Od crvenog džina do belog patuljka

Za „Vreme“ iz Bona

Ako pođemo od toga da evropska socijaldemokratija nije baš mrtva, ali je tu negde, onda ćemo lako pronaći momenat kada je u njen kovčeg zakucan pretposlednji ekser. Bilo je to 8. juna 1999. godine, dvojica najvažnijih socijaldemokratskih lidera Evrope su, mora biti, već znali da će za dan-dva stati bombardovanje Jugoslavije, vojni udar koji su svom silom podržali, pa su rešili da se posvete vedrijim temama. Recimo, kako da navodno spasu socijaldemokratiju. Britanski premijer Toni Bler i nemački kancelar Gerhard Šreder predstavili su čuveni papir u kojem je uobličeno ono što su Laburisti odranije zvali Trećim putem, a nemačke socijaldemokrate Novom sredinom – trebalo je to da bude legura neoliberalnog kapitalizma i socijalne pravde.

foto: wikipedia.org

Samo nekoliko dana kasnije, socijaldemokratske partije na izborima za Evropski parlament po prvi put će ostati kraće od narodnih partija, koje sve do danas drže primat.

Bio je to delimično i odgovor birača na Bler–Šrederov papir u kojem se pod krinkom traženja novog puta zapravo odbacuju tradicionalne socijaldemokratske vrednosti i nastupa u ime kapitala. Govori se o tome da su socijaldemokrate do sada potcenjivale pozitivne strane tržišta, da je potrebno da radnici budu fleksibilni i rade za manje pare, da socijalna pravda ne sme da znači uravnilovku niti preterano oporezivanje dobrostojećih. Blerov i Šrederov „pragmatizam imao je nešto ravnodušno, na momente i cinično, po sistemu: mi ćemo ovako, pa ako upali, dobro jeste. To smo videli i kod Blera i kod Šredera, a pogotovo kod njihovih epigona“, tumačio je deset godina kasnije najpoznatiji nemački teoretičar partija Franc Valter. „Oni su rekli: principi nas samo sužavaju, programi su precenjeni. Nedostajala im je svaka sadržina. Svaki politički manevar postao je moguć bez dubljeg objašnjenja. Tako se gube lojalnost i pristalice.“

foto: reuters

Ako ostavimo Blera sa njegovim sramotno visokim savetničkim honorarima i posvetimo se Šrederu (kojem s honorarima ne ide ništa lošije), videćemo da je pomenuti papir bio tek početak. Jer, dok je recimo „Fajnenšel tajms“ papir opisao kao „standardnu Blerovu liturgiju“, za nemački SPD je on predstavljao maltene polukružno okretanje. Uslediće famozna Agenda 2010, Šrederovo „veliko zaveštanje“ Nemačkoj. Glavni delovi obuhvatne reforme bili su olakšano otpuštanje radnika, rasterećivanje poslodavca tako što su neka socijalna davanja delimično prebačena na teret zaposlenih, te posebno reforma socijalne pomoći. Pomoć za nezaposlene skraćena je tako na godinu dana, dok svi koji su duže nezaposleni imaju pravo samo na osnovnu socijalnu zaštitu (danas ona podrazumeva plaćen stan, grejanje i 400 evra po osobi mesečno), i to samo ako nemaju supružnika koji zarađuje niti ušteđevinu.

foto: reuters

Šreder je tako ostavio bez teksta i neoliberale i levičare. Prve, jer su dobili ono što su oduvek želeli, a druge jer nisu mogli da veruju šta je uradio jedan socijaldemokrata. Agenda 2010 ostaće do danas velika hipoteka socijaldemokrata (ali i Zelenih koji su bili tadašnji koalicioni partneri) i socijaldemokratije u Nemačkoj uopšte. Bio je to poslednji signal da nemački SPD ne samo da toleriše kapitalizam neoliberalnog tipa, već i da je spreman da bude njegov pejsmejker. Za sindikate, koji su decenijama bili isprepleteni s partijom, a onda odvojeni, ali bliski SPD-u, ta je stranka postala samo jedna od stranaka na političkoj sceni.

SOCIJALNI KAPITALIZAM: Datost današnje levice jeste da ima da se bori za svoje ideje u neoliberalnom okruženju, čije granice su zacrtane. Nema ozbiljnije političke snage u Evropi koja bi te granice dovela u pitanje – najdalje možda ide Džeremi Korbin u Britaniji zahtevima za nacionalizaciju velikih sistema poput železnica ili energije. Socijaldemokrate se, dakle, kreću u pojmovniku neoliberala i konzervativaca, osuđeni da se izbore za glasove na gostujućem, a slabo gostoljubivom terenu. Mnogi teoretičari kao prelomni trenutak od kojeg evropska socijaldemokratija može samo propadati vide slom kejnzijanizma sedamdesetih godina. Rast nezaposlenosti i skok inflacije tumačeni su kao direktni rezultat državnog intervencionizma – od tog šoka se socijaldemokratija još nije oporavila.

Doduše, više od deceniju ranije se nemački SPD već oprostio od socijalizma – u čuvenom partijskom programu iz Bad Godesberga 1959. našla se i formulacija: „Tržište koliko može, regulacija koliko mora.“ Kao cilj je proklamovan „socijalni kapitalistički društveni poredak“. Da li je to bilo polaganje oružja koje kao krajnji ishod ima da je SPD danas partija centra, a ne levice i da (sledstveno tome?) u anketama kuburi na oko 20 odsto podrške? Ili je to bio, što bi rekao Radovan Treći, neizbežni beg na stranu Vilotića? U društvenu sredinu gde su se socijaldemokrate nadale ugodnim izbornim rezultatima?

Ako je levici za utehu, i tradicionalnu umerenu desnicu bije isti glas: da je u trku ka centru otišla ulevo, da je zaboravila vrednosti i tradiciju. Ta je škola mišljenja aktuelna posebno od meteorskog uspona Alternative za Nemačku, stranke koja jaše na talasu antimuslimanskog i anti-EU raspoloženja, a čiji pojedini političari otvoreno koketiraju sa rasizmom. „Mnogi konzervativci se osećaju kao politički beskućnici od kada je Merkelova odvela demohrišćane u levo zelenilo“, piše tako publicista Klaus-Jirgen Gadamer na jednom liberalno-konzervativnom portalu. „Kao jedinstvena klika, merkelovci svih partija i kancelarkini mediji zastupaju iste vrednosti, na istom putu slede iste ciljeve, i sve to predstavljaju jedinom mogućom alternativom, baš kao što se čini u autoritarnim državama.“

Ako se otkloni otrovni sloj teze u kojem se teži generalizacijama („Sistem te laže“), ovde ima nečega, složiće se i levi autori. Ideologija je na groblju, reći će, i jedino je pitanje da li je tako moralo biti. Plutajuće doktrine delom su uslovljene i promenama (napretkom?) koje su veće od partija i vlasti: Kao što nestanak plavih nauštrb belih kragni oduzima prirodno biračko telo socijaldemokrata, tako i rast udela ateista u društvu remeti računicu demohrišćana. Obe snage jure posed lopte na sredini političkog igrališta, s tim što, vredi ponoviti, konzervativci igraju na domaćem terenu.

KRAJ TRADICIONALNE SOCIJALDEMOKRATIJE: Socijaldemokratija ima i problem na koji je 2010. godine ukazala jedna studija Fondacije „Fridrih Ebert“ (bliske SPD-u). Tada je zaključeno da su socijaldemokratske partije u prethodne dve decenije pretežno bile na vlasti u 12 članica EU koje su ispitivane, ali da nisu pretežno bile vodeća partija, to jest davale premijera. Iako ta studija po službenoj dužnosti zaključuje da ne može biti reči o propasti socijaldemokratije, najznačajniji podatak do kojeg je došla jeste onaj da su glasači socijaldemokratskih opcija – najstariji. Važi ono što se u poslušali kaže i za Socijalističku partiju Srbije: odumire im biračko telo.

Lajpciški autor Džon Ajhler je nakon poslednjih parlamentarnih izbora u Nemačkoj (2013) i još jednog mršavog rezultata SPD-a zapisao da je ta partija završila svoje još ujedinjenjem Nemačke, kada je u novi Ustav ušla rečenica: „Savezna Republika Nemačka je demokratska i socijalna savezna država.“ Time je, piše Ajhler za „Hafington post“, „ispunjeno sve za šta se onovremena socijaldemokratija 19. veka zalagala i to – baš kako je SPD oduvek tražio – ne revolucionarnim lomom i diktaturom proleterijata, već demokratskim putem“.

Tu, međutim, možda jeste kraj klasične socijaldemokratije, ali nikako nije socijaldemokratskih partija. Rešivši se socijalističkog ideološkog aparata, SPD je od „crvenog džina“ spao na „belog patuljka“, piše Ajhler. Danas ta partija taktički istupa „skandalizacijom“ malog broja preostalih tema poput kapaciteta obdaništa, zastupljenosti žena na vodećim funkcijama ili minimalnih nadnica. „Za te teme ne postoji čak ni politička opozicija, već sve partije na njih odgovaraju gotovo identično“, navodi Ajhler. Prognozira da će ova pitanja biti rešena ili da će njihovo rešavanje početi tokom tekućeg sastava Bundestaga.

Ajhler je, da ponovimo, pisao tekst 2013. i pogodio – od početka prošle godine, istina, uz niz izuzetaka, važi minimalna satnica za sva zanimanja i sve delove Nemačke od 8,5 evra. Iako u većim i bogatijim gradovima poput Minhena, Hamburga, Kelna ili Bona još ne ide kao po loju, uvedena je garancija roditeljima da će za njihovo dete biti mesta u obdaništu. Od početka godine 100 najvećih firmi u Nemačkoj obavezno je da u nadzornim odborima ima najmanje 30 odsto žena, a još hiljade firmi obavezne su da dostave strategije o povećanju zastupljenosti žena na rukovodećim funkcijama. Sledeći „skandal“ koji je SPD otkrio godinu dana pred izbore 2017. jeste neodrživost penzionog sistema – ako se ovako nastavi, 2030. će svaki drugi penzioner pasti ispod granice siromaštva i morati da traži finansijsku pomoć od države.

POBEDE DO SMRTI: Baron Ralf Darendorf, koji je bio i poslanik nemačkog Bundestaga i član britanskog Doma lordova, još 1983. je tvrdio da je socijaldemokratija mrtva. „U svojim najboljim periodima, ovaj vek je bio socijalan i demokratski. Na kraju smo (skoro) svi postali socijaldemokrate“, tvrdio je Darendorf, tada član nemačkih Liberala. Ali je tvrdio i da je „socijaldemokratska tematika iscrpla svoje mogućnosti“.

Zaista, može li teza da se okrene naglavačke? Da se kaže da je nemački SPD u sunovratu ne uprkos, nego baš zato što je bio uspešan? Od početaka preteča SPD-a u sedamdesetim godinama XIX veka i od 14 sati robovskog rada dnevno u oknima Rurske oblasti, stiglo se do toga da su prava radnika zaštićena, da minimalne satnice važe gotovo univerzalno i da je sve brojnija generacija digitalnih urođenika (takozvana Generacija Y) koja otvoreno traži da radi manje od 40 sati nedeljno i želi više slobodnog vremena. Stiglo se do univerzalne zdravstvene i socijalne zaštite (koju je, kao što je opisano, Šreder relativizovao), i besplatnog studiranja.

Ovako o tome piše filozof Kristijan Šile u komentaru za Dojčlandradio Kultur: „SPD je iskusio najgore što jednoj partiji može da se desi: pobeđivao je izazivajući sopstvenu smrt. Njihove teme su postale normativna uobičajenost svakodnevice: ta stranka je vaspitala nemačko društvo da bude osetljivije za zaštitu i sigurnost takozvanih gubitnika, zapostavljenih i malih ljudi. Pobrinula se za ekspanziju obrazovanja, otvoreno društvo, za veću jednakost polova i socijalno kroćenje tržišne privrede putem minimalne nadnice. A sad? Narod beži od partije, a vreme je nemilosrdno gazi.“

BEG U CENTAR: Doduše, ne može se reći da je SPD na boravak u, kako to zove nemačka štampa, „podrumu od 25 odsto podrške“ reagovao posebno spretno, oživljavanjem svoje originalne ideje. Naprotiv, na čelu stranke je trenutni vicekancelar Zigmar Gabrijel, u vladi zadužen za privredu i energetiku. Gabrijela smatraju dobrim prijateljem krupnog kapitala koji nije uradio ništa čak ni da zaustavi izvoz nemačkog oružja u despotije Persijskog zaliva. Kako kaže istraživač partija Franc Valter, „promenom uslova rada i društva, SPD u jednom trenutku više nije bio pokret uskraćenih, nego deo establišmenta i javne uprave“. Gabrijel je, dodajmo, za to idealan primer.

foto: epa / dpa

Švenk ka centru političkog spektra do sada se nije isplatio i SPD-u naredne godine preti najgori rezultat na izborima u posleratnoj Nemačkoj. Dolazeća katastrofa je tolika da su već dvojica viđenih socijaldemokrata odbili da eventualno budu kandidati za kancelara. Gradonačelnik grada-pokrajine Hamburga Olaf Šolc rekao je da će ostati na severu, a predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc kaže da u Briselu ima pune ruke posla.

Kada šef stranke Gabrijel govori da je SPD i dalje stranka „malog čoveka“ i kada se diskretno ograđuje od neoliberalne Agende 2010 – malo ko mu veruje. Od kada je Gabrijel 2009. na čelu stranke nasledio Franca Minteferinga, SPD je na više primera demonstrirao gubitak svoje ideološke kičme: u izbegličkoj krizi je u jednom trenutku stajao desnije od Angele Merkel, nije insistirao na razjašnjavanju špijunaže NSA u Nemačkoj, a isprva je svom snagom podržavao sporni Sporazum o slobodnoj trgovini sa SAD, za koji trenutno tri četvrtine Nemaca smatra da će naštetiti njihovoj zemlji. Sada se Gabrijel zalaže za modifikaciju tog sporazuma, ali opet, malo ko veruje u njegovu iskrenost.

Teme koje bi pre dve ili tri decenije bile tipično socijaldemokratske, od Šredera naovamo preselile su se na polove. Dugo je u tome bila dominantna partija Levica, kojoj se ponekad – slično kao i grčkoj Sirizi recimo – lepi epitet „radikalna“, ali koja ne traži ni komunizam ni anarhiju već nešto što bi trebalo da bude posao SPD-a. Pred prošle izbore je Levica tražila da minimalna nadnica umesto 8,5 bude 10 evra po satu, da minimalna penzija bude iznad 1000 evra, da svako ko godišnje prihoduje milion ili više plati porez od 75 odsto. Tražila je Levica i istupanje iz NATO-a, ali to u Nemačkoj nikad nije niti će ikad biti klasična socijaldemokratska tema.

foto: ap

DESNIČARI ZA RADNIKE: Veća je nevolja po SPD to što ni „radikalna“ levica više nije u modi. Nemačka se donedavno opirala trendu jačanja ekstremnih desničara, ali je izbeglička kriza u orbitu izbacila pomenutu Alternativu za Nemačku. Stranka je to čiji je potpredsednik Aleksander Gauland za nedeljno izdanje „Frankfurter algemajne cajtunga“ izjavio da je tamnoputi reprezentativac Nemačke Džerom Boateng „odličan fudbaler, ali da ga ljudi ne bi hteli za komšiju“. Takva stranka trenutno ima 14 odsto podrške. Glasače uzima svima, pa i SPD-u i Levici, bez obzira što u programu Alternative nema baš ničega za „malog“ čoveka. Ali ko još čita programe.

Ovako to analizira Franc Valter: „Socijaldemokratija pati zbog gubitka glasova ostataka radničke klase. Jedni su napredovali, drugi nisu. Oni koji nisu, nisu kao ranije kulturno i socijalno odgojeni u atmosferi socijaldemokratije, već ih odlikuju ogorčenost, razočaranje, osamljenost. I čežnja za nekim ko će im obećati pomoć i prezentovati žrtvenog jarca. Utoliko su desni populisti zapravo moderne radničke partije u Evropi“, rekao je Valter u jednom intervjuu nedeljniku „Cajt“. Tezu podržavaju podaci: francuski socijalisti, zbog čijeg neoliberalnog zakona o radu ovih dana gori Francuska, među članstvom imaju tek pet odsto radnika. Nasuprot tome, Slobodarska partija Austrije, čiji je kandidat prošle sedmice za dlaku izgubio predsedničke izbore, ima udeo radnika od oko 50 odsto.

Ako nije kasno, i ako je reinterpretacija socijaldemokratije moguća u našem veku, onda će se ona zasnivati na povratku na levu stranu spektra i borbu za prava novog prekarijata. Britanski politikolog Nil Louson savetuje socijaldemokrate da ponovo definišu društvo kakvo žele i da odbace stege agresivnog potrošačkog kapitalizma. „Umesto da kupujemo sve više stvari za koje nismo ni znali da ih želimo, plaćenih novcem koji nemamo, a kako bismo impresionirali ljude koje ne poznajemo, socijaldemokrate moraju da se koncentrišu na druge stvari: više vremena, više javnog prostora, čist vazduh, zajednicu, autonomiju.“ Jer, piše Louson, ako cilj socijaldemokratije ostane da svaki radnik može da kupi što veći plazma-televizor, onda je kapitalizam ponovo pobedio.