Tržni centar

Ima već mnogo više od deset godina od kada sam prvi put zakoračio u tržni centar. Putovao sam sa porodicom po jednoj arapskoj zemlji i nekoliko dana smo proveli kod starih prijatelja koji su tamo živeli. Kada je stigao petak i njihov vikend, predložili su da odemo u najveći tržni centar u gradu i tamo provedemo dan. Pokušali smo da im objasnimo da smo željni atmosfere Istoka, da bismo radije šetali po starom gradskom bazaru i jeli u lokalnim restoranima, ali su nam odgovorili da u tržnom centru ima svega što nas zanima – i robe kao na bazaru, i arapskih i evropskih restorana, i zelena pijaca, plus igraonice za decu, bioskopi, kafići, čajhane, kuglane, teretane, supermarketi…

Bili su u pravu, monumentalni centar je imao sve nabrojano i mnogo više od toga. Razumeo sam domaćine koji vole da se sklone od nepodnošljive bliskoistočne jare pod svodove dobro rashlađenog zdanja, čistog, urednog i modernog, na istom mestu obave sve neophodne kupovine i kulturno/gastronomski/sportski se uzdižu; hrana je bila odlična, robe za sve ukuse i džepove, deca su bila srećna. Pa opet, kada sam posle mnogo sati isteturao napolje, osećao sam kao da sam se izvukao iz teškog sužanjstva i sa uživanjem sam udahnuo vreli spoljašnji vazduh, pun peska i kojekakvih mirisa, ne nužno prijatnih.

Na ovim prostorima, tržni centri su preteče imali u robnim kućama, čije bujanje je bilo jedan od simbola prosperiteta u davnoj socijalističkoj prošlosti. Još se sećam kada je prva otvorena u rodnom Čačku, odmah pored gradskog trga. Naravno da kao dete nisam primećivao ni nedostatak dnevnog svetla, ni svežeg vazduha, nego sam se do besvesti vozikao pokretnim stepenicama, čudom neviđenim (mnogo kasnije, na studijama, Čačani su zezali kolege iz pasivnijih krajeva, poput Sjenice, da su ih čak i u srednjoj školi vodili na ekskurzije u Čačak da se voze liftom i pokretnim stepenicama). U Čačku je, inače, ubrzo posle prve nikla i druga robna kuća, i ona odmah pored trga, i tako trajno estetski naružila centar grada.

Devedesetih su po Beogradu kao pečurke bujali tržni centri po principu „mnogo butika i prodavnica, poneki kafić, videoteka, erotski šop, zanatska radnja“. Kako su bujali i postajali poznati, tako su venuli i tonuli u zaborav kada se otvori neki drugi – Stari Merkator, Čumićevo sokače, Siti pasaž…

No, sve to ni po dimenzijama ni po efektu nije bilo ni blizu pomami koja je Srbiju zapljusnula pre desetak godina, kada je i ovde konačno stigao svetski trend i kada su počeli da se otvaraju „pravi“ tržni centri. U glavi mi se sve to odavno smešalo i ne pamtim ko je bio prvi, „Ušće“, „Delta siti“, „Merkator“, „Zira“, „Plaza“ ili neki drugi (a i ne vidim nikakvu razliku među njima), ali se sećam da sam, pri prvom ulasku u jedan od njih zbog neke kupovine, ponovo imao isti osećaj kao u onom „arapskom“, za koji sam mislio da sam ga zaboravio: zujanje u glavi, osećaj mučnine u stomaku koji raste do neizdržljivosti, panika, želja da što pre pobegnem napolje…

Kasnije sam detektovao i uzroke, od početnog nerviranja zbog traženja parking mesta u uvek prepunim podzemnim garažama, naizgled diskretne muzike koja počinje da svrdla mozak još u liftu kojim se iz garaže penje na gornje spratove, nepregledne mase ljudi koja se kreće naokolo, kakofonije glasova i pomenute muzike, beskrajnog niza prodavnica, kafića, knjižara, restorana…, sve to u zatvorenom prostoru, koliki god bio.

Biće da je osnovni problem u meni i poslovičnoj neprilagođenosti na sve novo („pametni“ telefon još se spremam da usvojim, traje to evo već par godina, mada sam svestan koliko je korisniji od dva muzejska primerka koja još koristim); valjda je normalno da se veći deo kupovina i pratećih aktivnosti obavlja na jednom mestu kada se već život toliko ubrzao a slobodno vreme smanjilo. Uostalom, verovatno nema na svetu ni zemlje ni velikog grada u kome tako nešto ne postoji i ne gradi se i dalje.

Svejedno, nikako da zaboravim prizore iz jednog dokumentarca o gradovima koji su nicali oko gigantskih tržnih centara po nekim bestragijama u Americi. Bezbroj tih gradova je umrlo kada su tržni centri propadali, posle određenog broja godina (ili decenija), jer su ih ubili neki drugi, veći i lepši. Sada ti gradovi liče na postojbine duhova, a sami tržni centri izgledaju kao kulise za snimanje postapokaliptičnih filmova, prazni i oronuli, neupotrebljivi za bilo kakvu drugu ljudsku delatnost.

Gledam i ove nove, koji niču ovde, i nikako da izbijem iz glave pitanje šta će sa tim biti jednog dana kada pomama prođe. O nelagodnosti što zvaničnici otvaranje svakog tržnog mastodonta proglašavaju dokazom prosperiteta države da ne govorimo; evo ovih dana najave da će se u Novoj Varoši otvarati jedan takav i da će izgradnju finansirati, valjda, sama Evropska unija. To što se i sami stanovnici pitaju ko će u njemu kupovati kada iz Varoši beži ko god može, a oni koji su ostali jedva preživljavaju, malo ko pominje.

I da, kupujem ja po tržnim centrima kada baš moram, jeste brže i lakše, idem tamo na dečje rođendane, posedim ponekad sa prijateljima dok su deca u igraonici – bolje tako nego nikako. Ali taj osećaj uživanja kada izađem napolje, udahnem svež vazduh i zapalim cigaretu…