Državo, uzmi me

Iako je dugo najavljivana, a po prvobitnom planu trebalo da bude i usvojena do kraja 2017. godine, Strategija razvoja sistema javnog informisanja do 2023. godine (poznata kao Medijska strategija) još nije u javnom opticaju. Državni sekretar u Ministarstvu kulture i informisanja Saša Gajović saopštio je 27. marta da je taj dokument završen, da su ga potpisali svi članovi radne grupe i da je sada „kod nadležnih organa na oceni“. Nije, međutim, objašnjeno ko je tačno „nadležan“ imajući u vidu da je reč samo o nacrtu koji bi tek trebalo da prođe javnu raspravu. Takođe, nije baš najjasnije kako to da su dokument potpisali „svi članovi radne grupe“, a nije – kako „Vreme“ nezvanično saznaje – koordinator tog tela.

No, sada sve to nije tema jer je raznoraznim kanalima do medijske javnosti ipak dospeo nacrt od 27. februara. Nije ni tu mnogo toga jasno – pre svega, nije jasno da li je u pitanju pravi nacrt ili nekakvo „kukavičje jaje“ – ali su neka od tu predviđenih rešenja itekako vredna pažnje. Ako ništa drugo, bar kao upozorenje šta nam se možda sprema i o čemu „nadležni“ možda razmišljaju.

TANJUG PONOVO JAVLJA: Na početku pažnju privlači, to što je kao jedan od osnovnih ciljeva Strategije istaknuto jačanje „uloge države u ostvarivanju javnog interesa“ – a to je, po svemu sudeći, i glavna tema čitavog dokumenta.

Država će se, planirano je, konačno i zvanično umešati u rešavanje velikih misterija srpskog medijskog neba. Pre svega, kako se navodi u nezvaničnom nacrtu, „država će rešiti pitanje opstanka dnevnog lista ‘Politika’, kao najstarijeg dnevnog lista na Balkanu, dnevnog lista ‘Dnevnik’, kao jedinog dnevnog lista na srpskom jeziku u AP Vojvodini, te ‘Večernjih novosti’.“ To će biti urađeno donošenjem „regulative“ za te dnevne listove, a šta bi ta regulativa tačno mogla da podrazumeva možda je isto ono što se navodi na drugom mestu, pod oznakom „MERE“:

„Mogućnost formiranja javnih medijskih servisa na nacionalnom, pokrajinskom i regionalnom nivou u oblasti: elektronskih medija, štampanih medija, novinskih agencija i internet medija“. Osim što predstavlja suštinsku reviziju medijske reforme i strategije iz 2011. kada je regulisan sistem javnih servisa, ovo novo rešenje dugoročno znači da bi – osim „Politike“ i ostalih medija nedefinisanog statusa i vlasničke strukture – javnim servisom po potrebi mogao da se proglasi svaki medij.

Na taj će način izgleda biti rešena i situacija s novinskom agencijom Tanjug, koja je trebalo da bude privatizovana, a koja i nakon propasti privatizacije nastavlja da radi već više od dve godine.

„Država mora da bude osnivač nacionalne novinske agencije čiji će rad regulisati posebnim zakonom, zarad ostvarivanja javnog interesa i medijskog pluralizma u oblastima koje nisu komercijalno isplative privatnim agencijama. Rad nacionalne novinske agencije bi bio po modelu agencija u zemljama EU prema potrebama medijskog tržišta u Republici Srbiji“, navodi se u nezvaničnom nacrtu Strategije od 27. februara. Predviđeno je takođe da se donese „regulativa za rad nacionalne novinske agencije“, a da se „u okviru projektnog sufinansiranja“ stimuliše rad privatnih novinskih agencija i „njihove uloge u ostvarivanju javnog interesa u oblasti javnog informisanja“.

Sve to u prevodu može da znači da će Tanjug sad naprasno opet postati nacionalna novinska agencija i da će nastaviti da radi – ovaj put u skladu sa (novim) zakonima, pod otvorenom državnom zaštitom, uz otvoreni državni monopol (koji će verovatno da se opravda javnim interesom i medijskim pluralizmom), van tržišnih pravila i nauštrb privatnih agencija i medija koji i ovako jedva opstaju.

DAVIDOVA ZVEZDA: Iako je bilo spekulacija o državnoj kontroli društvenih mreža, ona se u nacrtu medijske strategije zaista nigde ne pojavljuje, ali ipak postoji odredba koja indirektno dopušta upliv države u oblast u kojoj nikakve kontrole ne bi smelo da bude. U poglavlju „Mediji na novim tehnološkim platformama“ kaže se: „Novinarsku pažnju u onlajn okruženju primenjivati na društvene mreže i druge platforme neformalne razmene informacija“.

Ovo može da znači da bi ljudi trebalo da vode računa šta objavljuju na Fejsbuku ili Tviteru (što je sasvim u redu, s tim što mu nije mesto ni u kakvoj medijskoj strategiji), ali isto tako može da znači i da će država formirati mehanizme da „novinarsku pažnju“ utera među korisnike društvenih mreža – i da ih tako pritegne, prevaspita i aktivno kontroliše. Ukoliko bi se ovakva odredba primenila i ušla u nove medijske zakone, to bi značilo da za korisnike društvenih mreža važe ista pravila kao za novinare i da zbog onoga što napišete na svom privatnom nalogu možete da stradate isto kao da ste to napisali u novinama.

Dakle, da li je to kontrola društvenih mreža? Može biti, a može i da ne bude, zavisi kako tumačimo. Što je u našim okolnostima – samo po sebi problematično.

U skladu s najavama iz nekih novinarskih udruženja, u nacrtu Strategije nalazi se i odredba koja obezbeđuje „transparentnost finansiranja iz svih izvora, kako domaćih, tako i inostranih, kroz Registar medija“. Kako je do sada bilo uglavnom jasno odakle koji medij dobija koje iznose i za koje sadržaje (većina ih je to objavljivala na svojim sajtovima, ispod tekstova ili nakon emisija), strože određenje transparentnosti dugoročno znači još žešće prozivke onih čije se izveštavanje nekome ne dopada. Pritom, podaci o finansijerima sada bi trebalo da budu zabeleženi u svima dostupnom Registru medija, gde se po pravilu nalaze samo osnovni podaci o medijskoj kući i gde nema mogućnosti da se detaljno obrazloži poreklo i namena sredstava. Na duže staze, ovakva „transparentnost“ vrlo lako može da se pretvori u „žutu traku“ na rukavu mnogih ovdašnjih medija, koji – u uslovima snažnih ekonomsko-političkih pritisaka i nepostojanja normalnog medijskog tržišta – opstaju samo zahvaljujući projektima EU ili različitih međunarodnih organizacija i fondacija.

DOKUSURIVANJE NEZAVISNOSTI ŠTAMPE: Sasvim očekivano, u nezvaničnom nacrtu postoji nekoliko mera kojima bi se ograničio i onako ograničen domet TV N1 (iako se ta televizija eksplicitno ne pominje) i „pritegao“ zakon, jer je neophodno – kako se navodi – „onemogućiti da proizvođači medijskih sadržaja mogu biti i distributeri i obrnuto ni preko povezanih lica“.

Konačno, jedan od inovativnih predloga koje donosi nezvanični nacrt Strategije jeste i osnivanje „nezavisnog regulatornog tela“ za štampane medije. „Od javnog je interesa da se u štampanim medijima spreči pojava dezinformacija, lažnih vesti, govora mržnje, svih vidova diskriminacije, povrede dostojanstva ličnosti i drugih ličnih prava, zbog čega je neophodno da se formira nezavisno regulatorno telo koje će to sprečiti“, navodi se u obrazloženju.

Zanimljivo je pritom da se isti taj nacrt ne osvrće na mrak koji već godinama vlada u Regulatornom telu za elektronske medije (REM), da ne predlaže ni jednu konkretnu meru za rešavanje situacije u instituciji poznatoj po nepotizmu, korupciji, politički dirigovanim imenovanjima i odlukama, nizu medijskih skandala i, najvažnije, namernom i vrlo ciljanom ignorisanju zakonskih obaveza. Umesto toga, predlaže se formiranje institucije koja bi imala ista takva ovlašćenja u domenu štampe i koja bi – teoretski – tako mogla da dokusuri i ono malo nezavisnosti, pristojnosti i smisla preostalog na medijskoj sceni.

U trenutku pisanja ovog teksta – utorak, 3. april – nije poznato kako će izgledati konačna verzija nacrta (ona koju odobre „nadležni“). Nije poznato ni kako će na nju reagovati Udruženje novinara Srbije, Asocijacija medija, Nezavisno udruženje novinara, Nezavisno društvo novinara Vojvodine, Asocijacija onlajn medija, Lokal pres, ANEM – udruženja koja su još u oktobru 2017. izašla iz radne grupe za izradu Strategije. Ipak, sasvim je izvesno da bi ovo mogla da bude tačka ujedinjenja inače posvađanih i razjedinjenih esnafskih grupacija, ali i tačka na kojoj će se reći nekakvo istorijsko NE.

U suprotnom, čini se da će moći da nam rade bukvalno šta im je i kad im je volja. Ako već nisu.