Fragmenti, restlovi… i dragulji

Neke od najboljih knjiga napisanih na našem jeziku u ovo malo XXI veka što smo do sada odživeli prošle su nekako ugluho, valjda zato što ih nije pratila kakva zgodna kontroveza s tabloidnim potencijalom, šta li; među takvima je i memoarsko dvoknjižje Zavičaji/Novi zavičaji Nikole Bertolina, znamenitog književnog prevodioca i urednika, jedne od onih ličnosti koje su bile „so“ onog naboljeg i najprosvećenijeg Beograda iz vremena visokog socijalističkog modernizma… Knjiga je izašla u relativno opskurnoj nakladi, malo se o njoj i pisalo, i tako… Da bi na kraju ipak stekla neku vrstu kultnog statusa među znalcima i hedonistima. I od tada, naravno, na Bertolina gledamo drugačije, i merimo ga drugačijim aršinom: onim spisateljskim, i to od najbolje, dakle i najzahtevnije sorte.

Radi li ta nova „strogost“ za novu Bertolinovu knjigu, i zašto ne? I koliko je to uopšte važno? Ništa ne bi moglo biti pogrešnije od toga da se u ruke uzme Kutija za snove (Rende, Beograd 2015) u očekivanju nekih novih Zavičaja, jer je to siguran put u razočaranje: ovo je nešto sasvim drugačije (pre svega žanrovski), a i nema tu literarnu snagu, celovitost i zaokruženost, osim u trenutnim, srećnim proplamsajima.

Nasuprot epskom zamahu unutar jednog bazično intimističkog štiva – najzavodljivija, ali i spisateljski najrizičnija kombinacija – koje su nam doneli njegovi memoari, Kutija za snove je kolekcija kratkih pripovedaka, ponekad tek crtica i fleševa, mikrofikcija nekada očigledno autobiografski inspirisanih (pa vuku na to da se pomisli kako su „restlovi“ preostali nakon čišćenja memoarskog materijala), ili inspirisanih snovima – na šta naslov ukazuje – ili pak koketirajućih s nekom vrstom simboličke fantastike, na čijem samom žanrovskom rubu plešu, ne prelazeći ga.

Jasno je da ovako heterogena knjiga teško da može da održi kvalitativnu ujednačenost. Ovde, međutim, postoji i jedna druga vrsta zakonitosti, o kojoj je možda trebalo više voditi računa, pre svega u priređivanju knjige na štampu; tačnije rečeno, knjiga bi dobila da je malo izgubila: njenih 143 stranice trebalo je svesti na stotinak, tako što bi iz finalnog izbora bile izlučene priče s odviše „poučitelnim“ poentama, pomalo na tragu onih zašećerenih koeljovskih životnih mudrosti za opštu upotrebu, a koje ne transcendiraju sopstvenu književno neupotrebljivu sveopštost, to jest, ne odmiču se od kategorije opštih mesta. Takve prozne celine nepotrebno opterećuju ovaj izbor i kvare konačan utisak o njemu.

Na drugoj strani, Bertolinove su priče najjače i književno najpotentnije najčešće tamo gde su sasvim očigledno udaljene od svakog „literarstvujuščeg“ afektiranja i težnje da se kaže nešto „mudro“. One pripovetke, dakle, u kojima se manje ili više diskretno zrcali jedno bogato životno iskustvo, a koje je pri tome fikcionalizovano na način koji savremenom kratkom proznom izrazu najviše pogoduje. Neke od njih intimističke su reminiscencije na neke davne ljude i događaje, druge su direktno inspirisane teškim istorijskim nasleđem propuštenim kroz filter čoveka koji je plemenske napetosti na Balkanu najdirektnije osećao na svojoj koži samom činjenicom egzistencijalne izmeštenosti; treće su parabole o prolaznosti i smrti, ali takve koje mudroslovni ton uspešno izbegavaju u ime uspele literarne igre kojoj pri tome ne nedostaje, ako hoćete, filozofski sloj i naboj. Po sudu ovog čitalaca nekolicina tih priča su pravi mali dragulji (recimo, Naslednici nepravde, Gospođica Eh bien, Zjale, Istorijsko pljuvanje), a Bezazlenost je književno-filozofsko remek-delce o kojem bi, čini ti se, mogao tomove da napišeš, mada – čemu, kada se u tih stotinak reči već sadrži sve važno što se o tome ima za reći? Priča za svaku antologiju, ako to još nešto znači.

Nije Bertolinu, nakon dvotomnih Zavičaja, napisanih u poznoj životnoj dobi, više potrebno da se bilo kome dokazuje „kao pisac“: njegova je zaostavština već – i u tom beletrističkom smislu – izvan svake sumnje. Pa ipak, ova dodatna knjižica, svim svojim nesavršenostima uprkos, na taj je zreli opus dodala nekoliko briljantnih fragmenata – čuj, fragmenata: malenih celina zaokruženih kao svemirčići – koje je bilo uživanje i privilegija dobiti kao dar od nekoga ko zna šta vam daje jer zna šta vredi.