Strah i jeftina demagogija

Za „Vreme“ iz Bona

Utorak je bio dug dan za dopisnike iz Berlina. Trčkarali su od trga pred Spomen-crkvom cara Vilhelma, gde je kamion u ponedeljak uveče gazio ljude i božićni vašar, do prostorija u kojima su održavane brojne konferencije za novinare. Ređali su se kancelarka, ministri, državni tužilac, načelnik policije i šef kriminalističke policije, ali su dopisnici baš svakom od njih postavili banalno, nepotrebno pitanje: da li ovakvi napadi mogu da se spreče?

Nemačkim zvaničnicima se mora odati priznanje da se tu drže stoički. Ne obećavaju laka rešenja, ne šire resentimane i ne zazivaju žice i rušenje minareta. Umesto toga daju iskren odgovor na pitanje: ne, ne može da se spreči. Možda mogu, kao u Nici i Briselu, da se na prilazu pešačkim zonama postave stilizovane betonske kocketine kako budući terorista ne bi mogao vozilom da uleti u masu. Mogu – i to je već urađeno – da se vašarima pred Božić šetkaju policajci sa pancirnim prslucima i automatskim puškama. Ali ne, ne može da se spreči. Bar ne uvek.

„Nema mera koje možete preduzeti i onda reći: Sad više ništa ne može da se desi. Da ima takvih mera, odavno bismo ih primenili. Otvoreno društvo, poput našeg, nažalost, uvek otvara nebranjena mesta za teror“, rekao je za Dojče vele i skusni poslanik vladajućih demohrišćana Volfgang Bozbah. Policijski čas i čekpointe niko ne bi hteo. „Cilj terorizma je da potrese državu i društvo u korenu, tako da mi iz straha od terora promenimo način života. Baš to ne želimo da radimo. Taj trijumf ne treba da im priuštimo“, dodao je Bozbah.

RAZUM UZMIČE: Kao i nakon svakog napada u Nemačkoj, i sada se piše da je zemlja na meti terorista, da smrt i strah više nisu tek nečiji tuđi problemi. Razum tu nužno uzmiče pred fotografijama krvi – manje je važno što su minimalne, gotovo nepostojeće šanse da neko napadne baš tu gde naš građanin trenutno ispija kuvano vino sa karanfilićem, kupuje poklone ili ide da gleda utakmicu. Više je važno da se strah sa naslovnica tabloida uvukao u kosti.

U trenutku pisanja ovog teksta (utorak uveče) još je mnogo nepoznanica. Osumnjičeni koji je uhapšen pušten je na slobodu. Ako je policija uhvatila pogrešnog, onda se ne zna ni ko je napadač ni da li je, kako svi pretpostavljaju, radikalni musliman. Crni bilans za sada stoji na dvanaest mrtvih i nekoliko desetina povređenih od kojih je 14 u teškom stanju.

Hronika islamističkih udara u Nemačkoj u međuvremenu je prilično duga, ali je zemlja imala sreće: do sada niti jedan nemački građanin nije ubijen u tim napadima. Dvojica napadača od ovog leta – Sirijac koji se razneo u bavarskom Ansbahu i Avganistanac koji je sekirom napao turiste iz Hongkonga u vozu kod Vircburga – uspeli su jedino da sami poginu. U februaru je 15-godišnja Nemica marokanskog porekla nožem povredila policajca na železničkoj stanici u Hanoveru. Pre četiri godine je na stanici u Bonu spuštena sportska torba puna eksploziva – upaljač je zakazao. „Najuspešniji“ do sada bio je Arid Uka, mladić rođen u Kosovskoj Mitrovici, koji je 2011. u vojnom delu frankfurtskog aerodroma ubio dva američka vojnika i ranio još dvojicu. Osuđen je na doživotni zatvor.

POLITIČKI POENI: Još se ne može reći da li se smrtonosni pohod crnog šlepera ubraja u ovaj niz niti da li je napadač došao u Nemačku kao izbeglica. „Biće zaista teško podneti ako se ispostavi da je reč o osobi koja je u Nemačkoj tražila zaštitu“, rekla je pribrano kancelarka Angela Merkel.

Onima koji dolazak više od milion izbeglica u prethodne dve godine vide kao apokalipsu činjenice ionako slabo znače. Svemu je kriva, kažu, tobože „previše liberalna“ izbeglička politika. Tako je sat vremena nakon napada u Berlinu – ni motor kamiona se nije kako valja ohladio – Markus Pecel iz demagoške Alternative za Nemačku već znao da je Merkelova odgovorna za smrt ljudi na božićnom vašaru. Loptu je očekivano prihvatio i bavarski premijer Horst Zehofer, inače predsednik Hrišćansko-socijalne unije: „Žrtvama, oštećenima i celom stanovništvu dugujemo da ponovo promislimo kompletnu politiku doseljavanja i bezbednosnu politiku.“

Desni demagozi se u laktanju pred izbore sledeće jeseni prave da ne vide da više nema prostora za pooštravanje izbegličke politike – osim ako se baš ne ode u Orbanove metode. Turska još čuva kapije, Balkanska ruta postala je usko grlo, dobijanje azila u Nemačkoj je otežano, u modi su deportacije – čak i u Avganistan. Uz božićne jelke ove godine u Nemačkoj idu tuga, strah i glazura od jeftine demagogije.