Obraćanje naciji: Svaki povod je dobar za provod
Kada se Aleksandar Vučić sastane sam sa sobom u svoja tri aktuelna svojstva – premijer, izabrani predsednik Srbije i koordinator svih službi bezbednosti – ima običaj da uključi električnog zeca i onda gleda kako njegovi doglavnici jure zeca ne bi li mu stavili soli na rep.
Tako je bilo i u slučaju nereda i krize u Makedoniji. Jureći zeca koga je Vučić pustio, oni su preko noći postali veći Nikola Gruevski nego sam Gruevski. Obratio se Vučić srpskoj naciji pre nego što se makedonski predsednik Ivanov obratio Makedoncima.
Sada se manje-više banalne konferencije za štampu nazivaju „obraćanje naciji“ i biće onih koji će svaku Vučićevu reč gledati da uklešu u kamenu. Onda je Vučić ućutao kada je reč o Makedoniji, ali inercija onih koji idu iz televizora u televizor noseći prstohvat soli toliko je jaka da još jure tog električnog zeca.
Tako je bilo i tek će biti i u „slučaju Haradinaj“. Slutim i u svakom drugom slučaju, po principu – on okom, a oni skokom. Kad bi Vučić imao smisla za humor – možda ga i ima, ali ga ne ispoljava javno – tek bi on, onako izbliza, sagledao crnohumorni aspekt vratolomija onih koji i najmanju dozu dostojanstva odbacuju radi dokazivanja pravovernosti.
Vulinov argument: Kad predsednik kaže…
Evo i svežeg primera. Aleksandar Vulin, gostujući u programu RTS-a, kaže: „Kada predsednik Vlade kaže da će biti povećanje plata i penzija, to je tako. Mi smo sada u ovom budžetu omogućili da obezbedimo sredstva da to bude do kraja godine. Vrlo brzo će se znati i koliko će to povećanje biti.“
Dobro, Vulin je već osvedočeni trbuhozborac, ali bi i on morao znati, barem kao ministar rada, da su Vučićeva stalna obećanja o većim platama materijalizovana samo u novim obećanjima i da to „kad Vučić kaže“ ne znači baš ništa.
Ovogodišnji privredni rast Srbije ugrožen je ekstremno lošim poslovanjem EPS-a u prvom tromesečju. To preti da inače bednu projekciju rasta bruto društvenog proizvoda od tri odsto učini nerealnom i da ugrozi i bilo kakve planove o smanjivanju smanjenja plata u javnom sektoru i penzija. Vučić je, prilikom prvomajske posete kopovima u Kolubari, obećao ulaganje od 250 miliona evra radi održanja prošlogodišnjeg nivoa proizvodnje, a to ne obećava nikakav napredak u odnosu na 2016. godinu, pa je malo verovatno da će primanja biti povećana bez obzira na to šta Vučić kaže.
Uostalom, on će za dvadesetak dana preuzeti predsedničku funkciju i moći će da ta pipava posla oko napretka privrede i plata posmatra s određene visine, zabavljen mirom u regionu i svetu i svim drugim što žele mladi.
Ali, ne radujte se unapred. Nije on takav čovek. Biće aktivni arbitar u svim poslovima, i u onima o kojima može da sudi i u onim poslovima o kojima pojma nema, i u tom naumu može da ga spreči samo uspostavljanje nove parlamentarne većine kojoj će moći tek da zvoca.
Ta perspektiva nikako nije nadohvat ruke, ali razvoj događaja neumitno vodi ka uravnoteženju političke scene i već bi naredni parlamentarni izbori – verovatno prevremeni i verovatno izazvani krizom Vučićeve koalicije, potpomognute eventualnim porazom na beogradskim izborima – mogli da oslikaju realniju političku scenu srpskog društva.
Vučićeva trenutna dominacija počiva na medijskoj agresiji i monopolisanju narodne bede u kojoj se glad i besperspektivnost pretaču u „ljubim ruku, gospodaru“. Ali ni to ne traje večno.
Iskustvo Tome Nikolića: Kao trun sa revera
Vučić se nalazi u fazi kada mora da razmišlja drugačije nego što je razmišljao do sada. Kao neposredni izabranik građana Srbije, on će imati delikatan zadatak da izabere da li će u istoriji ostati upamćen kao predsednik glasača SNS-a ili kao predsednik i onih koji prepoznaju tanku oblandu konvertitstva bivših radikala i koji s dozom prezrenja gledaju na gotovo čitav upravljački sloj kojim se okružio i kome, kad bismo se šalili, preti lustracija zbog podrške petooktobarskom prevratu.
Sam način izbora predsednika Srbije traži jedan drugi moralni i kulturološki pristup društvenim problemima svih građana.
Toma Nikolić je bio očigledan primer nesposobnosti da bude moralni i politički arbitar u bilo kom osetljivom dru-štvenom pitanju. Niste valjda od njega očekivali da, na primer, prozbori koju o lažnim diplomama i doktoratima, o Savamali, napadnoj novoj kriminalizaciji društva ili o bilo čemu drugom a da nije miris tamjana i eventualno domaćinske rakije.
On je ostao u raljama stranke koju je stvorio – uz nesebičnu pomoć drugara s druge strane političkog spektra – i koja ga se tako lako otresla, kao truna prašine s revera. Kad ga je stranka napustila, on je verovatno shvatio da ne može da nađe ni onih deset hiljada potpisa građana koliko je neophodno za formalnu kandidaturu. On nije bio predsednik građana, mada je s tim ciljem napustio SNS.
Vučić će, s druge strane, verovatno ostati predsednik SNS–a, ali sudeći po njegovim ispoljenim prevelikim ambicijama, on će gledati – iskreno ili ne – da se svima omili, i čim stekne malo sigurnosti na novom položaju pokušaće da se predstavi u drugom svetlu, drugačijem nego sad kad od svih osobina najviše ispoljava agresivni cinizam prema onima koji ne misle kao on.
Dobro, ne očekujem baš da me grli s ljubavlju koju je pokazao kada je na grudi privio Nebojšu Stefanovića… Ali, ako ja prihvatam činjenicu da je on legalno i legitimno izabran predsednik, i on bi morao da uvaži činjenicu da je i meni predsednik.
