Na glasačkom listiću stajaće ime Donalda Trampa, kao zvaničnog predsedničkog kandidata Republikanske stranke, ali to sa stvarnošću već odavno nema mnogo veze: u najboljem slučaju, njujorški biznismen u izborni 8. novembar ulazi kao kandidat dela građana koji sebe smatraju republikancima. Većina viđenijih republikanaca koji su bili ili su trenutno na javnim funkcijama, uključujući dva bivša predsednika i dva bivša predsednička kandidata, proteklih nedelja, neki čak mesecima unazad, odrekli su se „svog“ predsedničkog kandidata. „Njujork tajms“ objavio je nedavno listu od njih 160. Da bi njihov stav o Trampu bio kristalno jasan, nemali broj uglednih republikanaca čak je najavio da će svoj glas dati Hilari Klinton. Time je tekuća predsednička kampanja, za koju se i ovako govori da je bez presedana, samo pojačala takav utisak.
Najveće odricanje od aktuelnog saziva Kongresa Tramp je doživeo nakon objavljivanja snimka iz 2005. na kojem se hvališe seksualnim predatorstvom prema ženama. Listu kongresmena koji su mu tolerisali sve ranije bezbrojne ispade, ali ovaj poslednji, eto, nisu mogli, predvodio je Pol Rajan, šef poslaničke većine u Predstavničkom domu i bivši kandidat za potpredsednika na izborima 2012. On je poručio svojim kolegama da nema nameru da do novembarskih izbora (na kojima i sam pokušava da obnovi mandat) učestvuje u kampanji Trampa, niti želi da staje u njegovu odbranu. Nakon početne poslovično impulsivne reakcije, distanciranja republikanskog establišmenta od sopstvenog kandidata, Trampov štab je vrlo brzo pokušao da stvar preokrene u svoju korist: njega se odriču „pripadnici političke elite u glavnom gradu“, a ne „građani“. „Vreme je da isušimo tu močvaru u Vašingtonu“, poručio je Tramp.
Onako kako je Vikiliks otkrio da Hilari Klinton smatra normalnim da političar ima dva lica – jedno za javnost, a drugo koje se prikazuje samo u privatnosti, ponašali su se pre svega republikanski kongresmeni koji u novembru takođe izlaze pred birače: privatno su odavno gunđali zbog Trampovih skandaloznih istupa, ali su se javno od njega distancirali tek kada su gotovo sve predizborne ankete pokazivale da mu svakog dana sve više opadaju šanse da zasedne u Beloj kući. Vulgarna Trampova baljezganja na naprasno otkrivenom snimku, manir koji nikog ozbiljnog nije smeo da iznenadi, savršeno su poslužila kao izgovor za napuštanje „Titanika“.
FOKUS NA KONGRES: Rajanu, ali i svim ostalim republikancima koje za manje od dve nedelje čeka prilika za reizbor, bilo je dovoljno da uporede rejtinge: prema anketama, gotovo svi republikanski takmaci stajali su u svom kongresnom okrugu ili saveznoj državi bolje od Trampa. Fokus republikanske izborne mašinerije preusmeren je na izbore za Kongres. Od okruga do države, tamo gde situacija tako nalaže, Trampa se ili valja javno odreći ili ga bez preke potrebe ne pominjati.
„Spasti što se spasti može“, kodno je ime novoupostavljene strategije zabrinutih republikanaca. Pošto je Tramp unapred proglašen gubitnikom na predsedničkim izborima, establišment Republikanske stranke pokušaće da odbrani većinu u oba doma Kongresa. Najnepovoljniji epilog po njih je da uz Belu kuću demokrate od januara počnu da komanduju obama domovima, što ne bi samo omogućilo novoj predsednici SAD da, barem u naredne dve godine, progura proliberalne tačke svoje agende, uključujući, na užas republikanaca, i imenovanje liberalnog sudije Vrhovnog suda, već bi to za podeljenu i poraženu Republikansku stranku, bez izraženog liderstva, značilo tavorenje na političkoj margini.
Pred republikance zagledane daleko u budućnost iskrslo je možda i „pitanje svih pitanja“ – ko bi to do narednih izbora 2020. uspeo da ujedini frakcionalizovanu stranku i dovede je do prvog predsedničkog mandata još od 2008? Izvan eufemističkih okvira, ovo pitanje zapravo glasi: šta će biti sa Velikom starom partijom (Grand old party), kako se Republikanskoj stranci odvajkada tepa?
NESPREMNI ZA PROMENE: Sam Tramp, koliko i kampanja za unutarstranačke izbore ove godine, isterao je na čistac veliki jaz između tvrdokorne izborne baze – one koja dominira sezonom predizbora i umnogome utiče na izbor predsedničkog kandidata – i okoštalog stranačkog vrha.
Raspirivanje antiestablišmentskog i antivašingtonskog sentimenta koje je započeo pokret „Čajanka“ nakon prve Obamine pobede 2008, uz ograničen uspeh, Tramp je u ovoj kampanji doveo gotovo pred vrata Bele kuće. Da stvar bude gora, Kongres je najmanje u četiri poslednje godine gotovo svakodnevno dokazivao da ga dominantno ispunjavaju ljudi sposobni za postizanje trulih kompromisa i politikantstvo, bez trunke energije da se upuste u promene zbog kojih su ih birači, na kraju krajeva, i poslali na Kapitol hil. Uostalom, najmanje poverenje javnosti u svojoj istoriji Kongres je beležio upravo poslednjih godina. U tom smislu, Trampov predlog o tome da se članovima Kongresa ograniči broj mandata, možda je i najbolje što je izneo u proteklih šesnaest meseci kampanje.
Činjenica da se za ovogodišnju predsedničku nominaciju borilo čak 17 kandidata, ne bi bila problematična da pojedini kandidati koji su i sami delovi stranačkog establišmenta – ma koliko to negirali, članovi Senata ne spadaju u obične članove stranke – nisu pokušali da plivaju u populističkim vodama u kojima se kao gladna riba snalazi Donald Tramp.
Distanciranje od stranačkog establišmenta najbolje se ogledalo u odbijanju većine kandidata da prihvate veoma razumne smernice, koje su utvrđene nakon poraza na izborima 2012. godine. Antiimigrantskoj retorici koja je Trampa već prvog dana kampanje lansirala u medijsku orbitu, a potom ju je prigrlila „mi-nismo-rasisti-ali“ izborna baza, nikada se nisu ozbiljno suprotstavili njegovi republikanski protivkandidati. Kao da je među svima njima postojao konsenzus o tome da Republikanska stranka još ne mora da se menja, uprkos jasnim demografskim trendovima.
Obistine li se aktuelni trendovi iz anketa na sam dan izbora, Tramp bi mogao da dobije možda i istorijski najmanju podršku među Hispanoamerikancima, Afroamerikancima i drugim etničkim i verskim manjinama i znatno manju podršku građanki SAD od one koju je 2012. dobio Mit Romni. Kad se zaviri u izveštaj o izbornim rezultatima Republikanske stranke 2012, upravo se bolji pristup ovim demografskim podgrupama nalazio među ključnim preporukama. Prosto je teško odlučiti se kojoj se od ovih grupa Tramp više i besprizornije zamerio tokom kampanje.
ŠTA NAKON IZBORA: Kada analiziraju ankete koje prate trke za Kongres, republikancima sad biva jasnije ono na šta ih je deo javnosti od početka upozoravao: Tramp je najpogubniji mogući kandidat za predsednika SAD. Za niske rejtinge republikanskog kandidata u odlučujućim demografskim podgrupama, najzaslužniji je upravo on, Donald Tramp. U pojedinim saveznim državama republikanski kandidati za ostale javne funkcije na novembarskim izborima kotiraju se kudikamo bolje od njega među, recimo, hispanoameričkom populacijom (zbog čijeg rasta će belci do 2060. postati tek relativna većina u SAD). Dobar broj pripadnika te zajednice saglasan je s vrednostima koje nominalno promovišu republikanci, pre svega oko pitanja abortusa, prava na nošenje oružja pa i istopolnih brakova, ali ih je od republikanaca odbila pogana Trampova retorika. U najgorem slučaju, 8. novembra mogli bi u značajnom broju da ostanu kod kuće.
Budu li republikanci doživeli poraz „do nogu“, kakvog se u tajnosti pribojavaju, ako ponovo ostanu bez mandata u Beloj kući, za novom analizom izbornih rezultata neće biti potrebe: biće dovoljno da se kopipejstuje onaj iz 2012. godine. No, s takvim izveštajem, ako ga uopšte bude, problem je u tome što bi do početka naredne trke, ne pre proleća 2019, na njega svi mogli da zaborave.
A Tramp, šta će biti s njim ako izgubi novembarske izbore, kao što istraživanja javnog mnjenja predviđaju? Republikanci i on, čini se već sada, konačno su saglasni oko jedne stvari: potrudiće se svojski da ovogodišnju zajedničku epizodu što pre zaborave. U takvoj projekciji stranci će biti ipak nešto teže: Tramp, to su valjda naučili iz ove kampanje, nikad neće prestati da nastanjuje medijski prostor u SAD. Pogotovo ako, kao što se uveliko spekuliše, nakon izbora bude osnovao sopstveno medijsko carstvo. Vernu i brojnu publiku već je obezbedio.