Mravi

Prvu priču sam napisala sa nekih trinaest godina i ne sećam se baš precizno kako se sve na tih nekoliko strana odvijalo, ali pamtim da se radilo o dva čoveka, krajnje drugačijih životnih načela, koji neuspešno pokušavaju da jedan drugog ubede da su vrednosti do kojih drže jedine i prave. Razilaze se i oko izgovorenog, za prvog je tišina najrečitija, za drugog – bez reči nema susreta. U toj kič priči što se trudila da zvuči odraslo, poslednja scena je ona u kojoj ovaj prvi spušta mrava u tuđi mravinjak i posmatra svog sagovornika, dok mravi napadaju onog nesretnika što izgleda isto kao oni, ali miriše drugačije. U gustoj tišini, govorljivi spasava opnokrilca tvrdeći kako ga je čuo da ga doziva u pomoć.

Sledeća priča u kojoj uskaču mravi došla je znatno kasnije. Glavni junak satima posmatra livadske mravinjake, opčinjen tim mravljim metropolama, putevima, rupama, sprovodima, zimnicama. Komadići hrane, trunje, sasušene trave, mrtve bube, poluživi leptir što se još batrga dok ga sićušni strvinari nose kao obrok, latice, semenke, mrve hleba, košpice, sve to nestaje pod zemljom, kao da se ispod nje krije još jedan, veći i raskošniji mravograd po čijim ulicama i avenijama leže leševi insekata koje svako može da pojede, ako bi ogladneo, čitave mravoplanine od sušenog hleba, tepisi od grančica, lopte latica. Kreću se, uredni, neumoljivi, u jednakim razmacima, sitnih crnih tela sa crvenim glavama. Bacio bi među njih malo čokolade ili lepljivu bombonu i gledao kako se komešaju. Već za koji tren, bombona bi se pomerila. Nije u tome bilo nikakve dečije plemenitosti, želje da se nahrane manji i slabiji. Samo čista radoznalost, suva i sirova. Taj junak doživljava strašnu krizu identiteta zbog mrava, ali to je već druga priča.

Moja opčinjenost mravima počela je veoma rano. Na livadi, pored stare, porodične kuće u Boki Kotorskoj, nalazili su se zaista ogromni mravinjaci. Dovoljno je bilo da stavim prepreku, oni bi se uzmuvali, pomerili grančicu, složno i brzo, i nastavili kao da se ništa nije dogodilo. Volela sam da idem kod rođaka u čijim su baštama živeli oni veliki mravi – jer mali ni upola nisu toliko zabavni – a onda sam im bacala komadiće keksa ili oblandi. „Što mala stalno gleda u zemlju?“, jednom je pitala rođaka, ali sam se pravila da je ne čujem. Ko bi propustio mrava koji je upravo naišao na mrtvu pčelu? I koliko god da sam se užasavala smrti u svim njenim vidovima, još od najranijeg doba, čak i kada je reč o bubama – ubila sam nekoliko muva i danima me je to proganjalo – opčinjeno sam posmatrala kada mravi nose leševe drugih insekata. I dalje ne znam šta mi je to oduzimalo dah, ali sam se trudila da se ne pomerim i da ne dišem glasno, da ih ne bih ometala. Čak sam im i pomagala, a kada bih videla da se neki nesretni pauk, osa ili kogod još batrga, nekako bih potkupila sopstvenu savest i ne bih priskočila u pomoć.

Čitam na internetu: „Kolonija mrava može brojati čak i do 20 miliona jedinki“, a jedan mrav može podići teret 20 puta teži od svoje težine. Koliko toga može poneti 20 miliona mrava? Čudo da neka stara civilizacija nije smislila da umesto na leđima kornjača, zemlja počiva na leđima miliona i miliona mravljih radnika.

Zatim piše: „Mravi su društvene životinje. U društvu postoje kraljica, mužjaci, radilice i vojnici. Krila postoje samo kod kraljice i mužjaka. Posle parenja mužjak ugine, a kraljica odgrize svoja krila i zatim polaže jaja.“ Žrtva koja tera na razmišljanje. Kada kraljica umre, kolonija mrava retko opstaje duže od nekoliko meseci.

Piše i: „Međutim, treba naglasiti da mravi ne skupljaju hranu za zimu, već se zimi uvuku u dublje delove mravinjaka gde ukočeni prezime.“ Šta li rade sa svom onom hranom?

Tihomir R. Đorđević (1868–1944) godinama je beležio narodna verovanja. Između dva svetska rata, kada se bogate zelenaši, zapisuje rešenje kako se otarasiti žutih mrava: „Kada se mravi pojave u kući, treba uzeti malo hleba od zelenaša (koji globi narod), pa baciti mravima i oni će pobeći.“

Eto, mravi su pravedni, beže od zelenaškog hleba kao izbezumljeni. Drugim rečima, mudar je bio narod, pa je znao – nema te štetočine u prirodi koja se da meriti sa ljudskim štetočinama.