Podrška sa zadrškom

Novinarima, istorija pokazuje, najčešće hoće da se posreći. Otuda valjda i onih 15.000 članova medijskih ekipa koji su bili akreditovani za prošlonedeljnu konvenciju Republikanske partije u Klivlendu. Kao da sama činjenica da će Donald Tramp i zvanično prihvatiti kandidaturu za predsednika SAD po sebi nije bila dovoljna da se podigne nivo novinarskog adrenalina, uzbuđenja su ozbiljno nagoveštavali i događaji iz poslednjih nekoliko meseci kampanje unutar Republikanske partije. Iz istog razloga novinari su se ove nedelje uputili u Filadelfiju na tradicionalno okupljanje Demokratske partije.

Konvencije su u glavama stranačkog establišmenta zamišljene kao prilika da se izbrišu razlike između takmaca za stranačku nominaciju tokom predizbora, i da se potom „gradu i svetu“ pošalje slika o stranci koja konsolidovano ulazi u kampanju za novembarske izbore. Organizatori stranačkih konvencija ove godine imali su, čini se, najviše posla oko kontrole štete: kod republikanaca na samoj konvenciji, kod demokrata zasad najviše uoči konvencije. No, konvencija potonjih će trajati do kraja ove nedelje, pa ima još vremena da pi-arovi opravdaju svoje angažovanje.

PROPAST SANDERS REVOLUCIJE: Za stranačka vođstva višemesečna uvertira za okupljanje predstavljala je popriličan izazov, pre svega zbog zapanjujuće snažnog antiestablišment sentimenta u kampanji koji je kod republikanaca unosio Donald Tramp, a kod rivala Berni Sanders. Kako je Tramp konačno dobio ono što je priželjkivao – kandidaturu – problem više nije predstavljao ni on, ni njegovi vehementni sledbenici, već, ispostavilo se, neumireni sledbenici njegovog glavnog rivala i sam rival. Demokrate su pak uoči konvencije uspele da pacifikuju Bernija Sandersa, no ne i njegove pristalice koje su se potrudile da početak konvencije u ponedeljak (ova tekst nastao je u utorak) izgleda kao uvod u pravi košmar. Strasti su se smirile tek nakon što je Sanders uputio SMS svojim pristalicama u dvorani Vels Fargo. Do tada su burno negodovali pri svakom pomenu Hilari Klinton, a kad je Sanders na kraju dana izašao za govornicu, više minuta nije mogao da započne govor od siline ovacija.

Ta slika bila je u oštrom kontrastu sa onim kako je izgledao susret Sandersa sa delom pristalica uoči početka konvencije. Pozivajući ih da glasaju za Hilari Klinton, senator iz Vermonta, samozvani demokratski socijalista, bio je zasut salvama negodovanja. Za bernijevce je Sandersova revolucija, kako je okarakterisao svoju kampanju, tog trenutka na najdrastičniji način okončana: smatrali su da je mirno prešao preko taze otkrivenih podataka o tome kako je vođstvo demokrata na sve načine pokušavalo da sabotira njegovu kampanju. U zanimljivom tajmingu, tri dana uoči početka konvencije, objavljeno je, naime, 20.000 imejlova koji su razmenjivali funkcioneri Demokratske partije, a u kojima se potvrđuju Sandersove davnašnje sumnje – da nije imao šanse u trci protiv navijački nastrojenog establišmenta stranke prema Hilari Klinton. Za hakovanje računara Demokratskog nacionalnog komiteta, koje je trajalo bezmalo godinu dana, zainteresovao se i Ef-Bi-Aj, sumnjajući da se radi o sajber napadu iz inostranstva; upućeni kažu – iz Rusije. Konkretna posledica te afere videla se na početku konvencije: predsedavajuća Demokratskog nacionalnog komiteta Debi Vaserman Šulc nije se pojavila da ozvaniči početak rada konvencije, budući da je zbog svoje i umešanosti svojih saradnika ranije podnela ostavku.

Svestan količine odijuma, ne toliko prema samoj rivalki koliko prema onome što ona već decenijama reprezentuje, Sanders je u ponedeljak kasno uveče svojim pristalicama pokušao da Hilari Klinton predstavi kao najbolji izbor za predsednicu SAD – u konkurenciji sa Donaldom Trampom, doduše. Predsednički kandidat republikanaca, inače, odavno kidiše na Sandersove pristalice, pored svega i osvedočenih protivnika trgovinskih sporazuma koji promovišu globalizaciju – čak je i samog Bernija hvalio na konvenciji – što kod demokrata, razumljivo, izaziva blagu jezu. Za sada im istraživanja idu u prilog – agencija Pju navodi da će 90 odsto bernijevaca na kraju ipak glasati za predsedničkog kandidata Demokratske partije; upućeni tvrde da je realna brojka manja, ali da je i dalje prihvatljiva i, na kraju krajeva, dovoljna za trijumf Hilari Klinton. Koliko su Bernijeve pristalice važne, pokazuje i količina ustupaka koja je prema senatoru učinjena prilikom definisanja nove stranačke platforme, obogaćene uticajima upravo s američke levice, te u pogledu daleko umanjenog značaja tzv. superdelegata na budućim stranačkim konvencijama.

MRAČNA VIZIJA: Donald Tramp je konvenciju svoje stranke napustio kao, ipak, glavna zvezda. Nije da nije imao konkurenciju: njemu nenaklonjeni delegati, bliski pokretu „Nikad Tramp“, pokušali su da isteraju na čistac nejedinstvo u stranci. Potom je usledio govor njegove supruge Melanije koji je vrveo od plagiranih delova govora Mišel Obame na konvenciji 2008. Kad sve to nije bilo dovoljno, Trampov najveći rival u predizborima, Ted Kruz odbio je da javno podrži predsedničkog kandidata svoje stranke. Uprkos apokaliptičnim predskazanjima, u dvorani u Klivlendu bilo je napetije nego na ulicama gde su održavani živopisni protesti pristalica i protivnika Donalda Trampa, te onih koji su bili samo željni pažnje.

Sa stranačkih konvencija češće se pamte govori onih koji podržavaju predsedničkog kandidata nego govori samih kandidata kojim, zapravo, i službeno prihvataju kandidaturu. Od onoga oko kog se sve vrti nedeljama unazad, pa i sama konvencija, teško da se nešto novo, drugačije i inspirativno može čuti. Sa konvencije demokrata 2004, recimo, više je ostao upamćen govor tada slabo poznatog kandidata za senatorsko mesto iz Ilinoisa Baraka Obame nego takmaca za Belu kuću Džona Kerija.

Tramp je, očekivano, tu praksu izneverio. U kombinaciji starih i novih manira, držao se unapred pripremljenog govora, ali je baratao ili iskrivljenim ili netačnim podacima. Nije iznosio konkretna rešenja za silu problema s kojima se Sjedinjene Države suočavaju, izuzev izgradnje „predivnog zida“. Tramp je tokom 75 minuta održao, za konvencije, neuobičajeno mračan govor iz kojeg je entuzijazam progovarao isključivo u delovima u kojima poziva da Amerikanci upravo njemu daju svoj glas. Samo dan kasnije, Donald Tramp je u obraćanju pristalicama bio ono što i godinu dana unazad – pravi Donald Tramp: više se bavio Tedom Kruzom i njegovom suprugom nego svojim programom, oživljavao je teorije zavere iz kampanje, poput one da je Kruzov otac povezan s Kenedijevim ubicom, skakao s teme na temu i razmetao se u prepoznatljivom neformalnom nastupu, kakav nije mogao da pruži u dvorani u Klivlendu prethodne večeri. Od poruka upućenih u govoru imigrantima, kriminalcima, teroristima, onima koji napadaju policiju, demokratama, Hilari Klinton i drugima, kao temama kojima su mediji posvetili dužnu pažnju, Trampu je, tipično, važnije bilo to što su za 75 minuta njegovog govora prisutni aplaudirali – cela 24 minuta. Tu je sreću, naravno, podelio sa svima na Tviteru.

POTPREDSEDNIČKI KANDIDATI: Stranačko jedinstvo obično se manifestuje kroz otvorenu podršku rivala iz sezone predizbora predsedničkom kandidatu, a okupljanje oko tog kandidata podrazumeva javno istupanje prominentnih imena stranke – zakonodavaca, guvernera, aktivista, javnih ličnosti i drugih. U Klivlendu je, međutim, to prilično podbacilo: izostala su dva živa republikanska predsednika, otac i sin Buš, dva poslednja predsednička kandidata – Mekejn i Romni, i brojni zakonodavci, dok su pojedini Trampovi ovogodišnji rivali jednostavno odbili da dođu i otvoreno ga podrže, ili su došli pa ga nisu podržali. Izostao je čak i guverner Ohaja Džon Kejsik u čijoj državi je i organizovana konvencija. Od aktuelnog predsednika i potpredsednika, Baraka Obame i Džozefa Bajdena, pa i supruga Bila, Hilari Klinton ne očekuje samo da svojim govorima daju pečat konvenciji u Filadelfiji i proklamovanom stranačkom jedinstvu, već i da u predstojećoj kampanji pomognu u animiranju društvenih i etničkih grupa koje su bile ključne za Obaminu pobedu 2008. i 2012. godine. Naravno, takvu podršku očekuje i od onih koji su obeležili prvo veče konvencije demokrata: Bernija Sandersa, senatorke Elizabet Voren i prve dame Mišel Obame.

Uz ozvaničenje rezultata predizbora javnim izjašnjavanjem delegata iz saveznih država i američkih teritorija – a borba za delegate je suština stranačkih predizbora – čime dotadašnji „izvesni predsednički kandidat“ zvanično postaje „kandidat stranke na izborima za predsednika SAD“, konvencije služe i za promovisanje kandidata za potpredsednika SAD. U kriterijum za izbor ulazi, pored ostalog, i teritorijalna pripadnost kandidata za potpredsednika, ali i bliskost sa ključnim društvenim, etničkim i političkim grupama, ali, možda od svega važnije – iskustvo u obavljanju javne funkcije, koje bi, u najgorem razvoju događaja, moglo da dođe do izražaja u slučaju trajne sprečenosti predsednika SAD da sedi u Ovalnom kabinetu.

Popularnost svakako ne spada među važne kriterijume. Iako su se u užem izboru našli daleko poznatiji i veći kalibri, poput Krisa Kristija i Njuta Gingriča, Trampu je izbor miljenika tvrdokornih evengelističkih konzervativaca Majka Pensa, guvernera Indijane, osvedočenog protivnika abortusa i pobornika verskih prava, bio važan kako bi u javnosti kompenzovao manjak „konzervatizma u krvi“. Indijana odavno slovi kao siguran glas za republikance na predsedničkim izborima, ali se istovremeno nalazi u komšiluku država koje Tramp na predstojećim izborima želi da konačno prevede u „crvenu“, republikansku kolonu,

Hilari Klinton se takođe opredelila za manje poznatog senatora iz Virdžinije, Tima Kejna, inače jednog od tek 20 američkih političara koji su u svojoj karijeri bili gradonačelnici, guverneri i senatori. Klinton će s južnjakom Kejnom sigurno probati da iskoristi sve veći procenat demokratama naklonjenijih Afroamerikanaca i Latinoamerikanaca u do sada tvrdim republikanskim uporištima na jugu SAD. U tome ozbiljno računa na Kejnove dobre odnose sa afroameričkom zajednicom u Virdžiniji, ali i njegovo odlično poznavanje španskog jezika, koji je savladao kao misionar u Hondurasu.