Raskoli, spinovi i Tviter

Na poslednja razračunavanja među opozicijom bilo je tušta i tma komentara. Svačega tu ima, da Vučić razbija opoziciju lažima i spinovanjima, da je svako ko udari na „istinsku opoziciju“ malj u Vučićevim rukama, da je cela opozicija dozlaboga neozbiljna jedna skupina, da je Janković isti ko Vučić, a Đilas vazda ko Đilas. Na sajtu TV N1, ispod teksta i priloga novinarke Maje Nikolić „Janković, Radulović, Jeremić i Đilas u tviter čvoru“, jedan anonimni komentar potpisan kao „teorija haosa“ kaže ovako:

„Da li ste jednog trenutka pomislili da opozicija pravi predstavu za vladajuće? Da li ste posumnjali da ‘rasprave’ ovih par meseci i navodna neslaganja vode ka zadatku da se vlast opusti i pomisli da je opozicija slaba? Mislite o tome…“

Verovatno bot, možda i Aleksandar Vučić lično? Pa zar šef države koji naprednjacima ne dozvoljava grešku ne ponavlja i ovih dana kao i u ranijim predizbornim kampanjama: „Svestan sam da smo vrlo blizu poraza na izborima.“ Advokat Božo Prelević je tačno u intervjuu za prošli broj „Vremena“ kazao da „živimo u vremenu u kom ne postoji kritička javnost; ovde postoje samo spinovanje i laž“. Ono što se vidi i čuje svojim očima i ušima uopšte ne mora tako i da izgleda, do te mere je sve naopako, a za to je najviše zaslužna petogodišnja vlast Aleksandra Vučića.

Mada malo verovatna, bila bi donekle zanimljiva intriga da su poslednji raskoli i optužbe u opoziciji – unapred dogovoreni. Recimo, Srđan Škoro je „kao“ napisao pismo o bračnom paru Janković i uporedio ih sa „Mirom i Slobom“. I tviteraški okršaj Radulovića i Jankovića o „DS-ovoj tajnoj službi“, sve je unapred smišljeno ne bi li se Vučićeva vojska raspojasala i prilegla malo. I predsednik pokreta Saša Janković je „samo kao“ rekao da je „PSG otvorio prozor da izađe sve ono što ne valja“, a neki režiseri niskobudžetnih skečeva za omamljivanje vlasti angažovali bi i ozbiljnu zvezdu – glumac Nikola Kojo je na tviter pozornici dobio malu ali efektnu ulogu da napiše: „Žao mi je što nisam ušao. Sad bi mi bila čast da izađem kroz taj prozor.“ Zapravo, nije bilo nimalo duhovito. Iz PSG-a, bučno ili tiho, ovako ili onako, izašlo je već sasvim dovoljno ljudi posle predsedničkih izbora da je nemoguće ne zapitati se kuda je s prošlogodišnjih protesta pobeglo ono uverenje da se ipak nazire kraj režimu Aleksandra Vučića.

„Opozicija pet godina guta mamac koji joj potura vladajuća koalicija Aleksandra Vučića“, komentariše za „Vreme“ prilike u opoziciji politički analitičar Cvijetin Milivojević. On je uveren da vladajuća stranka izaziva raskole u opoziciji:

„Kako opozicija počne da se dogovara oko toga ko bi potencijalno mogao biti kandidat ili kako napraviti neku vrstu pakta o nenapadanju unutar opozicionog bloka, tada uleti uz velikodušnu pomoć režimskih medija vladajuća stranka i njeni koalicioni prirepci i oni faktički izazivaju bune, svađe, raskole po strankama koje još nisu kao stranke ni formirane, ali imaju određen procenat biračkog tela. Tu mislim na Pokret slobodnih građana, pre toga im je Vuk Jeremić bio na meti.“

ADMINISTRATIVNI MIŠ I FAŠIZAM: Kad je reč o političkom životu u Srbiji u kojem ništa ne mora da bude onako kako izgleda, ni poslanik Đorđe Vukadinović, koji je, recimo, bio na sednici Administrativnog odbora u Skupštini Srbije kada je Boško Obradović gađao Aleksandra Martinovića kompjuterskim mišem nije najsigurniji šta je video i čuo tamo, a šta se zapravo dogodilo.

U prošlonedeljnom „Zumiranju“ Vukadinović je posvedočio:

„Došao sam na Administrativni odbor da bih podržao Boška Obradovića, da bih rekao da me nije udario papirom ili šta je već rekla predsednica Maja Gojković i da nije davio kravatom Atlagića, za šta je fasovao dve opomene. Ja sam došao da ga branim, a onda je ispalo da je on retroaktivno opravdao sve te optužbe protiv sebe i sad ostaje dilema da li je to bilo namerno ili ne, da li je to bio impuls ili sračunata namera. Činjenica je da Boška Obradovića nisu morali da puste da govori na tom Administrativnom odboru. On ima zabranu i kao što mu je zabranjen ulazak u salu, isto važi i za Administrativni odbor. Da li je pušten greškom, da li zbog, kako je Maja Gojković rekla u skupštinskoj sali, velike demokratičnosti i tolerancije Aleksandra Martinovića, teško je u to poverovati… Da li je, dakle, bila omaška ili namera? Činjenica je da je Boško tražio kavgu (…), da li je spontano reagovao ili je to hteo, da li su oni bili zatečeni njegovom reakcijom ili su ga navukli na to, u ovom trenutku ne znamo, ali svakako to ima veze sa traženjem alibija za vanredne parlamentarne izbore.“

Vukadinović, svedok operacije „administrativni miš“, ne može da tvrdi, ali kaže da bi ovaj slučaj mogao da bude i vrsta sinergije, dakle provokacija obe strane koja i jednima i drugima odgovara. Obradoviću da malo pojača rejting, a naprednjacima da vrate vanredne parlamentarne izbore u žarište interesovanja javnosti. Jer su i onako odmah posle ovog slučaja Obradovićevog nasilja nad Martinovićem, Vulin i ostali zatražili od predsednika Vučića da preispita svoju odluku da izbora ne bude.

Cvijetinu Milivojeviću je, međutim, drugo na pameti kad je reč o odnosu vladajuće stranke prema „Dverima“ u Skupštini: „Zamislite da predsednica parlamenta, ministar policije i šef poslaničke grupe vladajuće stranke i predsednik republike tvrde za jednu parlamentarnu stranku (Dveri, prim.n) da je fašistička a njen šef – ljotićevac? Zamislite tu dijagnozu. Pratim politički život od 1990, i bio je od Miloševićevih vremena samo jedan primer kada je jedan visoki državni funkcioner izašao i rekao da je neko fašista. To je bio Dragan Tomić, predsednik parlamenta, i on je za studente koji su protestovali protiv Miloševića rekao da su fašisti. Od tada je prošlo 25 godina. Danas se ponovo pojavljuje unisono mišljenje vrhuške SNS-a da je jedna parlamentarna stranka fašistička i ljotićevska. To je neodbranjivo sa stanovišta argumentacije, fašizam je nastao iz levice, fašizam nema veze sa nacionalsocijalizmom u Nemačkoj, ali utoliko ima veze zato što je nastao iz levice. Musolini je bio generalni sekretar najjače partije levice posle Prvog svetskog rata, i glavni i odgovorni urednik levičarskog lista. Prva asocijacija na Dimitrija Ljotića je njegovo bespogovorno vezivanje za Nemačku. A upravo je ovde situacija u kojoj predsednik republike bez pardona sam sebe naziva najboljim đakom Angele Merkel, dok on optužuje jednu opozicionu stranku za veze sa Nemačkom?“

Milivojević tvrdi da je takav tretman vlasti prema parlamentarcima za bojkot: „To je razlog za bojkot parlamenta. Ili dokažite da je neko fašista i da je navodno nokautirao navodne novinarke navodne televizije koja zloupotrebljava frekvenciju ili ako ne možete da dokažete, onda tu nema mesta parlamentarnom životu. Isto je bilo i povodom slučaja supruge Vuka Jeremića, Nataše. To je bilo u vreme predsedničkih izbora. Na sceni je bila lažna solidarnost. Nijedan ozbiljan glas od opozicionih stranaka nije se čuo da podrži Natašu Jeremić koju su nazvali najvećim narko-dilerom u Beogradu. Zašto? Pa što bi, eto, branili Vuka Jeremića, raskolnika iz DS? Vučić može samo ruke da trlja.“

OPOZICIJA ZA BLATO: Da nema solidarnosti među opozicionim liderima, uveren je i Bojan Pajtić, bivši predsednik DS-a, danas član stranke: „Solidarnost nedostaje. To sam osetio na svojoj koži kada su bili parlamentarni izbori 2016, kad je Vučić izjavio da cenzus nisu prošli SDS Tadić, Lista DSS-Dveri i Dosta je bilo. Ja sam pozvao sve te ljude iz svih tih stranaka, otišli smo u Izbornu komisiju, izvršili pritisak i uspeli da sačuvamo izbornu volju građana. Naišao sam tad na vrlo oštre kritike unutar same stranke. Da je, recimo, neka stranka pala ispod cenzusa, DS bi imao kojeg poslanika više i bilo je onih koji nisu razumeli da kada se borimo za osnovne principe kao što je izborna volja građana, ako se borimo za to da ostanemo ovde i da naša deca ostanu ovde, onda je potpuno banalan stranački, sektaški interes, a to jeste sektaški način razmišljanja. Na isti način u strankama očito postoji bojazan da ako izađu iz parlamenta, da će neke stranke ostati i da će one koje ostanu imati neki benefit od toga. Pa neće, to je očigledno jer ne postoji ni jedno relevantno istraživanje (ne govorim o Karićevom Faktoru plus) po kome bilo koja od realno opozicionih stranaka koje se nalaze u parlamentu uopšte prelazi cenzus. To pokazuje koliko birači dalje vide od samih stranaka. To što postoji nekoliko opozicionih poslanika koji se nešto bune u parlamentu to je samo privid demokratije“, kaže Pajtić u razgovoru za „Vreme“.

On podseća da je i sam podneo ostavku na poslaničko mesto u znak solidarnosti sa studentima koji su protestovali. Želeo je da demonstrira da dalji boravak u parlamentu nema nikakvog smisla zato što tu opozicija služi samo zato da je provlače kroz blato, kako bi Vučić izgledao kao jedina alternativa. „Vrlo trivijalni razlozi pojedine poslanike opredeljuju da se zdušno bore da ostanu u parlamentu, kao što su dnevnice, putni troškovi… to je, nažalost, naša svakodnevica. Stranke moraju naći način da se izbore sa svojim funkcionerima, da se izbore sa vrlo uskim shvatanjem onoga u čemu se zapravo nalazimo. Ne vidim nijedan preduslov medijski, logistički, u biračkom telu da Vučić ne bude na vlasti od danas pa narednih deset godina. Strategija opozicije bi zato morala da se promeni. Neophodno je da se opozicija izmakne i delegitimizuje autokratski sistem. Nismo diktatura samo zato što formalno imamo višestranački sistem, međutim, suštinski jesmo. I to danas ne razumeju ni svi u Srbiji a kamoli u svetu. Daleko smo od evropskog društva, od procesa pridruživanja, u formalnom smo procesu evropskih integracija, ali smo suštinski daleko od demokratskog i slobodnog društva.“

Pajtić je uveren da opozicija danas nema ni medijske ni finansijske pretpostavke da bude alternativa režimu: „Potpuno je vezanih ruku. Zato i pravi nepotrebne greške.“

TVITERAŠKI OBRAČUN: U nedostatku medija, opozicija je na Tviteru. Društvene mreže jesu odličan način da se pojasni mnogo toga, ali s druge strane, ne dopiru do značajnog dela javnosti, rekao je Goran Ješić (DS) u kratkom razgovoru za „Vreme“.

Pritom ponekad nije lako pratiti odakle je potekla rasprava o nekoj stvari jer sloboda koju politički akteri sebi dozvoljavaju na Tviteru nije ista kao ona na televiziji. Naime, kada su na TV N1 prošle nedelje gostovali zajedno Dragan Šutanovac (DS) i Saša Janković (PSG), prvi put posle prekida saradnje, novinarka Minja Miletić je pokušala da razjasni zašto je Saša Janković prekinuo najavljenu koalicionu saradnju sa Draganom Šutanovcem. Učinilo se bezuspešno, mada je poznato da je DS-ov skupštinski predlog za promenu Ustava bio povod za odluku PSG da prekine saradnju sa DS-om jer je to, navodno, shvaćeno kao početak saradnje DS-a sa SNS-om.

Šutanovac je objašnjavajući Jankoviću ulogu stranke u parlamentu (jer to iskustvo Janković – nema) rekao ovako: „U Demokratskoj stranci nije bilo nepodeljeno mišljenje kada smo zajedno sa SNS-om glasali da (Janković) bude ombdusman.“ Prisećajući se Jankovićevog reizbora za ombudsmana 2012, obrazložio je da parlamentarna stranka, mada opoziciona, nekada ne može da glasa protiv predloga vladajuće većine – ako su u interesu građana. U studiju TV N1 Janković nije reagovao, prećutao je ovo Šutanovčevo podsećanje. Na Tviteru je, međutim, napisao: „DS nije glasao, nije bio u sali.“ i da se toga seća jer je zvao tadašnjeg predsednika DS-a Dragana Đilasa da pita zašto: „Bio je iznenađen. Nije to znao Dragan Šutanovac i zato nisam reagovao, niti je to bitno.“ Šutanovac mu je na to odgovorio: „Ako baš teramo mak na konac, evo ko je glasao, tačno je da Đilas nije“ i okačio dokaz – skupštinski izvod sa datumom i satom kad je glasano i spiskom poslanika koji su glasali za izbor zaštitnika građana Saše Jankovića, a među kojima su imena i prezimena 14 poslanika DS-a. Poslednji među DS-ovcima na spisku pod brojem 20. je Dragan Šutanovac.

Iz ove crtice o glasanju DS-a za ombudsmana 2012. i spoticanja Saše Jankovića o činjenice, vide se najmanje dve stvari. Jedna je nepoverenje u iskaz Dragana Šutanovca, iz samo Jankoviću znanih razloga, druga nepromišljenost u proceni da bi Dragan Šutanovac mogao da „ne zna“ ili da javno izgovori neistinu o jednoj tako lako proverljivoj stvari koja na kraju može i da se izgugla. Posle se Janković, razume se, izvinio, što mu nije prvi put, dešavalo se već da se tviteraški obračun završi izvinjenjem kad već neiskustvo odvede predaleko.

Zažalio je vrlo brzo i što se spustio na „tabloidni nivo“ polemišući na Tviteru sa Sašom Radulovićem (DJB). Radulovićevu tvrdnju da ga je Janković zaustavljao u nameri da podnese ostavku na mesto ministra privrede dok se ne steknu „bezbednosni uslovi“ odbio je tvrdeći da je laž, uz uvredu Raduloviću: „Konsultujte se sa lekarom ili farmaceutom.“

SILNA OPOZICIJA: Pritekli su mu u pomoć na Tviteru i Đorđe Vukadinović, i Vuk Jeremić i Bojan Pajtić i Dragan Đilas i pokazali preko potrebnu solidarnost.

Poslanik Vukadinović je tako pitao: „Ako smo završili sa analizama u silnoj opoziciji, da li bi mogla da se obrati pažnja i na nežne reči između ministarke (Zorane Mihajlović, prim. n.) i predsednice Skupštine, tužbu protiv koalicionog partnera i počasnog predsednika SPS (Milutina Mrkonjića, prim. n.), to da niko iz SNS nije branio Zoranu od napada radikala i slično?“

Vuk Jeremić je pozvao na jedinstvo: „Udarac na bilo koga iz istinske opozicije je udarac ideji o slobodnom Beogradu na proleće, a uskoro potom i celoj Srbiji. Danas je meta Pokret slobodnih građana, sutra će biti neko drugi od nas. Budimo solidarni i ne dajmo da nas zavade, veliki je posao pred nama.“ A Bojan Pajtić, bivši predsednik DS-a, upozorio je pozivajući se na nedavno istraživanje rejtinga: „Čim sam video da su PSG/NS/Đilas egal sa SNS u Bg, znao sam da će krenuti strašna medijska haranga. Ako nasednemo, krivi smo mi, a ne Vučić.“

I Dragan Đilas, koji još nije objavio svoju odluku hoće li učestvovati kao kandidat za gradonačelnika na gradskim izborima, tvrdi da je reč o pokušaju da se razbije opozicija: „Nemam problem da im budem tema, ali verujem da će opozicija biti jedinstvena i još jača posle pokušaja vlasti da je razori iznutra i spolja“, napisao je Đilas na svom tviter nalogu, demantujući pisanje „Večernjih novosti“ kako se od Jankovića i on odmiče: „Spinovanje režimskih medija protiv opozicije se nastavlja“, napisao je Đilas na Tviteru.

Goran Ješić, potpredsednik DS-a, koji i sam vrlo aktivno učestvuje u obračunima na Tviteru, često i sa opozicionim liderima, kaže za „Vreme“ da su očekivanja prevelika i da je devedesetih godina trebalo deset godina da različiti ljudi dođu na isto mesto i za jedan isti cilj. Kao i Pajtić, veruje da je neophodna promena strategije opozicije. I da je važno zahtevati od vlasti otvaranje javnih servisa jednako za sve političke stranke. I ukoliko vlast ne ispuni taj zahtev – bojkotovati parlament:

„Činjenica je da se beži od političkih partija. To je pokazao pokret Dosta je bilo, to se pokazalo i u slučaju Saše Jankovića. Ne možete u višepartijskom sistemu, u demokratiji kojoj težite da bežite od političkih organizacija. Pre svega je važno da ti politički akteri na sceni postanu političke organizacije. U zakonskom smislu te reči. I da se jasno definiše nekoliko ciljeva, ali ne previše. Oko vladavine prava i izgradnje institucija moramo se dogovoriti. To su fundamentalne stvari. Opozicione partije svoj rad baziraju na društvenim mrežama, to je odlična stvar samo što ne dopire do velikog dela populacije. Udružena opozicija bi morala da napiše uslove. Neophodno je zahtevati otvaranje javnog servisa i televizija sa nacionalnom frekvencijom svakodnevno za predstavnike opozicije koje danas ili ne postoji ili postoji u tragovima i da se to uslovi izlaskom iz parlamenta. Izlazak iz parlamenta neće dati rezultat odmah, ali će se rezultat pokazati u nekoliko narednih meseci. Ovako deluje da svi učestvujemo u njihovoj šaradi koja se zove višepartijski sistem u Srbiji. To je moj savet odavno. To bi trebalo da bude prvi da kažemo fundamentalni cilj. Sve ostalo ne postoji“, kaže Ješić.

I Pajtić veruje da je radikalizacija odnosa prema ovakvom režimu nešto što je neophodno: „Nema više smisla simulacija da živimo u demokratskom društvu niti ima smisla učešće u Vučićevom procesu promene Ustava zato što je jasno da je ovo prva njegova tačka spoticanja i svako ko mu pomogne da bezbolno prođe tu tačku praktično radi u njegovom interesu, hteo to ili ne, svesno ili nesvesno.“

I tako je bivši predsednik DS-a pritekao u pomoć Saši Jankoviću u možda nekoj novoj rundi razgovora sa sadašnjim predsednikom DS-a Draganom Šutanovcem. Ako je bude.

Nazire li se dilema parlamentarne opozicije: hoće li prvo promeniti Ustav pa bojkotovati parlament, ili odmah u bojkot?