Litanija protiv srećnog ropstva

Ime „licemernog“ pisca malo je kome išta značilo pre pojavljivanja romana Ja mrzim internet (preveo Aleksandar Milajić; Booka, Beograd 2017), da bi sada „svi“ znali za njega: mlađani kalifornijski pisac turskog porekla najveća je prekookeanska književna senzacija poslednjih godina i, recimo uz Tedžu Kola, najdragocenija prinova na severnoameričkoj literarnoj sceni. I ta će tvrdnja vredeti u neku ruku nezavisno od toga hoće li Kobek postati nešto kao Sol Belou (ili Apdajk, što Kobek, reklo bi se, ne bi baš voleo…) za XXI vek, ili će utonuti u mediokritetstvo što se, bože moj, ne tako retko dešava s piscima briljantnih prvenaca.

Šta je uopšte ova knjiga tako nemogućeg, tako neprihvatljivog, „nazadnjačkog“, politički nekorektnog naslova? Inteligentna, provokativna, duhovita, produbljena a nimalo pretenciozna i… jesam li već rekao inteligentna? – litanija protiv načina na koji čovek upotrebljava tehnologiju: umesto da bude sredstvo emancipacije – što nam se uvek iznova obećava sa svakim novim stepenom tehnološkog razvitka – ona se ubrzo pretvara u oruđe još jačeg, ali i lukavijeg porobljavanja. Zašto lukavijeg? Zato što se radi o ropstvu na koje ogromna većina ljudi pristaje s ogromnim zadovoljstvom i veseljem. Internet, ili ono u šta se pretvorio, odličan je primer za to.

Ni Kobek ni piščev romaneskni alter ego Dž. Karadžehenem (!) nisu nikakvi staromodni analogni tipovi, zaluđeni luditi ili fanovi guščijeg pera koji ne znaju ni da uključe kompjuter – naprotiv, pre bi se reklo da su „prvoborci“ sajber revolucije, koji zgroženi gledaju šta je nastalo od onoga što je bila omiljena igračka njihove mladosti, provedene sa onim smešnim spektrumima i komodorima.

Internet je ovde, dakako, epicentralni simptom nečega mnogo šireg, ali opet, nikako nije slučajno stavljen u fokus. Kobek je besprekorno pronicljiv posmatrač američkog društva (u kojem se, u manjoj ili većoj meri, ogledaju i sva druga, naročito ona „bela“, u koja spadaju i naše prašnjave, zaturene državice), a posebno San Franciska, mesta odakle su krenule i hipijevska utopija šezdesetih i kompjutersko-internetska kornukopija osamdesetih i devedesetih, da bi obe skončale onako kako „buntovne“ kontrakulture viših i srednjih klasa inače skončavaju u današnje vreme: apsorbovane, usisane, izvrnute naopačke od ne samo jačeg nego i lukavijeg protivnika. Famozni kapitalizam ih je, umesto da ih proganja (kako svi nekapitalistički poretci rade sa stvarnim ili nabeđenim protivnicima) naprosto inkorporirao, dakako, po svojim pravilima. Kobek piše o društvu još veoma duboko prožetom rasizmom, seksizmom i klasnom segregacijom, ali bez iluzija da su Zli Beli Muškarci jedini problem. Ništa manje ubojito i vispreno, Kobek piše o „alternativi“ za koju se uglavnom pokazuje da je sve samo ne to: veliki deo onoga što – u famoznoj „najboljoj nameri“ – čine ljudi koji vole da veruju kako su na nekoj drugoj strani od sistema, zapravo je simpatično, neretko čak besplatno, volontersko (!) podmazivanje te iste mašine. Recimo, Tviter, Fejsbuk i ostale megakorporacije (koje se iz nekog podlog razloga prodaju pod nedužnim imenom „društvene mreže“) postižu megaprofite od vaših „angažovanih“ tvitova, postova, šerova, lajkova… Ali, bolje je poslušati samog Kobeka: „Jedan od neobičnih aspekata dvadeset prvog veka bila je velika zabluda, pogotovo raširena u oblasti San Franciska, da se sloboda govora i sloboda izražavanja najbolje ostvaruju na tehnološkim platformama u vlasništvu korporacija čiji je cilj da zarade što je moguće više novca. Ljudi iz svih oblasti politike obožavali su Tviter. Instant aktivizam s instant odgovorom. Tako se imalo osećanje da se nešto dešava, da ljudi slušaju. Istini za volju, svi oni koji su ostvarivali slobodu govora i slobodu izražavanja na Tviteru nisu radili ništa više i ništa manje nego što su stvarali sadržaj koji ne poseduju u korist korporacija u kojima nemaju udela.“

Kad sam već spomenuo Tedžu Kola, ima još nešto što spaja ovu dvojicu pisaca inače sasvim različitih senzibiliteta: to je njihova sposobnost da (svim „pravilima dobrog pisanja“ uz nos i uinat) stvore romaneskni tekst neverovatno gusto i intenzivno, do granice prezasićenosti, ispunjen „esejiziranjem“ na beskrajno širok spektar tema, a da pri tome svaka stranica njihovih knjiga ostane punokrvna, pa još i vrhunska proza. U Kobekovom slučaju, Ja mrzim internet je roman „balzakovski“ gusto napučen likovima (& situacijama) koji su reprezentativni junaci svog doba, i naizgled beskrajno permisivne kulture koja, gle, zapanjujuće često igra po ciničnim korporativnim pravilima.

Pa, ima li iz toga ikakvog izlaza, ili se svi vrtimo u zatvorenom krugu licemerja, kako (malodušno?) napominje i sam pisac romana napisanog na mašini napravljenoj ropskim radom nevidljivih „žutih ljudi“ iz neke dalekoistočne pustahije? Odgovor, nesavršen ali svakako bolji od svih drugih, jeste u čitanju dobrih knjiga, recimo, značajnih romana epohe – a još ih, hvala nebesima, ima. A Tviter i slično… pa, to vam je više ono, kao, nešto za Donalda Trampa.