Kralju možda ne sviđa se gluma…

Treće je veče tek od, hm, „svečanog“ zatvaranja 62. Sterijinog pozorja u Novom Sadu, a čini se kao da se sve to zbivalo prošle jeseni, a možda i ranije; tačnije, sve osim samog završetka, bizarne odluke zvaničnog festivalskog žirija (Miki Manojlović, predsednik, Aleksandar Popovski, Isidora Žebeljan, Nikita Milivojević, Emina Elor) da de facto ne dodeli nijednu nagradu, i svega što je usledilo za tim. A usledio je cunami negodovanja manje-više svih delova, inače sujetama, interesima ali i sasvim prirodnim estetskim i svetonazornim razlikama isparcelisane „pozorišne zajednice“, kao i dobrog dela zainteresovane i manje-više upućene publike. Bilo je, doduše, i glasova javne podrške žiriju, ali dalo bi ih se sve nabrojati na prste jedne ruke, i to tako da ne budu baš svi prsti uposleni. Pa dobro, kvantitet ne mora da znači bog zna šta: ponekad je baš zdravo i higijenski biti u debeloj manjini; samo, nisam siguran da je ovo jedan od tih slučajeva.

Šta se, zapravo, dogodilo? Naizgled, bio je business as usual: program nabijen do pucanja, devet predstava u zvaničnoj takmičarskoj konkurenciji, pet predstava u međunarodnom programu Krugovi, plus ostalo što podrazumeva ovaj festival, uz Bitef nesumnjivo i neugrozivo najznačajniji u Srbiji i jedan od nekoliko i dalje najznačajnijih na jugoslovenskom kulturnom prostoru. Direktor Pozorja Miroslav Miki Radonjić ove je godine, kažu zbog finansijskih teškoća kuće i manifestacije, volonterski obavljao i posao selektora (i sam će reći da je to bilo iznuđeno rešenje, i neće postati praksa) i njegova je selekcija, kako to već biva, izazvala razne sumnje i osporavanja, što je do neke mere neminovno i „folklorno“, ali OD neke mere, možda bi se nad time valjalo i zamisliti… Ali, sve je to palo u duboku vodu i totalni zasenak onog trenutka kada je – u noći s petka na subotu – terasom Srpskog narodnog pozorišta prostrujala vest (potvrdivši tako glasine koje su kolale prethodnih dana) da je žiri, i to jednoglasno, odlučio da Sterijinih nagrada neće biti, osim nekih nespretnih, nemuštih i praktično neuručivih pseudonagrada „svim učesnicima Pozorja“, pa onda još i „publici“, bog te video, tako da smo svi zapravo laureati, samo ne znamo na kojoj kasi da podignemo novčani deo nagrade. Obrazloženje kojim je žiri potkrepio svoju odluku manje je od ničega, gomila „zabrinutih“ opštih mesta po principu „više pažnje raznim problemima“, sve u svemu, nešto što je moglo da se odnosi na bilo koju godinu, što kaže AV, „novije istorije“, uključujući i one u kojima su sadašnji članovi žirija dobijali i zahvalno primali svoje Sterijine nagrade.

Sutradan, na (ne)dodeli (ne)nagrada, bilo je mučno gledati kako veliki glumac stoji na sceni, svađucka se sa dobacivačima iz publike, i ne baš jako artikulisano pokušava da objasni publici ono što, kako stoje stvari, nije, sa ostalih četvoro kolega, uspeo ni sam sebi da objasni tako da zazvuči razgovetno i suvislo, kamoli principijelno i dostojanstveno. Mučan je to bio prizor, taj frenetičan zvižduk i pogrde upućene tom kvintetu ljudi s i te kakvim „likom i delom“, ali je mučna bila i njihova odluka, tako da se nisu mogli ničemu drugome ni nadati, ako žive u istoj stvarnosti u kojoj živi i ostatak sveta.

Šta je, dakle, sporno oko ove odluke? Sve je sporno, teško je odlučiti se odakle krenuti, a novinski prostor nije neograničen. Najpre je sporno zapanjujuće neshvatanje same uloge umetničkog žirija, čak naročito festivalskog, kao da su u pitanju deca, a ne prekaljeni pozorišnici: dame i gospodo, bili ste upoznati sa festivalskim propozicijama, kao i sa selekcijom, ergo, ako vam je bilo šta od toga bilo neprihvatljivo, trebalo je da odustanete odmah. Drugo, ako ste već smatrali da ukupan umetnički nivo viđenog na festivalu nije u skladu s vašim visokim kriterijumima, bilo je načina da se to vrlo jasno kaže (recimo, nedodeljivanjem nagrade za predstavu u celini, uz jasno obrazloženje zašto se to radi), da se jasno adresiraju konkretni krivci (selekcija, koncepcija festivala, nešto treće?) i da se sačuva svoj integritet, a da se ipak ne zvekne besmislen šamar festivalu i svim njegovim učesnicima i gledaocima. Ovako, ispalo je da je, po jednom tumačenju, trijumfovala arogancija i sujeta jedne ili nekoliko smešnih precioza, što je omiljeno „psihološko“ objašnjenje, mada je još popularnije ono „političko“: da se radilo samo o tome da se NE nagrade Kokan Mladenović i predstava Na Drini ćuprija, pošto je brzo postalo jasno da je ona apsolutno predominantna na ovom festivalu (pa bi bilo gotovo neizvedivo, bez velike blamaže, ne dodeliti joj većinu najzvučnijih nagrada), ali avaj, em što je po svojim „dopisanim“ delovima vrlo nezgodna po fantazme kvazipatriotskog uma, em što njen autor i inače jako loše stoji na Dvoru… Iz čega ne mora da proističe da je kralj nešto takvo naredio, dovoljno je bilo da neki paž oseti potrebu da mu ugodi. Koje je objašnjenje „tačno“? Ako mene pitate, oba su potencijalno tačna, ali nisu i potpuna, jer tu može biti i koloplet drugih motiva, viših i nižih, nezahvalno je i najčešće neukusno suditi o tuđim motivima, bolje je držati se proverljivih činjenica. U ovom slučaju, nesporna činjenica je da je žiri nastupio infantilno i egzibicionistički, šta god da je bilo, ili nije bilo, „iza“ njegove odluke. Ako je i hteo samo najbolje, rezultat je bitan, a sasvim suvišan i lako izbežan, doprinos devastaciji i Pozorja i ukupnog pozorišnog i kulturnog života.

E sad, zamislite samo da je sve bilo uobičajeno, da žiri i njegov predsednik nisu u burnoj završnici za sebe izborili glavne role, da sveopšti divan o njihovoj odluci nije „pojeo“ Pozorje baš onda kada ga je trebalo dobro osmotriti? Eh, tada bi i ovaj tekst izgledao bitno drugačije… Kako god, mora se nešto reći o onome što bi trebalo da je najvažnije: o toj novo-staroj koncepciji Pozorja kao „festivala domaćeg teksta“, a tu su promenu, pre, tokom i nakon festivala, tako reći unisono ishvalili svi zainteresovani, jer da je o jedna mašala divna stvar, apsolutno romantična, povratak korenima i „prvobitnoj koncepciji“. Haris je Pašović na to dobro primetio u biltenu festivala: kakva prvobitna, ovo je – drugobitna koncepcija! Jer, drugi moji, jeste Pozorje odmalena bilo festival „domaćeg teksta“, ali je to značilo da su i Krleža i Cankar domaći pisci! Da, reći će neko, ali Jugoslavije više nema. Tačno, ali to ne znači da se recepti koji su u to doba važili i bili dobri mogu mehanički prevoditi na sadašnje prilike; znate već onu o mačku i goveđoj glavi… Jugoslavija je bila zaokružena politička i kulturna celina, ni Srbija ni druge države nastale iz SFRJ to nisu: pa, mi delimo jezik sa tri susedne zemlje, da ne idemo dalje od toga! Po kojem je suvislom kriterijumu Mate Matišić za nekoga ovde „strani pisac“? Po boji njegovog pasoša? Dakle, „povratak korenima“ je presna laž, u koju izgleda veruju i oni koji su je smislili. Ovo sada, to je nešto sasvim drugo: ovo je povratak koncepciji iz devedesetih, sve ostalo su glupe, jadne mistifikacije. Izvinjavam se što nisam naročito nostalgičan ni za čime iz devedesetih, pa tako ni za tadašnjim Pozorjima, igranim u ratnoj iznudici. U redu, tada se drugačije nije ni moglo, ako ništa drugo teatarske su muze malo preskupe i preglomazne da bi se švrćkale amo-tamo dok pucaju topovi i padaju granate, ali to je davno za nama, i zato se Pozorje tokom dvehiljaditih prirodno otvorilo kako eksjugoslovenskom, tako i širem međunarodnom kontekstu. Sada je to u znatnoj meri anulirano, na štetu pozorišta i festivala, na radost onima kojima je to bolje što je konkurencija suženija, jer im rastu šanse da budu Neko.

Sve u svemu, da li bi Pozorje bilo kvalitetnije bez promene koncepta kao pucnja u sopstvenu nogu? Naravno da bi! Dakle, ako ste nezadovoljni ukupnim kvalitetom festivala, dragi moji, to je tek sekundarno do selekcije – primarno je do (izmenjene) koncepcije. Pa, dovoljno je samo da zamislite na ovom festivalu samo jednu jedinu predstavu koje tu nije bilo jer je nije moglo biti, a to je Ivanov Tanje Mandić Rigonat i Narodnog pozorišta, i to bi već bilo jedno, hej, duhom i tonom sasvim drukčije Pozorje! Ali eto, taj Anton Pavlovič nije „domaći pisac“, nema ga u evidenciji državljana, a kanda nije ni član ovdašnjeg Udruženja…

Na kraju, da: bilo je na Pozorju i nekih predstava, moramo i o njima nešto reći, telegrafski, koliko stane, pošto su glavne zvezde (žiri) pojele dobar deo prostora… Šegu na stranu, o Radonjićevom izboru za takmičarski program može se reći štošta, ima tu predstava koje su bile sasvim nezaobilazne (Na Drini ćuprija, nesumnjivi „hedlajner“ festivala) i Nušićeva Ožalošćena porodica (Igor Vuk Torbica, Prešernovo gledališče Kranj i SLG Celje), onih za koje mu treba odati priznanje što ih je pozvao uz nos preovlađujućem kritičkom sudu (Deca radosti, odlična predstava Snežane Trišić i Ateljea 212 po još boljem tekstu Milene Marković, mada ni na Pozorju nije prošla osobito slavno), onih koje su zaslužile da se nađu tu, mada bi po „prethodnoj“ koncepciji možda za njih na SP bilo tesno (Novo doba Vuka Boškovića i Dina Mustafića, Bitef teatar) i Elektra po tekstu Danila Kiša (Iva Milošević, Narodno pozorište), onih „negde između“, kao Maestro Milana Neškovića, po drami Milivoja Mlađenovića (NP Sombor) te onih koje su apsolutno zalutale na festival, kao Moje dete Stojana Srdića (Ana Đorđević, Beogradsko dramsko pozorište) i Hipnoza jedne ljubavi (tekst i režija Dušan Kovačević, Zvezdara teatar). Predstavu Ruža, uvela po motivima Bore Stankovića i u dramatizaciji Jelene Mijović (Milan Nešković, Pozorište Bora Stanković, Vranje), nažalost, nisam video. Zato sam na gostovanje u ovom tekstu pozvao koleginicu Natašu Gvozdenović, koja o Ruži kaže i ovo: „Jelena Mijović piše komad u kojem je ključ u neizrečenom, a od neizgovorenog se umire. Ili srlja u propast. Reditelj majstorski taj svet gradi u svoj njegovoj složenosti, vi vidite porodične odnose koji iz posesivnosti guše. Nešković donosi na scenu čitavu prizmu odnosa jakih žena koje vladaju iz senke, sputanih i poslušnih muškaraca i onih neartikulisanih i pustih u svojoj snazi. Patrijarhata u kojem su žrtve i muškarci i žene.“ Hvala, Nataša!

O Ćupriji, Deci radosti i Novom dobu u Vremenu smo već opširno pisali. Ostale zaslužuju podrobniju elaboraciju nego što će sada biti moguće, ali šta je tu je. Ožalošćenu je porodicu Igor Vuk Torbica s Katarinom Pejović vrlo promišljeno i tačno „poslovenčio“ bez nasilnog i doslovnog relociranja iz srpske sredine u slovenačku, naprosto tako što je prilagodio načinu igre kakav je u Sloveniji mnogo uobičajeniji nego ovde: pre na suptilan geg i gest nego na vehementnu šmiru. Isto ju je tako i osavremenio: stilski, ikonografski (rešenje s velikim frižiderom na sredini scene je zgodno, višeznačno i moćno!), a opet bez nepotrebnog preterivanja. Za sladokusce! Maestro je ponešto raspričani parabiografski tekst o velikom Somborcu Milanu Konjoviću, o poslovima, sumnjama i snovima balkansko-srednjoevropskog umetnika u velikom svetu i malom Somboru, u ratu i miru, među Mađarima i Srbima, u braku i među pustim ženama, a koji je reditelj Nešković poprilično dekonstruisao, izgubivši na jasnoći, ponekad do nerazgovetnosti, a dobivši na snolikoj poetičnosti (izvanredna scenografija Vesne Popović jedan je od hitova festivala) i mašti.

Elektra je festivalsku publiku stavila na isto iskušenje kao i matičnu, beogradsku: može li se danas i ovde igrati tragedija, manje-više žanrovski čista, a da uspostavi istinsku komunikaciju s publikom, formatiranom za dramski tekst i (post)moderno dramsko poimanje radnje, likova, sukoba i svega ostalog? Ako je odgovor iole potvrdan, to je ponajpre zbog glume Nade Šargin (Elektra) i Dušanke Stojanović Glid (Klitemnestra) i njihovog velikog, teško zaboravljivog majčinsko-kćerinskog sraza na kraju, kojim se bar donekle razbija hladni akademizam predstave, tako precizno vođene, čiste i tačne, ali tako teške za emocionalnu komunikaciju s gledalištem.

Mada opet… ponekad je naizgled „premalo“ emocija bolje nego kada ih je „previše“, jer ovo potonje lako zamiriše na neku formu zloupotrebe, ili naprosto na kič. Moje dete Stojana Srdića posve je slabašan dramski tekst, u osnovi nevešto proširena „topla ljudska priča“ kakve su nekada izlazile u „Večernjim Novostima“ ili, još bolje, u „Ilustrovanoj Politici“, na dve strane, uz kolor fotografije našeg fotoreportera. Romsku devojčicu siluje rođeni teča, ona ne sme da kaže šta se dogodilo, roditelji su, naravno, nesrećnici sa dna i niže od dna društvene lestvice, osuđeni na životarenje bez ikakve perspektive, a Teča mufljuz se lažno prikazuje kao njihov spasilac. Majka ipak pronađe snage da devojčicu inkognito pošalje u dom i tako joj da neko obrazovanje i neku nadu. Skrhana svime, majka umire, ali ne pre nego što kaže mužu šta se dogodilo. Finalni sukob oca i „teče“ iz dramatičnog se finala pretvori u kung-fu grotesku, WTF?! Utom će i kraj, pale se svetla, sevaju maramice. Sve je tu sračunato na laku prečicu do empatije i, pravo da vam kažem, na šta je računala to je i dobila! U publici je vladalo sveopšte ganuće, a ni kritika nije bila tako teška na suzu. Tako da je baš šteta što se zapravo radi o posve trivijalnom štivu koje nije moglo biti spaseno rutinski korektnom režijom i isto takvom glumom (izdvajaju se mladi Jovana Gavrilović i Mladen Sovilj). Eksploatacija stereotipa koja je povremeno degutantna (bolje da ni ne načinjem tu temu „benevolentnog“, pokroviteljskog, sebe nesvesnog rasizma), estetika primerena eventualno nekoj od manje uspelih predstava u sezoni 1963/64, u nekom pozorištu u unutrašnjosti, južno i istočno od Kragujevca. Samo, o to vreme bi mogla da dođe na Pozorje jedino ako bi selektora oteli i hipnotisali.

Kad smo već kod hipnoze… Hipnoza jedne ljubavi još je jedan u beskrajnom nizu tekstova koje autor Maratonaca i Balkanskog špijuna – dakle, svojevrsno hodajuće nacionalno blago – piše zato da bi ih, naravno, sam režirao i to, naravno, u Zvezdara teatru, koji je u suštini neka vrsta proširenog Kovačevićevog pozorišnog bloga. Možda je preoštra ocena Ivana Medenice da se radi o „bivšem piscu“, ali Kovačević se odavno izolovao u svojoj kuli belokosnoj (u kojoj samog sebe povazdan interpretira), mada, doduše, daleko od toga da je u njoj baš sam: ima on svoju vernu ekipu glumaca, među kojima su i neki od ponajboljih sa naših scena – mada odavno niko od njih nije zablistao u nekom Kovačevićevom komadu, jer mu se za to ne daje štofa – a ima i dovoljno brojnu vernu publiku, koja će puniti Zvezdaru sve i da joj Kovačević sledeći put servira melodramu o estonskim ribarima – na estonskom. Ukratko, Dušan Kovačević i srpski pozorišni život skoro potpuno su razdvojili puteve, Kovačević se ne da, a pozorište, pa i Pozorje, povremeno se daju njemu; prethodni put bilo je to s predstavom Život u tesnim cipelama, što je sve zajedno, uf, bio jedan veliki kolektivni transfer neprijatnosti, tako da je u poređenju s tim Hipnoza jedne ljubavi još i prihvatljiva, mada ne mnogo smislena. Ne znam kako drugačije da nazovem komad za decu koji nije pisan kao komad za decu? Privid angažovanosti, privid „goruće društvene teme“, privid poetičnosti s elementima privida fantastike… i prstohvat zavičajnog sentimenta. Ko voli neka izvoli, ali budimo otvoreni: nikada ovo, kao i ni drugo napisano i režirano u poslednjih dvadesetak godina, ne bi ni prismrdelo Pozorju da nije potpisano imenom: Dušan Kovačević.

I šta je još bilo? Predstave iz Krugova ostavljamo za sledeći broj, a Pozorje je zatvoreno „predstavom u čast nagrađenih“, onih istih nagrađenih kojih nije ni bilo, ili onih „nagrađenih“ (učesnici i publika) koji su gromko izviždali žiri. Radi se o premijeri koprodukcije Sterijinog pozorja i Ateljea 212 po dramskom tekstu Olge Dimitrijević, pobedniku konkursa Pozorja. Drama se, hm, zvala Kako je dobro videti te opet, da bi doslovno dan-dva pred premijeru iz Zagreba stigao opominjući dopis da nosioci autorskih prava ne odobravaju korišćenje tog zaštićenog naziva, pa je predstava odigrana s novim imenom Moja ti. Čitajući tekst, povremeno iskričav, i svakako vešto napisan, ali i ponešto preopterećen ideologizovanošću, strepeo sam na šta će to da izađe, ali predstava Aleksandre Milavić Davies uistinu je razgaljujuća, istovremeno u duhu praizvedbe u svemu bitnom poštujući tekst uspela je da istakne sve njegove vrline i da „preskoči“ skoro sve nedostatke, i dala je mnogo prostora za razigravanje triju za igru vrlo raspoloženih, da prostite „ludih baba“ (kad pogledate predstavu kašće vam se samo) Gorice Popović, Svetlane Bojković i žene od gume Tanje Bošković, koja je prosto, što bi se reklo, „oduvala“. Motivi (borbene, a ne pasivne) nostalgije za socijalizmom, istopolne ljubavi i pravnih kontroverzi životnog partnerstva, dakle, već uobičajeni autorkin referentni okvir, sjajno su razigravani. Okej, nije da tu nema bulevara, ali to je inteligentni, promišljeni bulevar, kojem može da bude mesto i na daskama uglednog pozorišta, još kako. Ovacije na kraju bile su iskrene, i nisu bile samo nusposledica željno čekanog oduška nakon tenzičnog i mučnog suočenja publike s uber-žirijem.

I tako, idu dani, još malo pa će i 63. Pozorje… Radonjiću, ne menjaj žiri, ovako je jeftinije! A moj deo nagrade publici možete da mi uplatite i na tekući račun.