Pravo na normalan vazduh

U Boru, ljudi oduvek žive na međi sa rudnikom bakra. Od kada su 1904. godine počela prva iskopavanja, oko rudnika je nikao grad koji je danas dom za nešto manje od 35.000 ljudi. Stanovnici Bora, iako naviknuti na činjenicu da žive u rudarskom mestu i da nemaju najčistiji vazduh, tokom proteklih meseci žale se na pojačano zagađenje. Merne stanice već mesecima pokazuju da građani udišu vazduh u kome parametri sumpor-dioksida (SO2), glavnog zagađivača, ali ne samo SO2, redovno prekoračuju dozvoljene granice.

U petak 18. oktobra, na mernoj stanici Brezonik Bor je u 10 sati ujutro izmereno čak 1017.24 mikrograma isparenja sumpor-dioksida po metru kubnom, a dozvoljena dnevna vrednost je 125 mikrograma po metru kubnom. Za satna merenja granica se ne propisuje. Kako su za „Vreme“ objasnili iz Agencije za zaštitu životne sredine, prekoračenje graničnih vrednosti tokom jednog sata nije dovoljno za alarmiranje građana, već dozvoljena granica za sumpor-dioksid mora biti veća od 500 mikrograma po metru kubnom tri sata uzastopce kako bi se proglasio „oprez“.

Merenja koncentracije suspendovanih mernih čestica (u koje, između ostalog, ali ne isključivo, ulaze nikl, živa, arsen i olovo), takođe prekoračuju dozvoljene vrednosti od 10 mikrograma po metru kubnom. U pokušaju da se snađu i zaštite, građani Bora pomažu se mobilnim aplikacijama poput AirCare i izbegavaju boravak na otvorenom, barem tokom sati kada je dim vidljiv golim okom.

BOR U OBLAKU DIMA

„Zagađenje je uhvatilo ceo grad. Tako nije bilo nikad, od onoga što ja pamtim“, priča za „Vreme“ Zoran Jovanović, predsednik udruženja Eko East Bor, koje je tokom prethodnih nedelja pozivalo građane na protest. „Nemamo stranačka obeležja“, ističe Jovanović. „Mi samo želimo svoja osnovna prava – da dišemo normalan vazduh.“

Kineska kompanija Ciđin Majning, većinski vlasnik RTB Bora sa udelom od 63 odsto, kupila je rudnik decembra 2018. godine. Do ove kupoprodaje, RTB je za poslednjih deset godina četiri puta bio bezuspešno na tenderu. Ciđin se tada obavezao da u rudnik investira nešto više od milijardu evra u narednih šest godina. Takođe su obećali da će otplatiti stare dugove RTB-a, sa kojima naše najveće rudarsko preduzeće muči muku još od kriza i ratova devedesetih godina. U taj dug, između ostalog, spada i 36 miliona evra koje RTB treba da isplati grčkoj kompaniji Mitilineos za neizvršavanje obaveza prema ugovoru potpisanom još 1996. godine.

Iz Ciđina su obećali i da će Topionica raditi punim kapacitetom od 80.000 tona koncentrata bakra godišnje. Prema Jovanovićevim rečima, problemi Borana počeli su upravo kada je ovo obećanje počelo da se ostvaruje. „Oni su toliko povećali proizvodnju da mi više ne možemo ovde da funkcionišemo“, priča Jovanović za „Vreme“. „Sa prethodnim rukovodstvom RTB-a, mi smo imali kakvu-takvu saradnju, pa kada se primeti zagađenje, mi kažemo ekološkom inspektoru, a on njima kaže da smanje proizvodnju. Od Kineza jednostavno ne dobijamo nikakav odgovor“, ističe on. Na pitanja elektronskom poštom i na telefonske pozive „Vremena“ nisu odgovorili ni Ciđin Majning ni Inspekcija za zaštitu životne sredine u Boru.

Kineska kompanija se do sada oglasila samo jednom. U septembru je izdala saopštenje u kome je objasnila da je uzrok problema to što je „pređašnja kompanija RTB zanemarila neophodne mere desulfurizacije izduvnih gasova prilikom izgradnje topionice, tako da sumpor-dioksid nije mogao efikasno i u potpunosti da se preradi pre ispuštanja“. Pored toga, navedeno je da je oprema za topionicu veoma zastarela, te da problemi sa životnom sredinom nisu od juče.

„Nažalost, problemi zaštite životne sredine bili su ignorisani preko stotinu godina“, smatra kompanija, i takođe ističe da je Ciđin već uložio „mnogo novca u zaštitu životne sredine“, pa su tako popravljene merne stanice u Krivelju i Slatini, kupljena je prskalica za smanjenje prašine u vazduhu, vodeni topovi, oprema za čišćenje konvertora, i sve to je učinjeno da bi se smanjila koncentracija sumpor-dioksida u vazduhu.

Iz kompanije su takođe obećali da će postaviti haubu za odvod dimnih gasova, izgraditi postrojenje za odsumporavanje i izvršiti tehničku nadogradnju topionice. Ali, da li je Ciđin kompanija u čiju se brigu za životnu sredinu može verovati? Primeri njihovih dosadašnjih operacija u drugim delovima sveta pokazuju da to možda i nije slučaj.

DOSIJE CIĐIN

Korporacija za investicije i razvoj Sjamen Ciđin, u okviru koje posluje Ciđin Majning, jedna je od najvećih kineskih proizvođača zlata i bakra. Prema proceni Forbsa, godišnji prihod kompanije je oko 14 milijardi evra, sa čistom dobiti od oko 640 miliona evra tokom prošle godine. Beleže i vrtoglav rast: prema podacima dostupnim na sajtu korporacije (zaključno sa 2015. godinom), prihodi Sjamen Ciđina su u 2014. skočili za rekordnih 18 odsto, a neto profit za 10 odsto. Ponešto od zasluga za ovakav vrtoglavi napredak kompanija možda duguje svojoj politici da kopa brže, jače i dublje nego što dozvoljavaju propisi.

Istraživački portal za praćenje stranih investicija BankTrack piše da je Sjamen Ciđin umešan u više afera oko otkupa rudnika bakra u Aziji, Južnoj Americi, Australiji i na Novom Zelandu, koje prate kršenja lokalnih zakona i propisa o zaštiti životne sredine.

Korporacija je posredstvom kompanije-ćerke Monteriko metals u aprilu 2007. godine postala većinski vlasnik rudnika Henri Hil, poznatijeg kao Rio Branko (rudna bogatstva otkrivena su pre samo 25 godina i nalazište je takoreći netaknuto), preneo je tada Rojters. Rudnik se nalazi na tromeđi Perua, Ekvadora i Brazila. Prema proceni kompanije Monteriko metals, koja je započela istraživanje potencijala rudnika 2002. godine, eksploatacija Rio Branka u budućnosti mogla bi da donese između jednog i tri miliona tona bakarne rude, navodi specijalizovani portal International Mining.

Ovo čini Rio Branko jednim od najvećih neeksploatisanih rudnika na svetu. Prema peruanskim zakonima, potrebno je da lokalno stanovništvo na referendumu da saglasnost za početak eksploatacije prirodnih bogatstava. Studije uticaja na životnu sredinu, navodi Oxfam International koji se 2007. uključio u praćenje situacije u Rio Branku, pokazale su da bi eksploatacija ovog rudnika mogla potencijalno da dovede do zagađenja vodotokova i ugrozi stanovništvo pogranične zone kako u Peruu tako i nizvodno u Ekvadoru. Kada se na referendumu 2007. godine 97 odsto stanovnika pogranične peruanske zone izjasnilo protiv eksploatacije Rio Branka, britanska kompanija prodata je korporaciji Sjamen Ciđin. Oxfam se tada angažovao da podrži vladavinu prava, ali bezuspešno. Prema pisanju BankTracka, za sopstvene zakone više nije bilo briga ni peruansku vladu, koja je ignorisala napore zaštitnika građana i 2015. godine usvojila razvojni plan rudnika i potpisala sa Ciđinom ugovor o početku eksploatacije.

U Rio Branku trenutno je u toku priprema terena, dok je početak eksploatacije planiran za 2021. godinu. BankTrack piše da lokalne organizacije u poslednje dve godine prijavljuju masovno protivzakonito spaljivanje okolne borove šume, kao i povećano prisustvo policije i vojske u pograničnoj zoni. Ipak, državna reakcija nije sasvim izostala, pa su 2009. godine vlasti u Peruu, nakon nepovoljnog izveštaja državne inspekcije za zaštitu životne sredine (objavljen u februaru 2008. godine i dostupan na sajtu agencije), kaznile korporaciju za nezakonita bušenja i nepropisno odlaganje toksičnog otpada. Ciđin je platio kaznu i nastavio da radi.

Na sličan način završila se i afera sa izlivanjem toksičnog otpada u Kini 2010. godine. Kako je te godine izveštavao portal China Daily, iz postrojenja u provinciji Fuđijan na jugoistoku zemlje u blizini Ciđinovog rudnika zlata došlo je do izliva toksičnog otpada u reke Ting i Ciđinšan. Tada je zatrovano 2000 tona ribe (procena je da ova količina ribe može da hrani grad veličine Niša godinu dana), a Ciđin devet dana nikome nije ni prijavio incident. Za izazvanu opasnost, vlasti u provinciji Fuđijan tada su kaznile kompaniju sa oko 53 miliona evra. Tadašnji zamenik predsednika korporacije Đing He Čen, koji je nakon incidenta proveo neko vreme u pritvoru, danas je predsednik korporacije.

China Daily takođe je izveštavao da se iste godine u provinciji Guangdong (takođe na jugoistoku Kine) za vreme tajfuna srušila brana koju je izgradio Ciđin za potrebe operisanja rudnikom Đinjan, kada su u poplavi poginule 22 osobe. Inspekcija provincije Guangdong je u svom izveštaju utvrdila da su prekršeni propisi o bušenju, kao i propisi o projektovanju brane. Ciđin je iste godine donirao oko 6,7 miliona evra za pomoć žrtvama. Korporacija se pet godina kasnije na svom sajtu pohvalila nagradom „Civilizovana kompanija Provincije Fuđijan“, koju za „izuzetan doprinos lokalnoj ekonomiji, politici, društvu i izgradnji ekološke civilizacije“ dodeljuje pokrajinski komitet Komunističke partije Kine. Sa godišnjim prihodima koji se mere u desetinama milijardi evra, Ciđin nastavlja da širi svoje poslovanje, između ostalog i u Srbiji.

NEMA ODMORA DOK TRAJE OBNOVA

Ciđin i Ministarstvo rudarstva i energetike već su združeno najavili nove projekte u Srbiji, pa čak i „ekološki rudnik“. Ove jeseni, Vlada Srbije potpisala je memorandum sa kompanijom o otvaranju još jednog rudnika na nalazištu u Čukaru Peki, u okolini Bora.

Ministar rudarstva i energetike Aleksandar Antić posetio je u septembru Kinu i grad Šanghang, iz kojeg je korporacija Ciđin 1986. godine započela rad. Nakon susreta sa rukovodstvom kompanije, Antić je za „Novosti“ najavio kako bi Srbija uskoro mogla da dobije „zeleni rudnik“, zahvaljujući najsavremenijoj tehnologiji koju će Ciđin doneti u Srbiju. Tokom posete ministra Antića Kini, dogovoreno je otvaranje nove fabrike za preradu u Majdanpeku, najavljene su investicije u rudnike Jama i Cerovo.

U tmurnom iščekivanju novih investicija i „eko-rudnika“, meštani Bora nadaju se dobrom vetru. „Dim uglavnom pada na centar grada. Mi samo imamo sreće što vetrovi sa Crnog vrha duvaju ka centru grada i odnose dim iz topionice ka Bugarskoj“, kaže Zoran Jovanović iz udruženja Eko East Bor. Više od sumpor-dioksida, građane brinu količina i vrsta teških metala u gradskim i prigradskim zonama Bora i okoline. „Naše udruženje trenutno radi na utvrđivanju količine i vrste teških metala, a nadamo se da ćemo uskoro izaći u javnost sa podacima“, kažu iz Eko Easta.

Prema planu rada koji je usvojen kada je Ciđin preuzeo vlasništvo nad RTB om, kapacitet topionice bi u narednih šest godina trebalo da se skoro udvostruči, do prerade 150.000 tona koncentrata bakra godišnje.