Nenad Marić je kantautor rođen u Čačku 1979. godine. Diplomirao je slikarstvo u Beogradu i duže od decenije pod imenom Kralj Čačka svira svoj bluz po beogradskim mestima skrivenim široj javnosti. Možda ste čuli neke od njegovih pesama: Moj Avatar, Deda Mraz je švorc, Zemlja snova, Dobro jutro, ljudi!, Želeo sam kao mali, U tvom malom mestu…
Nije brojao, ali kaže da otprilike ima sedamdesetak pesama „u muzici“, a ko zna koliko ih je još u četiri, pet ispisanih svezaka. Planovi za budućnost su mu planovi „za trenutak“. „Ne može ovde mnogo da se planira“, kaže. Svakako se nada da će u narednom periodu više svirati: u Novom Sadu, možda Rijeka, Ljubljana, Split. Nada se i da će do kraja godine ući u studio radi drugog albuma. Sredinom februara svirao je u punom beogradskom Rexu. Krajem prošle godine konačno je objavio prvi album Zemlja snova u zajedničkom izdanju Pop depresije i Odličnog hrčka koji je predstavio u takođe punom Domu omladine. U decembru 2016. izašla je i njegova prva zbirku poezije Na margini u izdanju kuće LOM.
Iako ga kritika i rasprodate svirke dižu baš visoko, osobeni Kralj Čačka je skroman, tih, koncizan i prisutan u razgovoru. Mota cigare, nema pametni telefon. Nazivaju ga „srpskim Tomom Vejtsom“ što mu ne smeta, ali kaže: „Neka se stvari razvijaju svojim putem, ne treba ih ograničavati takvim poređenjima.“
„VREME„: Kako ide prodaja albuma i knjige?
KRALJ ČAČKA: Mislim da je prvi tiraž knjige rasprodat. Drugi je odštampan i uskoro će u prodaju, čini mi se. Što se tiče albuma, ostalo je nešto malo primeraka i verovatno će biti pravljen i drugi tiraž.
U nekom od starijih intervjua ste rekli: „Ovo je sve krpljenje što mi radimo.“ Da li i dalje mislite isto?
Jeste krpljenje, samo malo kvalitetnije. Bolji je konac. Do snimanja ploče ne bi došlo da nije bilo Miloša Gojkovića, izvršnog producenta; knjige ne bi bilo da nije bilo izdavačke kuće Lom i Flavija Rigonata. Dosta ljudi tu pomaže iz čistog entuzijazma. Krpimo se, borimo se za bolje uslove, za bolji kvalitet onog što stvaramo.
Da li je teško biti umetnik u Beogradu?
Ja nekako ne volim te reči „umetnik“ i „umetnost“. Malo su zloupotrebljene. Bliža mi je reč „stvaralaštvo“.
Jeste teško, ali to je teško bilo gde. Kod nas je malo tržište, kulture nema osim u pojedincima, muzika koja nije rokenrol nije institucija, bluz nije institucija… Kao da radiš posao koji nije prihvaćen, koji ne postoji, iako zapravo postoji.
Sa druge strane, dobre strane toga su sloboda i čistiji vazduh. Nema uslovljavanja, primoravanja, nema negativnih autoriteta. Ono što je loše je egzistencija, odnosno borba sa pitanjem kako preživeti.
Imate li cilj svog stvaralaštva?
Najbitniji mi je proces stvaranja kroz koji se prolazi na putu do nekakvog rešenja, leka… I često je od tog samog rešenja bitniji sam proces. Nije umetnost, ili stvaralaštvo, tu da nudi rešenja; lakše joj ide postavljanje pitanja ili pomaganje u traganju za odgovorima i rešenjima. Lakše joj ide da sugeriše, razrešava. Cilj mi je i napraviti nešto dobro. Ostvariti prijateljsku komunikaciju na nekom dubljem nivou.
Ne bih ja to vezivao samo za umetnost. U svakoj profesiji postoji lični put, lični način koji svako od nas mora da izabere i reši u potrazi za odgovorima. I nije isto tuda ići sa 25, 30 ili 40 godina. U umetnosti se taj put možda bolje vidi, ali verujem da isti principi važe i u novinarstvu.
Da li se bavite publikom, time kako će vas razumeti?
Bitno mi je da moja muzika dođe do slušaoca, da komunicira. Nemoguće je da se sa svima razumeš. Bitna mi je činjenica da smo svi povezani kao bića. Što činimo sami sebi, radimo i drugom. Uvek se tu setim scene iz Nostalgije Tarkovskog, kad uđe kod onog jurodivog kod koga na zidu piše „1+1=1“. Pa ga ovaj pita šta je to, nije mi jasno, a on stavi dlan ispod neke vode koja kaplje sa zidova: padne jedna kap, pa još jedna, a u dlanu mu stoji – jedna kap. To je stara ideja, naravno.
Koliko slikate u poslednje vreme?
Ne mnogo, kad stignem. Više crtam.
Koliko vam je likovno stvarala–štvo drugačije od pisanja poezije i muzike?
Slikarstvo ume da smiri i ume da pročisti čakre, percepciju. Značajno mi je to, veoma. Ne bi mi pesme bile ovakve da nisam bio u kontaktu sa slikarstvom. Iako je reč o različitim stvarima, mislim da je povezano na neki čudan način.
Nekad mi se čini da se vaše pesme vide.
To mi i jeste bila ideja. Naravno, to je poetično rečeno: da se muzika vidi, a slike da se čuju. To držim kao nekakav zadatak.
Pratite li kritike?
Pročitam, da. Iz zdrave kritike se dosta nauči, ali ne opterećujem se previše. Žikica Simić, na primer, odlično piše kritike. Ima i ova „ruska škola“ koja je bazirana na sudu, to me ne zanima.
Da li pratite politiku?
Ne, a to svima želim i savetujem.
Ranije sam, sećam se, svako jutro po sat vremena čitao novine uz kafu. Kad to redovno radiš, brzo počneš da osećaš prvo – strah, uplašiš se svega što piše da se napolju dešava. Onda osetiš gnev i bes prema nekome, nečemu. Kasnije, kad sretneš čoveka, a to treba da bude najvažnije, susret je slava, ti si besan i želiš iz sebe da izbaciš nakupljen gnev koji si upio iz medija. Ako je i taj drugi čovek u istom stanju, tu sigurno dolazi do bespotrebnog konflikta i sukoba. Sada kad neko počne da priča o politici, samo ustanem od stola i odem.
Šta mislite o Vučiću?
Ne mislim ništa dobro. Nisam pratio, kažem, ni njega ni druge. Svi su oni vrlo srozani ljudi sa površnim i lažnim idejama.
O Trampu, Putinu?
Isto. Ne zanima me.
Beograd na vodi?
To je promašaj čist. To je strašno. Beograd jeste arhitektonski nadrealan, možda bi trebalo još više da ode u tu estetiku nadrealizma. Ništa dobro ne mislim ni o tome.
Svirali ste skoro u vračarskom klubu Čilton humanitarni koncert za izbeglice. Pogađa li vas njihova situacija?
Apsolutno. Svakog čoveka to mora da dotakne. Fascinantno je kako se sve ponavlja, vrti ukrug, bez ikakve pouke, bez rešenja pred istim problemima i pitanjima.
Mislite li da je počeo Treći svetski rat?
Zaista mi nekakav nemir unosi razmišljanje o tome… Mislim da rat konstantno traje. Možda je to drugačije u nekim zajednicama koje su dosegle nivo prosvećenosti pa se ponašaju kao ljudi, imaju dovoljno ljudskosti, humanosti. Savremeni čovek van takvih zajednica je, čini mi se, regradirao i involuirao. Rat je konstanta i samo je pitanje gde će bomba da pukne i od kog datuma će sad nešto zvati ovaj ili onaj rat.
Zašto niste otišli iz Srbije?
Verovatno zbog nedostatka ambicija i inertnosti. Ja sam povučen. Nisam se kretao mnogo, komunicirao. Jedno vreme sam oko sebe imao samo dvoje, troje ljudi. Kako da ti kažem, za mene je svet – svet. Gledam ljude, pojedince. Ne znam. Suština problema je uvek ista, bili ovde ili onde. Bude trenutaka, naravno, kada pomislim da je možda trebalo otići iz Srbije ili da ću otići. Bude iskušenja. Sa druge strane, ne znam gde bih otišao.
Šta biste poručili mladima?
Što dalje od politike! Što bliže čoveku, knjigama, filmovima, smislu…
(Na margini, LOM, 2016)
naći ću izlaz iz ovog limba
naći ću tvoju toplu ruku
i proći sa tobom ispod duge
za novi život vodim ovu borbu
za novu radost napuštam
staru muku
i to baš sada kad grmi bezizlaz
baš sad kad besmisao vlada
baš sad kad ludak je u svemu
znam da sve je laž
ali moram da se nadam
jer suviše dugo oči su gledale
samo u mrak
hvatam tanku liniju svetla
nevidljivu, iz drugog sveta
gledam kako ruši se sve
napuštam truli svet laži i želja,
napuštam besmisleno sve
i odlazim tamo, tamo gde
gde postoji izlaz iz ovog limba
tamo gde samo smisao vlada
i to baš sada kad prazno je u svemu
znam da sve je laž
ali moram da se nadam
jer suviše dugo oči su
gledale u mrak.