Trampov Votergejt

Dan nakon što je na opšte zaprepaštenje smenio direktora Federalnog istražnog biroa (FBI) Džejsma Komija, dok se u medijima spekulisalo o tome da je u pitanju pokušaj Bele kuće da se zaustavi „ruska istraga“, predsednik SAD Donald Tramp sastao se u Beloj kući sa šefom ruske diplomatije Sergejom Lavrovom. U pratnji Lavrova bio je ambasador Rusije u SAD Sergej Kisljak, samo što o tome u saopštenju Bele kuće nije bilo ni reči. Javnost je za Kisljakovo prisustvo saznala tek na osnovu fotografije koju je objavio jedini prisutni fotoreporter na sastanku, onaj iz ruskog TASS-a, za koga su domaćini verovali da je u službi ruskog ministarstva spoljnih poslova.

Kisljak je dobro poznato ime u SAD. Zbog neprijavljenog razgovora sa njim o eventualnom ukidanju američkih sankcija Rusiji, predsednik SAD je na pritisak javnosti nedavno otpustio Majkla Flina, svog savetnika za nacionalnu bezbednost. Zbog tajnog susreta sa Lisljakom, iz „ruske istrage“ morao se izuzeti državni tužilac SAD Džef Sešns. S čovekom kojeg američka obaveštajna zajednica smatra glavnim ruskim obaveštajcem na tlu SAD sastajale su se još neke važne ličnosti iz Trampovog okruženja.

Vrhunac „ruske nedelje u Vašingtonu“ bio je tekst „Vašington posta“ u kojem se navodi da je Tramp tokom sastanka s Lavrovom odao strogo poverljive obaveštajne podatke o Islamskoj državi. Iako su najviši američki zvaničnici promptno demantovali navode iz „Posta“, uznemirenje zbog mogućnosti da je predsednik SAD podelio tajne – a on sam je još i izjavio da na to ima pravo – koje su, tvrdi se vašingtonski dnevnik, uskraćene američkim saveznicima, zahvatilo je i Trampove republikance, mnogo više, čini se, nego smena direktora FBI-ja.

RUSKA ISTRAGA: FBI je prošlog leta, potvrdio je to nedavno pred komitetom Predstavničkog doma bivši direktor Džejms Komi, otvorio istragu o mogućem uticaju Rusije na predsedničke izbore u SAD i u okviru toga o eventualnoj saradnji između Trampovih saradnika i bezbednosno interesantnih lica u Moskvi.

„Ruska istraga“ pokrenuta je i u oba doma Kongresa, ali za tromost razlog se traži u vidljivom odsustvu entuzijazma u republikanskoj većini, zbog očiglednog oklevanja da prigrle možda i najjači politički narativ rivalskih demokrata u borbi protiv i ovako nepredvidivog i nestabilnog predsednika. Zato je republikanska oportuna lojalnost prema Trampu izgledala tako komično, dok se upravljanje kriznom situacijom nakon Komijeve smene raspadalo u sitne komadiće.

Od prošlog utorka, kada je Komi smenjen, prvih 48 sati drame ispisalo je novo poglavlje o tome kako Bela kuća katastrofalno upravlja kriznim situacijama i, još gore, koliko i dalje ima šumova u komunikaciji između Trampovih saradnika. Početni narativ – da je Tramp samo postupio na osnovu sugestija iz Ministarstva pravosuđa, njegovi saradnici su, knjižeći blam za blamom, u hodu morali da se prilagođavaju medijskim izveštajima koji su, po običaju, vrcali od procurelih informacija. Sve se raspalo kad je Tramp u intervju En-Bi-Siju rekao da je Komijevu smenu planirao odavno i da bi taj potez povukao bez obzira na izveštaj Ministarstva pravosuđa.

Prizivanje duhova afere Votergejt u kontekstu Trampovih nastojanja da smenom Komija opstruiše „rusku istragu“ bilo je lako pripisati i preterivanju i opsednutosti medijima Donaldom Trampom. Za surovo otrežnjenje, međutim, pobrinuo se upravo Tramp koji je u pomenutom intervjuu En-Bi-Siju dao za pravo svima koji su u smenjivanju direktora FBI-ja videli samo jedan motiv. „Planirao sam da otpustim Komija znajući da za to ne postoji povoljan trenutak. I, kada sam doneo odluku, rekao sam sebi: ta priča o Rusiji, o Trampu i Rusiji, to je sve izmišljotina, to je izgovor demokrata za izgubljene izbore. S tim je trebalo odavno završiti.“

KO JE KOGA SNIMAO: U trenutku kada demokrate oživljavaju dosad redovno odbijan zahtev za imenovanje specijalnog istražitelja za „rusku istragu“, a pojedini republikanci čak počinju stidljivo da ga podržavaju, Tramp u ulozi menadžera za krizne situacije gura čitavu priču na teren koji i za republikance postaje neprihvatljiv: kršenje propisa i ometanje pravde.

U pokušaju da sa sebe spere sumnju u bilo kakvu povezanost sa Rusijom, Tramp je obznanio da je krajem januara večerao s Komijem i da je tada, kao i u još dve prilike, od direktora FBI-ja dobio uveravanja o tome da se ne nalazi pod istragom Biroa. Prema pisanju „Vol strit džornala“, Komijevi saradnici su to nazvali „farsičnim tvrdnjama“.

Osim što je u oproštajnom pismu poručio kolegama: „Ja verujem u to da predsednik SAD može da otpusti direktora FBI-ja iz bilo kog razloga ili uopšte bez ikakvog razloga“, bivši direktor Komi više se nije oglašavao. Suprotno tvrdnjama predsednikovih saradnika, upravo je novi vršilac dužnosti direktora FBI-ja potvrdio javno da njegov prethodnik uživa najširu podršku zaposlenih u Birou.

To je već trebalo da bude signal da je besmisleno ulaziti – ili nastavljati – rat s najvažnijom američkom bezbednosnom službom sa 35.000 zaposlenih. Tramp, međutim, ne odstupa te preko Tvitera upućuje Komiju višestruko skandaloznu ali i uznemiravajuću poruku – da ovaj, otprilike, dobro razmisli pre nego što išta dostavlja medijima jer možda postoje trake sa njihovim snimljenim razgovorima. I evo još jedne reminiscencije na Ričarda Niksona i njegove famozne trake – otvorene pretnje bivšem direktoru FBI-ja i nepotvrđeni nagoveštaj o tome da Tramp, ili neko drugi, tajno snima razgovore u Beloj kući.

SMENE NELOJALNIH: Za Džejmsa Komija kažu da je nakon preuzimanja dužnosti direktora Federalnog istražnog biroa (FBI) septembra 2013. u vašingtonskim uticajnim krugovima imao malo neprijatelja. U trenutku kada ga je Donald Tramp prošle sedmice smenio, tek retke je mogao da smatra svojim prijateljima.

Simpatije političara, pa i javnosti, drastično je izgubio prošle godine za svega nekoliko meseci u vreme predsedničke kampanje – najpre republikanaca, kada je saopštio da nema osnova za optužnicu protiv Hilari Klinton (slučaj „privatni server za imejlove“), a potom i same bivše državne sekretarke i njenih demokrata kada je jedanaest dana uoči izbora referisao Kongresu da su se pojavili novi momenti u istrazi o mejlovima. Ništa od svega toga na kraju nije bilo, ali je Hilari Klinton ubeđena da ju je to koštalo pobede na izborima.

Predsedniku Trampu smenjivanje nelojalnih zvaničnika administracije nije strano, od v.d. državnog tužioca Seli Jejts do Majkla Flina, ali on demantuje pisanje „Njujork tajmsa“ da je na januarskoj večeri s Komijem od njega zatražio da mu se ovaj zarekne na lojalnost, što je ovaj, navodno, odbio. Čak i da je to u pitanju, ukazuje se u američkim medijima, ostaje pitanje: zašto je do smene došlo toliko kasnije?

LOŠ TRENUTAK: Da Tramp sam nije ponudio drugačije motive, možda bi još i prošla priča da je otkaz potpisao na osnovu dokumenta koji je, na Trampov zahtev, sačinio zamenik državnog tužioca SAD i drugi čovek Ministarstva pravosuđa (u čijoj nadležnosti je FBI) Rod Rozenstajn i u kojem iznosi ozbiljne zamerke na račun Komijevih prošlogodišnjih javnih istupa. Ta priča je, međutim, od početka bila tanka, tim pre jer interna kontrola Ministarstva pravosuđa o tim događajima još nije završena.

Tramp je u jednoj stvari u pravu: ne postoji dovoljno dobar trenutak za otpuštanje direktora FBI-ja. To je u 109 godina staroj istoriji Biroa učinio samo suprug Trampove rivalke na predsedničkim izborima, Bil Klinton, otpuštajući jula 1993. Vilijema Sešensa. Nakon smrti legendarnog Džeja Edgara Huvera, koji je autoritarno vodio Biro čak 48 godina, mandat direktora oročen je na 10 godina. Do danas Federalni istražni biro ostao je poslednji bastion natpartijskog u Vašingtonu, s direktorima koji nisu dolazili iz redova političara i sa gotovo jedinstvenom podrškom zakonodavaca pri njihovom izboru.

Dobri poznavaoci rada FBI-ja tvrde da je „rusku istragu“ nemoguće obustaviti, eventualno se može usporiti i finansijski oslabiti. Uz konstataciju privremenog direktora da je u pitanju istraga „od najvišeg značaja“, bilo kakav pokušaj da se ona zaustavi ili sabotira bila bi kontraproduktivna.

Međutim, eventualnim izborom novog direktora s političkim bekgraundom, o čemu se spekuliše, u zbunjenoj i oštro podeljenoj javnosti svakako bi ostala sumnja u objektivnost istrage u ruskim vezama Donalda Trampa.

Onima koji maštaju o pokretanju impičmenta protiv Trampa biće potrebno više argumenata. Kod Ričarda Niksona nije bio problem u tome što je izdejstvovao otpuštanje specijalnog istražitelja u aferi Votergejt, Arčibalda Koksa, već što je uporno odbijao da istrazi preda trake sa snimljenim razgovorima u Beloj kući. Ali se ovde prvo mora utvrditi da li postoje „Trampove trake“ ili je predsednik bio samo prilično iznerviran kada se dohvatio Tvitera. A zašto je bio toliko iznerviran, ni to nije beznačajno pitanje.