karanović i Enes Salković, Mirjana i furiozna i devojčički zaigrana ili brutalno razotkrivajuća, Salković odličan partner; ko nije razumeo, šta da mu radim, možda jednom shvati, valja samo učiti, učiti i učiti, što bi rekao drug Lenjin, to jest: gledati, čitati i – živeti. Halo, dragi žiristi, niste valjda podlegli masovnom ukusu i prevideli ovu pametnu i poštenu spisateljsku i izvođačku hrabrost?

foto: miomir polzović

Violinista na krovu, uf; briljantno izvođenje poznatog mjuzikla, impresivan ansambl, odlična igra, gluma, pevanje, praznik za oči, dalekovid repertoarski potez, simbolički značajan i kao prva zvanična produkcijska saradnja komšijskih ansambala Srpskog narodnog pozorišta i Novosadskog pozorišta (alias Ujvideki szinhaza)… Pa, šta onda nije u redu? Samo jedno: čemu to na Pozorju? Utoliko pre što je već viđeno na zatvaranju prošlogodišnjeg, kao poklon-predstava. To je medveđa usluga teatarskom projektu koji ima svoje jasne i nedvosmislene vrednosti, ali teško da mu je mesto na ovom i ovakvom festivalu, baš kao ni Kokanovoj Zoni Zamfirovoj pre neku godinu. Znate, nije sve za svugde: ne igra Igra prestola u Kanu ili Berlinu, nego u multipleksima. (Žiri, nećeš valjda?!) Umesto ove raskošne suvišnosti (u festivalskom kontekstu), bilo bi toooooliko bolje i vrednije da je selektorka iz SNP-a uzela Duha koji hoda tandema Dukovski-Popovski (v. „Vreme“ br. 1291), a iz Ujvideki szinhaza katarzični Pijani proces Bernara Mari Koltesa u režiji Roberta Lenarda. Eh, pusti snovi.

foto: velija hasanbegović

Tuđe srce ili pozorišni traktat o granici rađen je po tekstu Biljane Srbljanović, u režiji Dina Mustafića i produkciji Art huba i Scene MESS iz Sarajeva. Po „tekstu“, kažem, ali nemoguće je to nazvati dramom u iole konvencionalnom žanrovskom smislu, ne zato što bi tekst bio nekonvencionalan na recimo „šljivarovski“ način, nego naprotiv, zato što je njegova narav takva da je negde na spoljnom rubu umetničkog. Autorka je, kako sama kaže, dugo razgovarala s glumcima, budućim protagonistima predstave, i potom od njihovih ličnih priča, iskustava, ispovesti, uz dodatak svojih i verovatno još nekih, načinila priču o granicama između postjugoslovenskih i uopšte balkanskih država, kao i njih i onih napolju, na žuđeno-omraženom Zapadu, ali i o granicama u mentalnim i emotivnim svetovima, koje rezultiraju stereotipima, generalizacijama, omrazama, predrasudama. Četvoro protagonista stvaraju dinamičan igrokaz, nije to bez scenskog šarma a i, štono bi se reklo, „poruka je humana“ i svako normalan potpisao bi ama svaku reč koju je te večeri čuo, ali, avaj… Sve je ovo na koncu ipak više društveno korisni rad (koji je po sebi stvar za svaku pohvalu) nego pozorište ko nas se tiče jer nas se tiče pozorište, ako vam je jasan ovaj pojmovni palindrom… Mustafić je već učestvovao u srodnim „projektima“ (Patriotic hypermarket) i on to dakako ume da skocka izvlačeći maksimum iz ne preterano hranjivih sastojaka, a što se Biljane tiče, nadam se da neće zapostaviti onu liniju pisanja koja ju je učinila značajnom spisateljicom, onu koja je uvrhunila u komadima poput Skakavaca, Barbela ili Nije smrt biciklo. Bajdvej, na lakat ću da progovorim: zapanjujuće je kako su obe najznačajnije naše dramske spisateljice (ona druga, pak, i u svojstvu filmske scenaristkinje!) poslednjih godina sinhrono i složno zapostavile pisanje o onome što zaista poznaju i osećaju u ime pisanja o onome što im se odnekud čini da bi morale da poznaju i osećaju. Rezultati ovakvih samozavaravanja nikada ne mogu biti impresivni, a jaranska tapšanja po ramenu im samo škode i zavode ih za Goleš-planinu. A šta li će, kuku, žiri na sve ovo?

Eto, toliko od ove skromne hronike, a vi već ionako znate „šta je bilo na kraju“. O tome u nastavku našeg programa, stay tuned.