Crnjanski protiv levice

Kad sam se leta 1977, napustivši BIGZ, našao u Redakciji Nolita, osetio sam to kao retku privilegiju. Među mojim novim kolegama urednicima bilo je nekoliko vrhunskih pesnika, sam cvet srpskog pesništva – Vasko Popa, Bora Radović, Jovan Hristić, Aleksandar Ristović… Među njima je bila i osoba važna u mojoj biografiji, pesnik Slobodan Galogaža, kojemu sam svoj prvi prepev (Ljermontovljevog Demona) doneo davne 1952. u tadašnji Nopok, izdavačko preduzeće koje je dve godine kasnije preimenovano u Nolit. Malo posle mog dolaska pridružio nam se i Ivan V. Lalić, a nešto kasnije moje novo društvo učinila mi je još prisnijim i bližim moja dugogodišnja prijateljica Milica Nikolić. Na čelu Redakcije nalazio se glavni urednik Miloš Stambolić, zacelo najzaslužniji što je Nolit tih godina – od sredine sedamdesetih do polovine osamdesetih – dosezao svoj zenit, postavši kako po obimu tako i po kvalitetu svoje produkcije jedna od dve-tri najznačajnije izdavačke kuće u Jugoslaviji.

Shvatio sam u isti mah da postajem učesnik u jednoj burnoj istoriji koja je u svojim ključnim fazama bila važan i dragocen činilac kulturnog života ove sredine, značajno doprinoseći, u teškim i tragičnim vremenima, formiranju progresivne društvene svesti nekolikih generacija. Okončanjem te istorije izdavačko preduzeće Nolit postajalo je i legenda: teško je, naime, naći u našim prostorima, i ne samo u njima, izdavača čiji je životopis tako dramatičnan, ponekad tragičan, ali uvek izvanredno plodonosan, takav da kad na nj bacimo pogled iz naknadne perspektive, mora izazivati divljenje.

foto: marko rupena

UISTINU NAPREDNI DUHOVI: Sve je počelo decembra 1928, kad je levo orijentisani književnik Pavle Bihali, u saradnji sa svojim bratom Otom Bihalji-Merinom i još nekolicinom levih intelektualaca, osnovao Književnu zajednicu Nolit koja je pokrenula izdavačko preduzeće Nolit i, u isti mah, i časopis „Nova literatura“. Književna zajednica Nolit je u prvom broju časopisa saopštila svoju misao vodilju: da je „knjiga opšte dobro svih ljudi“, i obznanila svoju „visoku kulturnu misiju: da uistini napredne duhove našeg doba, preko svih međa nacionalnog ograničavanja, međusobno približi – da ideje i dela duha prenese u mase“.

foto: predrag mitić

Oto Bihalji-Merin je ranije, u Nemačkoj, gde se učlanio u Komunističku partiju, sarađivao u levičarskim časopisima kao novinar i likovni kritičar. Već tada je on do krajnjih granica svojih mogućnosti bio posvećen borbi protiv nacifašizma koji je bio u naletu. Ta delatnost dovodila ga je u blisku, često i prijateljsku vezu s ljudima kao što su Tomas i Hajnrih Man, Bertolt Breht, Andre Malro, Pablo Pikaso i drugi. Koliko je čvrsta bila njegova rešenost da se na sve moguće načine bori protiv fašizma vidi se i iz činjenice da je iste godine kad je s bratom Pavlom osnovao Nolit postao pilot Ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije, predosećajući da bi se u toj ulozi mogao najdelotvornije boriti protiv fašističke Italije koja je postajala pretnja za našu zemlju. Ali zbog urođene srčane mane ubrzo je otpušten, i pošto je prethodno uredio, u saradnji s bratom Pavlom, tri broja Nove literature, vratio se u Nemačku, kako bi tamo učestvovao u borbi protiv nacističkog pohoda na vlast. Objavljivao je tekstove pod pseudonimima (Peter Tene, Pjer Merin). Kad je Hitler postao kancelar i firer Trećeg rajha, Oto Bihalji-Merin nastavio je svoju borbu iz Pariza. U Španiji se borio na strani republikanaca, a nakon njihovog poraza vratio se u Jugoslaviju, gde ga je zatekao rat u kojemu je zarobljen kao oficir Jugoslovenske vojske.

Prvenstveno zahvaljujući njemu, u Redakcionom komitetu časopisa „Nova literatura“ našla su se, pored ostalih, i takva imena kao što su Anri Barbis, Albert Ajnštajn, Sergej Ejzenštajn, Maksim Gorki, Georg Gros, Kete Kolvic, Egon Ervin Kiš, Apton Sinkler. Čitaoci „Nove literature“ mogli su na stranicama ovog časopisa videti tekstove ili likovne priloge mnogih u svetu proslavljenih autora. Od domaćih pisaca saradnici su bili, pored Ota Bihalji-Merina i Pavla Bihalija, Otokar Keršovani, Veselin Masleša, Marko Ristić, Dobriša Cesarić, Velibor Gligorić, Hugo Klajn i drugi. Većinom su to bili članovi Komunističke partije.

Kad se Oto Bihalji-Merin vratio u Nemačku, uređivanje „Nove literature“ preuzeo je Branko Gavela, takođe uz saradnju Pavla Bihalija. Od početka je bilo jasno da će ideološko-politička orijentacija kako časopisa tako i izdavačke kuće biti usmerena ka publikovanju i afirmaciji društveno angažovane (tada nazivane „socijalnom“), a pritom i kritički intonirane književnosti. Isto tako, bilo je jasno na kakve će otpore naići nosioci tako zamišljene „visoke kulturne misije“. Nepun mesec dana nakon početka njene realizacije, proglašena je šestojanuarska diktatura kralja Aleksandra kojom je, među ostalim merama, uvedena i cenzura, pa je pravo čudo da je 12 brojeva „Nove literature“ (među njima dva dvobroja) uspelo ugledati svetlo dana. Januara 1930. časopis je konačno zabranjen. Njegovu idejnopolitičku orijentaciju, kao i veći broj saradnika, preuzeli su drugi časopisi: najpre takođe kratkovečni „Stožer“, a zatim i „NIN“, koji je izlazio od januara do septembra 1935. i bio zabranjen posle svega 26 objavljenih brojeva.

Časopis „Nova literatura“ je ugašen, ali izdavačko preduzeće Nolit nastavilo je egzistenciju, uprkos mnogobrojnim teškoćama s kojima se suočavalo, ne samo onim materijalne prirode, već prvenstveno onim koji su nastajali otporom neistomišljenika, pretnjama vlasti, nerazumevanjem znatnog dela javnosti. Pa ipak, preduzeće je postojalo sve do napada hitlerovske Nemačke na Jugoslaviju aprila 1941. U tih dvanaestak godina ono je objavilo 137 izdanja (uključujući časopis). To je relativno mala proizvodnja u odnosu na onu koju su tih godina ostvarivali poznati beogradski izdavači Geca Kon i S. B. Cvijanović, ali vrednošću i značajem izabranih izdanja Nolit za njima nije zaostajao.

Bibliografija Nolitovih izdanja objavljenih u godinama 1929-1941. pokazuje programsku koncepciju njegovih urednika: objavljivati dela koja se analitički i kritički bave socijalnom problematikom, dela angažovana, progresivna, s porukom koja je nadnacionalno i internacionalistički usmerena. O takvoj orijentaciji jasno govore imena objavljenih autora; navedimo samo neka od njih: Apton Sinkler, Džek London, E. M. Remark, Isak Babelj, Egon Ervin Kiš, Hajnrih Man, Boris Piljnjak, A. J. Kronin, Džon Stejnbek, Rože Martin di Gar, Maksim Gorki… Dela ovih pisaca uglavnom su objavljivana u Biblioteci Nolit, koja će i u posleratnom Nolitu doživeti svoj nastavak, a koju su tada uređivali Pavle Bihali, Milan Bogdanović, Gustav Krklec i Josip Kulundžić. Objavljivana su i dela književnih klasika iz prošlih vekova (Servantes, Gogolj, Igo i drugi).

PROBLEM STRANE KNJIGE: Iz navedenog je lako zaključiti da je Nolit u tom predratnom razdoblju bio skoro isključivo izdavač prevedenih knjiga. Svega deset naslova iz te produkcije nosi ime domaćih autora, a od tih deset samo pet su beletristička dela. To nije moglo ostati nezapaženo u sredini kakva je naša. Štaviše, ta se činjenica pokazala izvanredno pogodnom za ono ka čemu srpsko društvo uvek pokazuje izrazitu sklonost: za otkrivanje zavera, za ukazivanje na podmuklo delovanje „neprijateljskog Zapada“, ali u ovom slučaju i „komunističke Moskve“, željnih da unište našu kulturu, naše tradicije, naše nacionalne vrednosti.

Dotad neviđenu buru koja se u javnosti podigla marta 1932. oko „problema strane knjige“ stoga ne treba smatrati iznenađujućom. Čudi samo to što je tu buru podigao jedan od najznačajnijih srpskih pisaca, već u to vreme veliko književno ime – Miloš Crnjanski. On je 9. marta 1932. u listu „Vreme“ objavio članak pod alarmantnim naslovom „Mi postajemo kolonija strane knjige“. Po njemu, strana knjiga se kod nas „nameće“. U tome je vidljiv i „naročiti talas spekulacija stranog kapitala“, što ukazuje na korupciju. A o našoj knjizi „malo ko vodi brigu“.

Reakcija na ove tvrdnje bila je žestoka; rasplamsala se polemika kojoj po broju objavljenih tekstova teško da ima premca u istoriji naše kulture. (Tekstove te polemike prikupio je i objavio Gojko Tešić u svom dragocenom zborniku Zli volšebnici.) U jednom od kasnijih članaka Crnjanski je tvrdio da je njegov pristup u članku od 9. marta bio „uopšten“ – da nije nikoga imenovao. Insistirajući, međutim, na tome da je govorio „uopšteno“, zanemarivao je važnu činjenicu. Da bi pristup bio „uopšten“, morao bi se odnositi na celokupno izdavaštvo u zemlji. A to nipošto nije bio slučaj. O drugim značajnim beogradskim izdavačima, Geci Konu i S. B. Cvijanoviću, nikako se ne može reći da su zanemarivali „našu knjigu“ i domaću književnost. To je Crnjanski dobro znao. Samim tim, „kolonija strane knjige“ bivala je u njegovom viđenju znatno sužena i predstavljala je jednu jedinu izdavačku kuću: Nolit.

Zbog „uopštenog“ pristupa Crnjanskog, i reakcija koja je morala uslediti – a usledila je iz pera Milana Bogdanovića, jednog od urednika Biblioteke Nolit – takođe je bila „uopštena“. Bogdanović je odgovorio u „Politici“ člankom pod naslovom „Prevoditi ili ne prevoditi“. Zaista, iznošenje „uopštenog“ problema u članku Crnjanskog nije se moglo shvatiti drugačije do kao napad na prevodnu književnost. Napad čudnovat, apsurdan, tim pre kad se ima u vidu da dolazi od bivšeg „sumatraiste“, „univerzaliste“, koji je u svojim ranim delima izražavao snažnu čežnju za iznalaženjem veza u svetu, i čija je nekadašnja misao vodilja, iskazana u knjizi izvanrednih putopisa Ljubav u Toskani, glasila: Vezujmo svet i ne rasparčavajmo ga. Uz to, može se postaviti pitanje: na osnovu čega bi se jednom izdavaču moglo osporiti pravo da objavljuje isključivo prevodnu književnost? Bogdanović, dakle, u svom članku nije mogao poći od pretpostavke da je Crnjanski napao jednu jedinu izdavačku kuću, to jest Nolit. Prema tome, zaključio je da je to napad na samu praksu prevođenja strane knjige, praksu u kojoj navodno ima i elemenata korupcije „u službi stranih poslodavaca“. Doduše, u dvema poslednjim rečenicama dao je da se nasluti šta je pravi motiv Crnjanskog: „Nijednom knjigom koja je izašla ispod naše redakcije“ – kaže on – „Miloš Crnjanski nas ne bi mogao osumnjičiti i za šta drugo do da smo idejno progresivni. A to osumnjičenje primamo kao orden.“ Ovaj zaključak bio je pogodak: iza neveštog napada na „stranu“, dakle prevedenu knjigu, moglo se videti suprotstavljanje prevođenju i objavljivanju određene vrste knjiga, onih u kojima je po mišljenju Crnjanskog dolazila do izražaja njemu mrska idejnopolitička orijentacija koja ne zaslužuje nikakav orden već samo pokudu. Na takav lični odnos prema levici, pogotovo prema komunistima, Crnjanski je zacelo imao puno pravo, ali ovom prilikom, u svojoj borbi protiv ideja koje su mu bile tuđe, nesumnjivo je izabrao pogrešan metod koji će kompromitovati više njega nego njegove protivnike. U to se brzo mogao uveriti.

U odgovoru Bogdanoviću morao je otvoriti karte; o „uopštenom“ pristupu više nije moglo biti govora. Doduše, u svom prvom odgovoru on još ne spominje Nolit, ali govori o „komunističkoj literaturi“. Zato već u drugom odgovoru nije mogao biti otvoreniji. „A ‚Nolit‛ – obznanio je Crnjanski u „Politici“ (16. marta 1932) – časopis koji je izlazio u Berlinu, na njemačkom, bio je boljševički literarni list. A ‚Nolit’, časopis koji je izlazio pre u Beogradu, dok nije zabranjen, bio je časopis komunističke literature.“ (Podv. M. C.) Pritom je aludirao i na to da je Pavle Bihali bio osuđivan i zatvaran kao komunist. Ta aluzija imala je veliku težinu, jer je Komunistička partija bila zabranjena, a za članstvo u njoj išlo se u zatvor. „Potpuno je izmišljeno“ – uzvratio je dan kasnije P. Bihali, takođe u „Politici“ – „da je u Berlinu ili ma gde u svetu izlazio neki časopis po imenu Nolit.“ Opovrgao je i da je bio osuđivan i zatvaran, te je saopštio da je Crnjanskog tužio sudu. Odgovor Milana Bogdanovića, u istom broju „Politike“, bio je oštriji: „Sa uvrede i insinuacije prešao je (Crnjanski) na klevetu, a sa klevete prelazi sad na potkazivanje i dostavljanje, i to lažno dostavljanje. Koliko je to nedostojna uloga za ispravna čoveka, osnovno je pojmljivo za svakoga. Ali da tu sablaznu ulogu može da uzme na sebe i jedan književni stvaralac i javni radnik od priznatog imena, upravo je nepojmljivo.“ Radovan Zogović je u jednom književnom časopisu osudio postupak Crnjanskog rečima: „Denuncirao, provocirao. Nazivao ih (urednike Nolita) javno onim što nisu smeli priznati da jesu, a čega se možda ne bi odrekli.“

Istinu govoreći, i ove su reakcije bile preterane. Denuncijanti deluju tajno; oni daleko od očiju javnosti dostavljaju svoje podatke „tamo gde treba“. Crnjanski je javno iskazivao svoju antipatiju prema komunistima i svoje suprotstavljanje njihovom delovanju; jedino je zaboravio da celu ovu aferu osluškuju i policijske uši. Stoga je razumljiva reakcija znatnog dela kulturne javnosti. Potpisnici protesta napisanog s ciljem da se „brani dostojanstvo književnog posla“ isticali su da Crnjanskom „apsolutno nije bilo dopušteno insinuirati, sumnjičiti i celu stvar postavljati na jedan plan na kome se protivna strana ne može braniti, i to baš u pravcu koji ukazuje da to radi svesno“. Uz napomenu da „takav postupak osuđujemo, smatrajući ga nedostojnim književnog poziva“, protest (objavljen u „Politici“ 21. marta) potpisalo je dvadeset šestoro pisaca i umetnika, među kojima su komunisti bili u manjini. Tu nalazimo imena kao što su Miloš Đurić, Milan Kašanin, Pjer Križanić, Desanka Maksimović, Pera Palavičini, Veljko Petrović, Branimir Ćosić, čak i Svetislav Stefanović! Uskoro je slična izjava stigla i iz Zagreba, a među potpisnicima, osim onih za koje se danas zna da su bili komunisti (August Cesarec, S. Galogaža, Božidar Adžija i drugi), vidimo imena kao što su Ljubo Babić, Ivo Tijardović, Jakov Gotovac, Drago Ibler, Ivo Hergešić, Vladimir Nazor, čak i Mile Budak! Protestu su se pridružili i pojedinci iz Sarajeva i drugih krajeva zemlje: Jovan Kršić, Isak Samokovlija, Frano Alfirević, Ignjat Job i drugi. Ukupno su protest potpisala 132 pripadnika kulturne elite tadašnje Jugoslavije. To je za Crnjanskog nesumnjivo predstavljalo porazan rezultat kampanje koju je pokrenuo, ali tada on još nije bio toga svestan. Previše je bio zanet svojom novom, nacionalističkom i retrogradnom ideologijom koja će dve godine kasnije kulminirati u listu „Ideje“, čiji je bio vlasnik i urednik, i gde je – kao i drugi saradnici sa sličnom idejnom orijentacijom – u svojim tekstovima zastupao stavove bliske nacifašističkom pogledu na svet i nekoj vrsti balkanskog, slovenskog ili „dinarskog“ rasizma. Tek će dve ili tri decenije kasnije Crnjanski proći kroz svojevrsno osvešćenje i katarzu. To će doći do izražaja u njegovim poznim delima, a zacelo i u činjenici da je početkom sedamdesetih postao – i ostao do smrti – Nolitov autor!

foto: marko rupena

Nolit je preživeo ovaj napad, ali neće preživeti ono što će ga zadesiti devet godina kasnije. Režim Kraljevine Jugoslavije gledao je na delatnost Nolita krajnje podozrivo, uz povremene zabrane nekih izdanja. Ali taj režim bio je ipak dovoljno mekan da bi Nolit mogao da preživi do rata 1941. Nacistički udar bio je neuporedivo suroviji. Pod nemačkom okupacijom Nolit nije mogao opstati.

Oto Bihalji-Merin proveo je rat u zarobljeništvu; pseudonimi koje je upotrebljavao sprečili su Nemce da shvate koga imaju u rukama, i to mu je spaslo život. Posle rata vratio se u Beograd. Pavle Bihali nije bio te sreće. I kao komunist i kao Jevrejin imao je slabe izglede da se izvuče. Sklonio se u Gornji Milanovac, ali su ga Nemci tamo našli, vratili u Beograd i streljali. Tako je nestao jedan od korifeja kulturnog života u Beogradu između dva rata. Jedan od retkih naših savremenika koji su ga upoznali, Sreten Marić, ovako ga opisuje: „Pavle Bihali mi se ukazuje u dnu svoje tamne knjižare, bleda, duga lica, očiju kao ugljevlje, lik intelektualca i konspiratora. Govorio je malo, raspitivao se mnogo, vrlo diskretno ali pertinentno. Rođen podstrekivač na delo, idealan izdavač, neodoljivo je od sagovornika pravio saradnika.“

Tragičan kraj istovetan Bihalijevom čekao je i drugog velikog beogradskog izdavača, Gecu Kona. I on je bio Jevrejin. Nemci su ga uhapsili, odveli nekud u Austriju i tamo likvidirali.

Što se tiče Nolitovih knjiga, naređeno je da budu uništene. Malo ih je preostalo, u ponekoj zabačenoj knjižari, u nekim privatnim stanovima. Ali to ipak nije bio kraj Nolita; pred njim su se tek nalazile njegove najbolje godine.