Okean je masovna grobnica

Za „Vreme“ iz Kana

Sa Mati Diop, prvom ženom afričkog porekla koja je na Filmskom festivalu u Kanu dobila „Gran pri“, sreli smo se neposredno posle premijere njenog filma Atlantik, dakle, pre nego što su kritičari i žiri sveli bilans odgledanog.

Atlantik je prvi celovečernji film Mati Diop. Izbegličku krizu, temu filma, Diop predstavlja na originalan način u bukvalnom smislu te reči. Ona zalazi u domen žanra koji joj je pomogao da istakne metaforu svoje teme: izbeglice, koje skončavaju na dnu okeana, Diop pretvara u duhove koji noću zaposedaju tela devojaka ostalih u predgrađu senegalske prestonice Dakara, zahtevajući (materijalnu) pravdu za svoju sudbinu. Odličan scenario i perfektan odabir amaterskog glumačkog tima, čiji je talenat pretvorila u performans par ekselans, čini njen prvenac nesvakidašnjim kinematografskim delom, koje je od samog početka slovilo za jedan od favorita neke od značajnih festivalskih nagrada.

Pre nego što se upustila u avanturu dugog metra, Mati Diop se dokazala kao glumica i rediteljka kratkih filmova, potpuno inspirisana svojim korenima u nameri da sazna više o zemlji svoga oca koju je kao dete često posećivala. Njen stric Džibril Diop Mambetu najveće je ime senegalskog filma i veliki uzor mladoj ženi.

„VREME„: Rođeni ste i odrasli u Francuskoj, ali Senegal je zemlja koja vas intrigira.

MATI DIOP: Moja majka je Francuskinja, a moj otac je iz Senegala. Moj stric je bio veoma značajan reditelj koji je obeležio istoriju senegalskog filma, a moj otac je svirao muziku za njegove filmove. Rođena sam u Parizu i tamo živim, ali sam često kao dete odlazila u Senegal, tako da dobro poznajem svoju rodbinu. Međutim, postojala je velika pauza, zato što nisam tamo bila čitavih dvadeset godina, pre nego što sam rešila da dublje istražim svoje korene. To se desilo negde posle snimanja mog

prvog kratkog filma. Ohrabrena ulogom u filmu Kler Deni, poželela sam da postanem rediteljka. U tom periodu mi nije bilo sasvim jasno gde da počnem – u Parizu ili Dakaru, samo sam znala da želim da se vratim u otadžbinu. Moje afričko, ali i kinematografsko poreklo, uticali su da donesem tu odluku.

U Atlantiku vizija okeana je jako sumorna.

Kada sam 2009. godine konačno otišla u Dakar da bih dobila inspiraciju za filmove, našla sam se usred izbegličke krize tokom koje je mnogo omladinaca pokušalo da ode iz zemlje zbog ekonomskih razloga. Njihovi motivi su bili jasni – doći do Španije preko okeana i izdržavati familiju iz daleke zemlje. Atlantik je postao masovna grobnica mladoj generaciji koja je stremila boljem životu. Za mene je okean postao projekcija budućnosti, a ne romantično mesto na čijoj obali se gleda zalazak sunca. Počela sam da ga doživljavam kao monstruma koji guta mlade ljude, što se ispostavilo kao perfektna metafora. Tako se i javila ideja o duhovima, zato je bilo nemoguće gledati u okean a ne misliti na to koliko mladića je u njemu nestalo. Bila sam tamo i pokušavala da razumem sve što se događa, ali doživela sam potpunu blokadu uma jer sam odjednom čitavo podneblje, a ne samo okean, počela da posmatram kao drugu planetu. Moja podsvest mi je govorila da neko ko je spreman da se suoči sa okeanom mora biti jako očajan, jer je to veoma rizičan potez. Samoubistvo je tabu u Senegalu i generalno u islamu, ali ja sam okean počela da osećam kao mesto kolektivnog samoubistva, što je jako problematično jer će ljudi glasno odreagovati i reći da čamac nije put u smrt, već u novi život. Ja takve stvari ne izgovaram javno, ali vam sada odgovaram na postavljeno pitanje o osećanju koje sam imala tokom snimanja filma. U Senegalu, čak iako postoje ljudi sa veoma snažnim motivom da rizikuju živote, o tome se ili ne govori ili se okoliša.

U vašem filmu emigriranje je nevidljivo, ali trajno posledično po čitavu zajednicu.

Želela sam da odstupim od klasičnog prikaza emigranata i fokusirala sam se samo na nekoliko sudbina. Nemojte me shvatiti pogrešno – ja ne negiram tuđe vizije i pristup snimanju filmova.

U filmu se radi manje o onima koji su nestali, a više o onima koji su ostali.

Učinilo mi se bitnijim da govorim o devojkama nego o mladićima, zato su one u prvom planu filma. Ali ni one ne bi bile tamo da nisam bila dirnuta svim dešavanjima u zemlji. Znam da sam mogla da ispričam radnju filma na mnogo jednostavniji način, ali istovremeno mislim da je bilo od neprocenjive vrednosti da prikažem metamorfozu glavnih junaka, kao što je to slučaj sa likom Ade (Mame Bineta Sane).

Da li je za vas jedini način da govorite o tim tragedijama bio da se priklonite žanru?

U neku ruku zaista jeste. Dok sam provodila dane u Dakaru u vreme izbegličke krize, sakupljala sam i snimala različite priče i iskustva. Razmišljala sam da, ukoliko želim da napišem scenario o izgubljenoj generaciji, da bi to morala da bude priča o duhovima, žanrovski film, zato što postoji jaka konekcija između radnje i atmosfere. U to vreme sam čitala i mnogo knjiga koje se bave mističnim temama. Ali ono što me je posebno inspirisalo bile su priče mladića koje sam slušala. Srela sam mnoge koji su bili skoro opsednuti željom da budu negde drugde. Oni psihički više nisu bili u Dakaru, što je bilo izuzetno uznemirujuće. Oni su takoreći već postali duhovi slični onima u mome filmu. Moj senzibilitet prema toj temi verovatno je mnogima stran, ali to je bio moj način viđenja situacije, a neko drugi bi to uradio drugačije. Kada znate da je toliko mladih ljudi nastradalo u okeanu, ne možete ga gledati istim očima – i tačka! Okean je čarobno lepo mesto, ali i preteće. Nije ga briga ko ste i šta ste, ako ga ne poštujete, vaše vreme je odbrojano. Grobnica na dnu mora je naša stvarnost još od vremena ropstva.

Džin je u Atlantiku vidno prisutan. Šta vas je navelo da se okrenete toj tipično islamskoj fantastičnoj pojavi?

Zato što je Senegal duboko islamska zemlja u kojoj je verovanje u duhove koji zaposedaju tela ljudi snažno izraženo. Međutim, takvi duhovi nisu samo naša izmišljotina. Čitala sam bajke iz Bretanje u kojima sam našla slične priče. Bretanja takođe ima jake veze sa Atlantskim okeanom i priče su im pune duhova preminulih mornara – to je zajedničko mnogim afričkim zemljama koje se graniče sa okeanom. Dok sam pisala scenario, dopalo mi se što sam ih učinila vidljivim i što su oni zaposeli tela devojaka. To je bio način da govorim o fizičkom odsustvu i o duhovnom prisustvu mladića koji su izgubili živote na moru.

Kakav je Dakar danas u odnosu na juče?

Ne mogu da ih poredim jer nikada nisam živela u Dakaru. Moj otac bi sigurno imao odlične paralele. Rođena sam 1992, tako da mi je Arapsko proleće prvo političko dešavanje koje sam doživela iz blizine. Senegal nije zemlja koja je poznata po revoluciji i prilično je stabilna. Inače, ja razvijem poseban odnos prema zemlji u kojoj snimam. Ovog puta sam osećala kao da provejava vetar promena.