Životni spomenar

Kada imaš pet godina i kada preseliš u drugi grad, seoba te uopšte ne boli, potpuno ti je svejedno, važno je da si sa mamom i tatom. Mnogo sećanja na bivši grad baš i nemaš. Izrone kasnije, ali ni onda nisi siguran da li su to stvarno tvoja sećanja ili si roditeljske priče prigrlio kao svoje. U životni spomenar, istinski, svoje stranice tek u tom drugom gradu sam počinješ da stvaraš. I pamtiš.

Doselili smo se na somborsku periferiju, na Gakovački put bb. Kasnije je put postao Ulica Josifa Marinkovića, uz ime ulice dobili smo i kućni broj 9, iza njega još broj 11, jer kuća sa leve strane više nije bilo – put je ostao Gakovački. Kuća sa desne strane ulice uopšte nije bilo. Vijugala je pruga.

Bila sam mala da bih znala da smo na periferiji, a još manje šta je periferija, ali sam znala da se u dugačku ulicu u kojoj je dućan „Čika Imreta“ stiže stazom koja ide preko pruge, pored Kasarne i Bolnice, a ako se dugačkom ulicom nastavi, stiže se do centra grada. Ako se naspram Bolnice skrene u prvu ulicu levo, pa u prvu ulicu desno, stigne se takođe u dugačku ulicu u kojoj je „Pekarica Stanka“.

Iako su bile važne, nisu to bile prve stranice mog spomenara pisanog u Somboru. Prve su bile važnije, to su one kada radoznalo i hrabro, stopu po stopu, sam istražuješ okolinu i hodaš sve dalje i dalje od svog gnezda.

Iako teritorija nije bila mala, iza naše ulice bilo je ogromno naselje, nikada se nije desilo da se izgubim. Nisam se gubila ni kada bi me mama, a tome sam se posebno radovala, poslala da časkom, skoro kilometar, trknem do čika Imreta i kupim nešto što je ona zaboravila. Kod pekarice Stanke prvo je išao tata. To je, pre nego što ode na posao, bio njegov zadatak. Kasnije, išao je moj brat, stariji od mene.

A kasnije? Saznala sam da je pruga koja vijuga drugom stranom naše ulice – Gakovačka pruga; pruga koju prelazim, kada idem u dućan – Vinkovačka; ulica kojom idem u dućan – Vojvođanska, a da do pekarice Stanke stižem Radišićevom ulicom. Saznala sam i da je Vojvođanska ulica nekada bila Bajska, jer je iz Sombora vodila ka Baji, i da je Radišićeva dobila ime po salašima Radišići. Kao što su salaši, sasvim prirodno, dobili ime po osnivačkoj porodici, tako je i put kojim su Radišićani stizali u grad stekao svoje ime. I dugo, dugo, u Vojvođanskoj ulici nije bio nijedan drugi dućan, a u Radišićevoj, pekara pekarice Stanke bila je i ostala jedina pekara.

A još kasnije? Sabrala sam sve moje seobe. Što sa roditeljima, što bez njih, što sa nekim drugim, što u istom gradu, što iz grada u grad – ukupno petnaest. I potpuno mi je prirodno da je danas moje pretposlednje stanište – baš u Radišićevoj ulici.

Živim u staroj švapskoj kući. Nekadašnjoj Hornovoj „Pećari“. Desetak godina posle Drugog svetskog rata, Hornovi su odlučili da odsele u Nemačku. Pećaru su prodali gradu, grad Pećaru preselio u Ciglanu na Gakovačkom putu, kuću u Radišićevoj pretvorio u kancelarije, Pećaru i Ciglanu u građevinsko preduzeće „Dušan Staničkov“, onda i preduzeće odselilo, kancelarije pretvorilo u šest stanova, što uličnih, što dvorišnih, a dugački zajednički tavan u magacin kalupa za kaljeve. Tu su i danas – a još iz doba Austro-Ugarske. U moj životni spomenar kancelarije sam vrlo brzo upisala. U onoj najvećoj, odmah do ulice, pretvorenoj u salu, dobila sam prvi paketić od Deda Mraza.

Sa ulice, kuća je i dalje izgledala kao gazdinska švapska kuća. Fasadni ukrasi, sa neobičnim ornamentima, čvrsto su se držali i uopšte nisu asocirali na kaljeve peći. Ne asociraju ni danas, a isti su, otporni na sve nepogode i promene. Više podsećaju na cvećaru ili kuću dojilje, jer na početku i na kraju kuće ornamenti su kao cvetni buketi, a između buketa bujaju razgolićene dojke, sve sa bradavicama.

Ni sanjala nisam da ću mnogo, mnogo godina kasnije, završavati spomenar u dvorištu Hornove kuće. I eto mene, kćeri pećara, u pećarskoj kući. Istina, nema mirisa gline od koje se u kalupima prvo formaju, potom suše, pa glaziraju kaljevi, nema ni peći u kojima se ti kaljevi peku, nema ni Deda Mraza, nema ni roditelja…

A stranice mog spomenara mirišu, mirišu. I greju, zimi najviše. Kada ogrev veselo zapucketa u kaljevim pećima, sazidanim majstorskim tatinim rukama, zamirišu i buketi na fasadi, a i grudi dojilje majčinski greju.