Duša džeza

Ni izdaleka dovoljno da zaželim povratak te decenije, ali podsećanja radi:

početkom 90-ih Beograd je uživao mali procvat džez-klubova. U zgradi Filozofskog fakulteta, iznad podrumske sale koja će godinama biti najpoznatija kao klub ‘Industrija’ – leglo tehno-muzike – u hiperaktivnom ‘Platou’ između ostalih, štrkljasta tinejdžerka Alma Vučinić je tih sezona s raznim sviračima tek brusila sopstveni talenat pevajući standarde; nije ostala nezapažena, pa je nastupala i s velikim džez-orkestrom državne RTV, iskusila scene i studije… Njena muzikalnost i glas pripremili su nas da ‘95. bez iznenađenja primimo vest – Alma osvojila stipendiju za Berkli, i ode. Prirodno. Te je za sobom ostavila krhotine Jugoslavije, i raspevane deonice na dens-hitu Samo želim da znam lokalne grupice (?) Dee Monk, upotrebljenom i u dokumentarcu Vidimo se u čitulji. Da je ostala, možda bi se ugojila i dočekala da joj ponude ulogu podmlađivanja Denis & Denis. Onda Samo želim da znam verovatno ne bi imala svoj paralelni život, povampirenje na YouTube, obrade, počasno mesto u raznim revival-priredbama tipa Volim Devedesete…

Berklee College of Music u Bostonu, SAD, i danas je obrazovni ideal za ambiciozne muzičare u zahvatu mnogo širem od džeza. Ali dok uživamo u muziciranju čak i naših ‘povratnika’ s te visoke škole – kao što su Vasil Hadžimanov ili Katarina Pejak – a svako malo neko ovdašnji ide na klinike, radionice i ispite koji se svetom kao pipci šire iz Berklija, teško je setiti se koliko je već i upisivanje na te studije bilo izuzetno za domaću scenu pred kraj XX veka. Gđica Vučinić od toga, međutim, nije napravila nikakav publicitet, i pokazaće se da je skromnost odlika i njene i karijere gitariste Raleta Mićića kog je tamo upoznala.

Po završetku studija mladi par nastanio se u Njujorku, logično. Ali i nezavisno od džeza, izgleda da je jedini siguran način da iz Srbije dospete u XXI vek – da načisto napustite Srbiju. Alma i Rale su odonda polako razvijali svoje zasebne karijere, ne dižući oko toga nikakvu galamu u postojbini. Ona je 2004–2013. s etiketom CTA objavila albume Introducing Alma, Hours i Tonight, praćena raznim postavama; sarađivala je s Mobijem (Moby, u prošlom veku gost ‘Industrije’, a u ovom EXIT-a). On svoje sviračke, ali i kompozitorske i aranžerske veštine, praktikuje i uz već dobro poznate (npr. trubač Tom Herel) i sa sopstvenim malim sastavima, brojem izdanja ne zaostajući za suprugom. Oboje i komponuju, Alma neke stihove koje peva piše na engleskom, ponekad i na srpskom. I to skladno utkaju u standardni džez-repertoar, pa sve skupa dobija fine kritike i omogućava im da od muzike koju vole pristojno opstaju u klubovima i manjim koncertnim salama.

Posebne celine njihovih opusa čine folklorni motivi. Kod Raleta kao opuštena pletenica Serbology, a u Alminoj pesmarici u rasponu od Telo Hristovo preko sevdalinki tumačenih blisko ovdašnjem neosevdahu, do slobodno obrađenog crnogorskog napeva Oj đevojko Milijana. Ta žica u radu tandema Mićić je opet prirodno iskazivanje sopstvenog identiteta u globalnom loncu. A još kad svoju narodnu izvodite s ljudima s raznih krajeva sveta, onda je to dokaz kako vas sopstvene specifičnosti izdvajaju, ali ne otuđuju. Uostalom, na drugom kraju te sveske su obrade rokerskih standarda i pop-hitova koje Alma ponekad zabeleži, npr. Sweet Child Of Mine Guns N’ Roses samo uz blago svingujuću gitaru, gotovo manuš.

Iako vrstan gitarista, Rale tek ponekad gostuje prateći Almu. Izgleda kao da više sarađuju u retkim posetama starom kraju, a onda ih možete naći na raznim mestima – Atelje 212, jutarnji program TV Pinka, novosadska sinagoga… No te posete nisu dragocene samo zbog uslovljenosti porodičnim i poslovnim obavezama. One su prilika da koncertiraju kao duo, u čemu smo u Beogradu imali priliku da uživamo prošlog leta u Kulturnom centru Grad, i opet nedavne vrele subote na istom mestu; nadajmo se, tradicionalno.

Izvoditi džez samo jednim glasom i s blago amplificiranom gitarom u pratnji, posebno je težak zadatak još od dvojca Ela Ficdžerald–Džo Pas. No, Alma i Rale Mićić time vladaju s lakoćom i radošću kojom zrače i lično. Ona i dalje vitka, u maloj crnoj haljini, neposredna, s besprekornim glasom i brižno destilovanim stilom; on blago zamišljen i nasmejan, pod obaveznim kačketom, sledbenik čiste i jasne interpretacije Džima Hola (Jim Hall). Nenametljivi sving, odmereno skat-pevanje, bez pretenzija čitaju nam suštinu džeza na tako cool način. Almin repertoar i danas sadrži brazilske/Žobimove tačke, ovom prilikom podudarne i s odjecima Olimpijade, s nedoumicama oko eventualnih medalja – zaista, ko smo, i naročito, kuda idemo? Svojim putevima kroz svet, ili nas vode besprizorni?

Alma otkriva sklonost ka Biliju Strejhornu, nedovoljno cenjenom kao kompozitoru; šarena publika uživa u maštovitom dvorištancetu gde prodire huk saobraćaja, zabadaju se auto-alarmi i neko previše žamori. A ipak smo na divnoj džez-svirci. Biće da nam je i s celom kulturom tako. Harvest Moon Nila Janga naglašava da su sve te pesme ipak ljubavne, a pošto su ovo dvoje ljudi uz sve ostalo i sretni roditelji troje dece, na kraju prvog seta pridružuje im se najstarija Mia, da uz ukulele otpevaju Somewhere Over The Rainbow.

Zaista, moraš otići da bi se ovakav vratio.