Neke od najboljih knjiga napisanih na našem jeziku u ovo malo XXI veka što smo do sada odživeli prošle su nekako ugluho, valjda zato što ih nije pratila kakva zgodna kontroveza s tabloidnim potencijalom, šta li; među takvima je i memoarsko dvoknjižje Zavičaji/Novi zavičaji Nikole Bertolina, znamenitog književnog prevodioca i urednika, jedne od onih ličnosti koje su bile „so“ onog naboljeg i najprosvećenijeg Beograda iz vremena visokog socijalističkog modernizma… Knjiga je izašla u relativno opskurnoj nakladi, malo se o njoj i pisalo, i tako… Da bi na kraju ipak stekla neku vrstu kultnog statusa među znalcima i hedonistima. I od tada, naravno, na Bertolina gledamo drugačije, i merimo ga drugačijim aršinom: onim spisateljskim, i to od najbolje, dakle i najzahtevnije sorte.
Radi li ta nova „strogost“ za novu Bertolinovu knjigu, i zašto ne? I koliko je to uopšte važno? Ništa ne bi moglo biti pogrešnije od toga da se u ruke uzme Kutija za snove (Rende, Beograd 2015) u očekivanju nekih novih Zavičaja, jer je to siguran put u razočaranje: ovo je nešto sasvim drugačije (pre svega žanrovski), a i nema tu literarnu snagu, celovitost i zaokruženost, osim u trenutnim, srećnim proplamsajima.
Nasuprot epskom zamahu unutar jednog bazično intimističkog štiva – najzavodljivija, ali i spisateljski najrizičnija kombinacija – koje su nam doneli njegovi memoari, Kutija za snove je kolekcija kratkih pripovedaka, ponekad tek crtica i fleševa, mikrofikcija nekada očigledno autobiografski inspirisanih (pa vuku na to da se pomisli kako su „restlovi“ preostali nakon čišćenja memoarskog materijala), ili inspirisanih snovima – na šta naslov ukazuje – ili pak koketirajućih s nekom vrstom simboličke fantastike, na čijem samom žanrovskom rubu plešu, ne prelazeći ga.
Jasno je da ovako heterogena knjiga teško da može da održi kvalitativnu ujednačenost. Ovde, međutim, postoji i jedna druga vrsta zakonitosti, o kojoj je možda trebalo više voditi računa, pre svega u priređivanju knjige na štampu; tačnije rečeno, knjiga bi dobila da je malo izgubila: njenih 143 stranice trebalo je svesti na stotinak, tako što bi iz finalnog izbora bile izlučene priče s odviše „poučitelnim“ poentama, pomalo na tragu onih zašećerenih koeljovskih životnih mudrosti za opštu upotrebu, a koje ne transcendiraju sopstvenu književno neupotrebljivu sveopštost, to jest, ne odmiču se od kategorije opštih mesta. Takve prozne celine nepotrebno opterećuju ovaj izbor i kvare konačan utisak o njemu.
Na drugoj strani, Bertolinove su priče najjače i književno najpotentnije najčešće tamo gde su sasvim očigledno udaljene od svakog „literarstvujuščeg“ afektiranja i težnje da se kaže nešto „mudro“. One pripovetke, dakle, u kojima se manje ili više diskretno zrcali jedno bogato životno iskustvo, a koje je pri tome fikcionalizovano na način koji savremenom kratkom proznom izrazu najviše pogoduje. Neke od njih intimističke su reminiscencije na neke davne ljude i događaje, druge su direktno inspirisane teškim istorijskim nasleđem propuštenim kroz filter čoveka koji je plemenske napetosti na Balkanu najdirektnije osećao na svojoj koži samom činjenicom egzistencijalne izmeštenosti; treće su parabole o prolaznosti i smrti, ali takve koje mudroslovni ton uspešno izbegavaju u ime uspele literarne igre kojoj pri tome ne nedostaje, ako hoćete, filozofski sloj i naboj. Po sudu ovog čitalaca nekolicina tih priča su pravi mali dragulji (recimo, Naslednici nepravde, Gospođica Eh bien, Zjale, Istorijsko pljuvanje), a Bezazlenost je književno-filozofsko remek-delce o kojem bi, čini ti se, mogao tomove da napišeš, mada – čemu, kada se u tih stotinak reči već sadrži sve važno što se o tome ima za reći? Priča za svaku antologiju, ako to još nešto znači.
Nije Bertolinu, nakon dvotomnih Zavičaja, napisanih u poznoj životnoj dobi, više potrebno da se bilo kome dokazuje „kao pisac“: njegova je zaostavština već – i u tom beletrističkom smislu – izvan svake sumnje. Pa ipak, ova dodatna knjižica, svim svojim nesavršenostima uprkos, na taj je zreli opus dodala nekoliko briljantnih fragmenata – čuj, fragmenata: malenih celina zaokruženih kao svemirčići – koje je bilo uživanje i privilegija dobiti kao dar od nekoga ko zna šta vam daje jer zna šta vredi.
U mojim mlađim godinama često sam odlazio u Zoološki vrt da tamo zagledam u oči moćnih grabljivica iz afričkih savana i iz azijskih tundri i prašuma, ili pak da posmatram nekadašnje careve visina kako na velikoj steni pod razapetom žičanom mrežom nemoćno šire krila. Činilo mi se da ću kroz melanholični pogled tih bića moći da zavirim u san o ogromnim prostorima. Ali rado sam posmatrao i one male i nemoćne životinje kojima je priroda namenila da budu plen i žrtve, uzdarivši ih zauzvrat ljupkošću i lepotom. Nerado sam se prisećao da su sva ta stvorenja u isti mah i grabljivice i žrtve, jer su povezana onim što se naziva lanac ishrane, pri čijem se vrhu nalaze ona najmoćnija među njima, a pri dnu ona sasvim nejaka.
Jednog takvog dana našao sam se pored ograđenog travnatog prostora u kojemu je bilo malih bazena i tekuće vode: tu su bile smeštene razne barske ptice – čaplje, rode, ždralovi, divlje patke i druge. Među njima opazio sam jednu malenu divlju patku koja je po svemu sudeći malo pre mog nailaska bila povređena: niz obešeno krilo, koje joj se vuklo po zemlji, tekle su kapi krvi. Malo zatim nisam više bio jedini koji je to primetio: jedna roda, našavši se u njenoj blizini, prišla joj je i dugim kljunom kljucnula joj povređeno krilo. Kao da je, opazivši ranjenu pticu, pomislila – Gle, hrana! Patka je pokušala pobeći, ali roda joj to nije dopuštala: pratila ju je i neprestano zabadala vrh kljuna u ono mesto odakle je tekla krv. Nepun minut kasnije, i druge ptice su uočile tu mogućnost nenadane gozbe: okružile su žrtvu, i snažni, oštri kljunovi započeli su svoj nemilosrdni posao. Nisam mogao gledati to smaknuće, tu agoniju nemoćne patkice: udaljio sam se sa osećanjem mržnje prema pticama-ubicama koje su u mojim očima, u tom trenutku, bile oličenje zla. Bio sam šokiran otkrićem da se u tolikoj meri surovima pokazuju te ptice od kojih nisam očekivao da imaju zversku prirodu velikih mačaka ili letećih grabljivica. Roda, koju sam zavoleo još u detinjstvu, kad sam je video kako klepeće kljunom i širi krila iznad velikog gnezda na dimnjaku seoske kuće, ptica o kojoj sam kao dete slušao kako je ona ta koja nam donosi bebe i daruje život, sad mi se ukazala kao krvožedno i okrutno stvorenje.
Iz tih misli trgao me nailazak pridošlice, starijeg čoveka, koga je privukao dramatični prizor.
„A mislio sam da su to bezazlena stvorenja“, rekoh mu.
„Svi smo mi bezazleni“, odgovorio mi je on.
