Privilegija je pisati o Joy Division.
Pol Morli je zato jedan od najprivilegovanijih muzičkih novinara na svetu – njegova knjiga Deo po deo (originalno izdata 2007, kod nas izdao Kontrast 2019, u prevodu na srpski Matije Jovandića) smatra se najboljom o grupi Joy Division, i pripada joj počasno mesto u njihovom panteonu. Pre svega zato što se ne radi o klasičnoj rok biografiji – u pitanju je spisateljski pokušaj da se iznutra osvetle to vreme i trajanje sastava u njemu, a posebno kratki životni put i smisao umetničkih ideja Ijana Kertisa.
Dočarati jedno doba samo po sebi nije lak zadatak, i Morli se tu oslanja na sebe i prenošenje sopstvenih tekstova iz perioda 1978–1980, dok je sastav još postojao. Zahtevnije za čitaoca biće praćenje njegovih kasnijih tumačenja i analiza svega što su Joy Division u međuvremenu počeli da predstavljaju, otkrivanje slojeva mogućih dramatičnih značenja koje je njihov rad zadobio sa godinama – radi se o privatnom putovanju u srce savremenog besmisla i odgovora par mladih momaka iz Mančestera na ovo stanje.
Neosporno je da je fenomen Joy Division zapravo jedan od velikih fenomena rok kulture, redak slučaj rapidnog narastanja popularnosti sa vremenom – ona danas bar desetostruko nadilazi onu koju su imali za Kertisovog života, okončanog samoubistvom 18. maja 1980, otprilike godinu dana posle objavljivanja njihovog debi albuma Unknown Pleasures, čije četiri decenije upravo obeležavamo, i nekoliko meseci pre testamentarne druge ploče Closer. U tom kratkom periodu preživljena je drama prelaska puta od nepoznate podrumske pojave do priznate najtalentovanije nove grupe tog trenutka, na inače talentima prebogatoj britanskoj sceni u periodu „new wave“-a.
Pol Morli se danima benda bavi sa dirljivom posvećenošću svedoka koji je rastao uz njih kao reporter, prvi pisao o kompletnoj tek nastajućoj mančesterskoj sceni za londonsku muzičku štampu, što je tad žarila i palila, dok u redakciji „New Musical Express-a“ na kraju nisu prepoznali jednu izrazito nekritičku notu kod svog kritičara koji je tako verno pratio sastav Joy Division. Morliju su u to vreme maltene zabranili da o njima piše zbog previše emocija i pristrasnosti, što je iz današnje perspektive verovatno početna tačka na kojoj je ispisana prva rečenica buduće knjige Deo po deo. U njoj je konačno dočekao priliku da prokomentariše činjenicu kako mu u NME nisu dopustili pisanje prikaza ploča Joy Division (mada danas svi i tako misle da ih je on sročio), tvrdeći kako je zapravo samo želeo da kaže sledeće: „…koliko lepote talentovani mogu da otrgnu od straha“.
TAMO NAPOLJU
Deo po deo ima formu fragmentarnog romana koji prati svoje junake kroz vreme, te primerenu naraciju: prvo nam nudi da pročitamo tekst koji predstavlja komadić uzet iz stvarnosti, bilo da je u pitanju recenzija koncerta/ploče ili intervju sa muzičarima, pa potom u sledećem mini-poglavlju dobijamo Morlijev savremeni komentar i razjašnjenje okolnosti pod kojima je originalni zapis nastao. Ovaj govor o kontekstu otkriva novotalasnu muzičku scenu u izolovanoj sredini kakva je u tom trenutku bio Mančester, grad u kome je sva industrija do tad crkla, stanje duhova pod pritiskom nemaštine i skučenosti, te veliku glad za svojom kulturom kojom bi komentarisali svet. Kao što je neko već primetio, okruženje su im tad bile sive i musave, slabo osvetljene ulice, nalik Jugoslaviji iz sedamdesetih.
Tim je uzbudljivije pratiti Morlijevo razmišljanje o mestu muzičkog novinara kao dela cele akcije, a ne pukog komentatora, kao i njegovo samostalno pravljenje fanzine Out There, pre nego što će ga NME angažovati da prati scenu na severozapadu Engleske – odakle se stalno javljao tvrdeći da se tu nešto važno zbiva, da bi se na kraju ispostavilo koliko je bio u pravu (Buzzcocks, Magazine, The Fall, Joy Division i drugi postojali su na malom prostoru u isto vreme). Ako na to dodamo ličnu tragediju – njegov otac izvršio je samoubistvo u vreme kad je Pol počinjao ozbiljnu novinarsku karijeru – stepen životne identifikacije sa izabranim bendom postaje nam više nego razumljiv i opravdan, tim pre što je jedino Morli bio prisutan na svim ključnim mestima, uključujući suočavanje sa Kertisovim telom pošto se obesio. Zato nikako ne smetaju ni stranice na kojima nam nudi neku vrstu poetskog poniranja u dileme koje je rad ove grupe ostavio za sobom – one čine od njega ne samo hroničara nego i tumača čitave ove kataklizmične ere u pop-kulturi, njenog porekla i posledica koje se osećaju do danas.
Poseban kuriozitet čini pogovor knjizi vladike Jovana Ćulibrka, koji ju je i preporučio za prevod na srpski – tekst svojevremeno objavljen u „Ritmu“ 1990. svakako zavređuje neko buduće vešto prebacivanje na engleski, jer predstavlja prvi poznati pokušaj čitanja ove pop-grupe sa obzorja potrage za duhovnošću.
POZNATA I NEPOZNATA ZADOVOLJSTVA
Kad zaklopite knjigu, prirodno prelazite na ploču koja je pre četrdeset godina obznanila postojanje ove jedinstvene pojave. Poznati kao Warsaw dok su tražili svoj zvuk, na samom početku 1978. usvojili su ironično i ne sasvim ironično ime Joy Division, dajući nam tako uvrnuto i zlokobno otkriće: grupe koje sviraju muziku mogu da opstanu u savremeno doba samo kao odeljenje za zadovoljavanje niskih strasti. Naravno, ovaj opis muzičkog biznisa važi i danas, samo nema ko to da kaže.
Njihov prvi album Unknown Pleasures (1979) snimljen je za nekih nedelju dana i predstavlja uznemirujući rokerski iskaz, priču o stvarnosti u kojoj ima još manje mesta za nas. Teskoba koja ovde izvire iz tla, dok pokušavamo da se s njom izborimo, do albuma Closer (1980), postala je vazduh koji se prinudno diše, nešto od čega spasa nema. I mada je tragično pomirenje sa sudbinom od Closer napravilo apsolutno remek-delo, Unknown Pleasures nam donosi onaj drhtavi živi momenat u kome se duša bori sa iskušenjima i silama mnogo jačim od nas, sa izgledima da preživi, makar ponižena. Upravo je ova ploča donela svima razumljivu revoluciju u rokenrol poetici, kasnije tako često kopiranoj – baš na Unknown Pleasures, u sred gradskog mraka koji su tako dobro opisali, Joy Division sijaju sjajem crnog dijamanta, koji osvetljava sve ono što moramo istrpeti da bismo uopšte postojali.
Svirali su kao i većina njuvejv grupa – tako kako su svirali – naprosto zato što su tek naučili da drže instrumente i umeli da izvode samo svoju muziku, grčevitu i mišićavu, koja se istovremeno gradila i urušavala, opisujući tako svet. Ova mučnost u sviranju korespondirala je sa osećajem avetinjske nelagode koja provejava svim tekstovima, poručujući da se ovi ljudi stvarno pate dok pokušavaju da nam saopšte neku istinu o događajima koji su se već desili ili će se upravo dogoditi, a koje bi bilo bolje da znamo, jer nam od toga može zavisiti sudbina.
Ono što iznenađuje i danas uverljiva je noćna svežina sa kojom se ova ploča ukazuje svaki put iznova: ne samo da počinje krajnje veselo i maltene raspevano sa ubrzanom apokalipsom Disorder, već je krasi onaj hit slomljenosti novog doba She’s Lost Control, dok mitski kvalitet grade Shadowplay, Insight i Candidate izmeštajući nas u vanvremensku, a ipak tako prepoznatljivo gradsku
dimenziju, kojoj kao salivena stoji muzička produkcija Martina Haneta, prepuna prostora i odjeka. Ona nas uvodi u neki dugačak tunel, gde odnekud napadaju podivljali rokerski komadi tipa Interzone, da bi se sve smirilo bez izlaska na svetlo, skrhanim epopejama nestajanja New Dawn Fades i I Remember Nothing, uz zvuke stvarnog lomljenja stvari. Grandiozno jednostavni omot Pitera Savila doprinosio je osećaju da su pred nama činjenice realnog života, rečene nekim do tad nepoznatim jezikom. Nije to bila ploča za svakog, tim je više mamila. Baš zato možemo je preporučiti naročito danas i naročito onima koji rokenrol ne slušaju.
Koliko je uspeh relativna stvar rečito govore mnogi podaci o poslovnom statusu grupe Joy Division iz tog doba – Unknown Pleasures uopšte nije dospeo na listu 100 najpopularnijih albuma u Velikoj Britaniji kad je prvobitno izdat, mada je danas visoko na svim listama najznačajnijih rok izdanja; njihov honorar za nastup početkom 1980. bio je oko 400 evra u današnjem novcu – toliko trenutno dobijaju mali alternativni bendovi što pretenduju na uspeh svirajući u klupskim prostorima; raspored zakazanih koncerata bio je svejedno gust, potražnja za bendom velika, i kao da niko nije vodio računa o tome da je pevač i frontmen sastava bio epileptičar na, ispostaviće se, neadekvatnim lekovima.
Ne da bi mu lekovi pomogli. Već tad, stvarnost je mogao da opiše samo ljubavlju pocepani epileptičar na slobodi.
TO VAM JE TO
Postojalo je nešto u načinu na koji se Ijan Kertis oblačio za scenu, što je promenilo naše shvatanje stvari. Videli smo ga na koncertnim fotografijama iz tog doba koje su se nekako probile do „Džuboksa“. Bio je to stil osobe koja ima službenu misiju, možda čak neku vojnu tajnu, ali koja svakako mora da bude strogo uniformisana dok je na zadatku. Jedino što je stajao na sred scene okružen rok bendom, i time je delovao neizrecivo usamljenije nego da je bio sam na slici. Verovatno je pretvaranje da je na dužnosti bio jedini način da se izdrže pritisci kojima je bio izložen, jureći svoje očajanje, dok ga nije stigao.
I pre nego što sam znao za ovu grupu, usvojio sam zakopčan do grla pristup nošenju odeće, te sam svoju radnu bluzu navlačio do poslednjeg dana škole. Kad se pojavio, Kertis mi je bio više nego jasan.
Nekim čudom, sedim i pišem za istim stolom za kojim sam bio kad su prvi put na radiju pustili singl kojim su nam Joy Division sve oprostili, opraštajući se od nas: Love Will Tear Us Apart. I tad smo znali da je taj bend tu u ime nečeg drugog a ne samo muzike, postojala je muka koja je morala biti iskazana. Svečana bolnost te pesme, uvek kad se čuje, ispisuje moguću životnu istinu svake ljubavi. Jedino što u to vreme niko ne bi poverovao da će taj bol nadrasti decenije, te da će ga u godinama koje su sledile mlađi od nas doživeti kao svoj. Ali, to je prava istina: slušajući Joy Division nekako odrasteš. Jer Ijan Kertis nije lagao, nije umeo da laže, i verovatno je stradao kad je shvatio da mora.
Za razliku od nas ostalih.
