Politika je, da prosti časni publikum, oduvek bila i cirkuska veština, i kad se malo duže bavite tim poslom ili ga, kao u mom slučaju, pomno pratite godinama, ne samo da oguglate na to nego i prihvatite ponešto od toga; sve dok cirkuzant ne pretera.
Evo, sad imamo slučaj preterivanja.
Ne biva, naime, ni u najgoroj šatri da jedan čovek bude sve: od klovna, preko dresera, pa do artiste na trapezu i još da u pauzi prodaje šećernu vunu i lutriju u kojoj je glavni zgoditak plišani ministar (po izboru) koji se može podići na izlazu iz cirkusa.
Kad Aleksandar Vučić izjavi da nije imao nikakvu primedbu na sastav vlade koji je predložila Ana Brnabić, a i da bi se uzdržao od primedbi, da ih je imao, pod šatrom odjekne gromoglasan smeh, ali gorčinu tog cerekanja već zaseni sledeća tačka u kojoj 18 dresiranih pudlica šeni na zadnjim nogama držeći novine u zubima. A onda nastupa žena od gume.
Biće to nesumnjivo vlada kontinuiteta, na šta ukazuje i kadrovski sastav te vlade. Mentor novog-starog kabineta biće Vučić i u tom smislu imaćemo nerazvodnjen vučićizam kao sasvim originalnu tekovinu poludecenijske politike u Srbiji.
Ja da sam kojim slučajem u opoziciji, pošao bih od lakših ka težim pitanjima.
Opozicija, mahom, radi sve obrnuto: izborni uslovi, kontrola medija, Ustav, Kosovo, Rusija i Amerika… Vučić uvek ima bolje odgovore nego što su ta njihova pitanja. A i publici je, izgleda, sve to lanjski sneg, prežvakana materija, previsoka politika…
Ali, suverenog upravnika cirkusa, onog koji određuje redosled tačaka pod šatrom, uvek iz takta izbaci nešto naoko sitno i beznačajno, barem kako on te događaje i zbivanja pokušava da predstavi.
Recimo, Savamala. Ove nedelje, dok čekamo da se nadležno tužilaštvo o tome izjasni, ja bih ga pitao ko je platio ceremoniju svečanog prijema u Palati u Novom Beogradu.
Vučić sam kaže da država na tu feštu nije potrošila ni dinara, već da su to platili donatori, toliko velikodušni da su višak „ića i pića“, kao i svakog drugog provijanta, preostalog nakon prijema, prosledili nezbrinutoj deci u Domu u Zvečanskoj ulici.
Tražio bih, dakle, da se obelodani spisak tih donatora. Valjalo bi znati, kao što je red u civilizovanom svetu, ko je platio inauguraciju, prijem, u čast našeg Trampa i koliko je koštala počasna ulaznica.
Ako je, kao što tvrdi Vučić, to bio najznačajniji događaj za državu, zašto je to isfinansirao privatluk i kolika je cena toga. Neće valjda biti da su srpski domaćini doneli ponude od kuće – ko gibanicu, ko pečeno pile, ko tortu.
Troškovi „za državnu, važnu ceremoniju“ morali bi biti javni i, na prvi pogled, ta nevažna, sitničava pitanja u stvari najviše nerviraju vlastodršce jer otkrivaju spregu različitih oblika moći i zadiru u suštinu nagodbenjačke politike na kojima počivaju i mast i čast.
Svo ovo zamajavanje o tome hoće li Palma podržati Brnabićevu, hoće li uopšte biti dovoljne većine za izbor vlade, tobožnji otpori unutar SNS-a, nagoveštaji koalicionih sukoba, Vučićevo prenemaganje… sve to je zvučalo kao ne baš najbolje uvežban cirkuski orkestar koji zabavlja publiku dok se menja dekor u šatri.
