A od predsednika – tri odsto

Neposredno pred raspuštanje parlamenta i zakazivanje izbora Aleksandar Vučić je odlučio da izvadi i poslednjeg „keca iz rukava“ sa idejom da cenzus na parlamentarnim i lokalnim izborima bude smanjen sa 5 na 3 odsto.

To je potez koji opozicija teško može osporiti, jer u načelu otežava položaj vladajuće Srpske napredne stranke. Naime, mandati u parlamentu dodeljuju se po Dontovoj formuli, a ona favorizuje najjaču stranku koja dobija ubedljivo najviše mandata od „rastura“ glasova (to jest glasova datih strankama koje nisu prešle cenzus).

Rezultati poslednjih nekoliko izbora pokazuju da snižavanje cenzusa na 3 odsto može prilično izmeniti ishod izbora na račun najjače stranke. Na izborima 2014. godine čak 4 liste (Demokratska stranka Srbije, Liberalno demokratska partija, Dveri i Ujedinjeni regioni Srbije) imale su između 3 i 5 odsto glasova, odnosno oko 500.000 glasova, ali nisu dobile nijedan mandat, a oko 190.000 glasova pripalo je strankama sa ispod 3 odsto glasova. Lista sa SNS-om na čelu tada je sa 48,35 odsto glasova dobila čak 158 mandata (63,2 odsto); sa cenzusom od 3 odsto rastur glasova ne bi bio 690.000 nego 190.000 i u tom slučaju lista SNS-a bi dobila između 132 i 134 mandata. Na izborima 2016. godine, liste Dveri–DSS i Čeda–Boris–Čanak dobile su samo par stotina glasova više od cenzusa, pa je rastur bio 130.000 glasova. Da one nisu prešle cenzus, rastur glasova bio bi preko pola miliona, pa je lista SNS-a, sa praktično istim rezultatom kao 2014. godine (48,25 odsto), dobila 131 mandat, odnosno 37 mandata manje nego 2014. godine. Interesantno je i da bi na izborima 2012. godine cenzus od 3 odsto u parlament „uveo“ Srpsku radikalnu stranku i Dveri; parlamentarna većina tada bi se jako teško formirala, pošto bi SNS dobio 10 mandata manje (64), a po svoj prilici „zapadni faktori“ bi uterali SNS i Demokratsku stranku u koaliciju koja bi samo uz podršku URS a i Saveza vojvođanskih Mađara imala tanku većinu.

ČEMU OVAKVA DAREŽLJIVOST?

Režim je u proteklom periodu vrlo uspešno „razbucao“ opoziciju. Tabloidi u službi vlasti preko svake mere satanizuju njene lidere gomilama laži i poluistina, a jutarnji programi TV Pinka i Hepija služe za svakodnevnu harangu protiv bilo koje osobe koja nije po volji režimu; tu su i „specijale“ organizovane po potrebi gde brojni provladini analitičari i čelnici SNS a dodatno čereče političke protivnike.

Zato nije slučajno ni „priznanje“ Aleksandra Vučića da jedino protiv Belog na predsedničkim izborima 2017. godine nije imao sredstva: opasnost je predstavljala mogućnost da ga Beli može spustiti ispod neophodnih 50 odsto za pobedu u prvom krugu. Saša Janković i Vuk Jeremić ne samo što su ličnosti bez harizme nego je i njihova karijera davala mogućnosti za besomučnu prljavu kampanju koja je odvraćala birače. Beli je potencijalno mogao da skupi veliki broj birača (i skupio je 344.000), ali to nije dovelo do drugog izbornog kruga.

U svakom slučaju, politički život u zemlji je maksimalno zagađen; iole pristojan čovek teško može odlučiti da se politički angažuje u opoziciji. Takvo ponašanje režima dovelo je do njene potpune marginalizacije, pa po svim istraživanjima koja su dostupna javnosti, cenzus od 5 odsto sigurno bi prešao samo Savez za Srbiju, uz Pokret slobodnih građana koji se nalazi oko granice cenzusa.

Vlast je napravila i dodatni faul, kada je odustala od „obećanja“ za promenu sastava 3+2 člana Saveta REM a datog evropskim parlamentarcima koji su se pojavili kao „dobronamerni“ posrednici. Izabrana su samo 3 nedostajuća člana tog tela, a od ostavki 2 člana i izbora novih nije bilo ništa. Takvo ponašanje dovelo je i do toga da će Pokret slobodnih građana koji se lomio po svoj prilici ipak bojkotovati izbore.

OPASNOST JEDNOSTRANAČKOG PARLAMENTA ZA VLAST

Iako je Vučić u nedelju izjavio da bi cenzus od 5 odsto mogli da prođu i radikali Vojislava Šešelja kao i lista Aleksandra Šapića, to je daleko od izvesnog; sva istraživanja pokazuju da je tako nešto malo verovatno, posebno za istrošenog Šešelja čiji sinovi nikako ne uspevaju da „preuzmu“ ulogu koju im je otac namenio.

Izbori sa postojećim cenzusom zato bi praktično doveli do jednostranačkog parlamenta, sa SNS om koji bi imao oko 200 mandata uz Socijalističku partiju Srbije i manjinske stranke. Takva perspektiva ne bi bila dobra za vlast: pored negativnih reperkusija kod „zapadnih partnera“ zbog odsustva demokratije, delovala bi jako loše i na unutrašnjem planu. Narod, a među njima i Vučićevi birači, ne bi blagonaklono gledao kako 250 poslanika četiri godine prima debelu platu i ne radi praktično ništa, jer bi svi samo besomučno hvalili „velika dostignuća“ vlade u parlamentu.

U takvoj situaciji, vlast bi ubrzo bila „primorana“ da pokrene unutrašnji dijalog, koji bi rezultovao realnim ustupcima vlasti i vanrednim izborima. Nešto slično se dogodilo i Slobodanu Miloševiću sa saveznim izborima održanim 31. maja 1992. godine, koje je opozicija bojkotovala. U tadašnjem Veću građana su se pored SPS a i crnogorske Demokratske partije socijalista našli samo Šešeljevi radikali, uz manjinske stranke i trabantski Savez komunista – pokret za Jugoslaviju. Posle pritiska opozicije, praćenog vidovdanskim saborom i drugim protestima, vlast je pristala na pravi okrugli sto (za razliku od komedije po pravilima „Četam hausa“ koju smo gledali ovog leta na FPN) i na ključni ustupak opoziciji – uvođenje proporcionalnog izbornog sistema. Milošević je, doduše, taj ustupak relativizovao uvođenjem većeg broja izbornih jedinica, ali je opozicija dobila (i iskoristila) mogućnost da osvoji sasvim pristojan broj mandata, za razliku od 1990. godine kada su bili naprosto deklasirani zbog primene većinskog izbornog sistema, kada je SPS sa 38 odsto glasova dobio 194 mandata.

KOSKA ZA ČITAV NIZ STRANAKA

Snižavanje cenzusa predstavlja pravu „kosku“ za čitav niz malih stranaka koje će dobiti snažan impuls za kampanju; Aleksandar Šapić i po svoj prilici SRS mogu da očekuju siguran prolaz u tim uslovima, ali se cenzusu mogu nadati i Stranka moderne Srbije, grupa otpadnika od pokreta Saše Radulovića, koja je po rečima predsednika Vučića takođe „viđena“ sa preko 3 odsto. Izjava predsednika pokazuje da su oni poželjna stranka za vlast, pošto je iz njihovih izjava jasno da bi podržali bilo kakav Vučićev dil oko Kosova, uključujući i priznanje. Preko prečke bi uz dosta napora mogla da uzleti i „Metla“, odnosno DSS, a i Pokret za obnovu kraljevine Srbije ima nekih izgleda da kapitalizuje minorno raspoloženje za monarhiju.

Ne treba zanemariti ni koskicu koja je bačena delu DS a, pošto je Vučić pomenuo i da bi oni eventualno mogli da preskoče cenzus, što pokazuje da je i razbijanje SZS a i/ili cepanje DS a, uz izlazak na izbore frakcije bliske grupaciji „Srbija 21“, takođe cilj vlasti (i ova grupa bi podržala Vučićev kosovski plan). Vlast bi tako obezbedila „ogromnu“ većinu za kosovsko finale – kao što je svojevremeno DS pao na lepak oko podrške Briselskim sporazumima. Mada ih Vučić nije pomenuo, u istom kontekstu su i LDP Čedomira Jovanovića i Liga socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka.

Cilj manevra sa snižavanjem cenzusa je šareni parlament u kome bi privid demokratije davale tri do četiri liste mimo SNS a i SPS a. Vučić može povući i još jedan potez koji bi mu doneo dodatnu korist ako bi otkazao mesto na SNS listi za Partiju ujedinjenih penzionera Srbije i Socijaldemokratsku partiju Rasima Ljajića; te dve stranke u koaliciji takođe bi mogle da pređu cenzus. Inače, SNS bi „čišćenjem“ svoje liste dobio neuporedivo više mandata nego 2016. godine kada im je ostalo samo 94 mandata u parlamentu pošto su 37 mandata pored pomenutih stranaka dali raznim trabantima kao što su Srpski pokret obnove i Pokret socijalista. Vučiću bi tako ostalo mesta na listi za stranački podmladak, polaznike Akademije za mlade lidere, što se najavljuje kao velika novost u SNS u.

Smanjenje cenzusa na 3 odsto imaće i zabavne posledice na „lokalu“, gde će svakakve „grupe građana“ preskočiti prag i ući u skupštine gradova i opština.

ČUVAJ SE DANAJACA I KAD DONOSE DAROVE

Sâm potez sa smanjivanjem cenzusa nesporno odgovara opoziciji, pošto će u fragmentiranoj političkoj sceni u Srbiji drastično smanjiti „rastur glasova“ koji ide isključivo vlasti.

Ovakav, slobodno možemo reći iznuđeni ustupak pokazuje dve činjenice. Prvo, da je pretnja bojkotom očigledno bila delotvorna, čim vlast daje ustupak koji joj suštinski i dugoročno ne odgovara; a drugo – da je režim toliko razvalio političku scenu Srbije da gotovo ne postoji opoziciona stranka koja može samostalno da prođe cenzus. Teško i da bi ijedna članica SZS a samostalno dobila 5 odsto, kao i Pokret slobodnih građana.

Da Aleksandar Vučić nema nameru da promeni svoje ponašanje pokazuje i njegov obračun sa Milanom Antonijevićem iz Soroš fondacije. Iako mu je Antonijević dobro poslužio u fingiranom „dijalogu“ krajem leta i tokom jeseni, to nije sprečilo Vučića da ga brutalno napadne u „Hit tvitu“, gde je urlao na njega najavljujući da izbori neće biti 3. maja, kako bi (po Vučiću) hteli Antonijević i Tanja Fajon. Na kraju emisije Vučić se čak i izvinio za napade, kasno postavši svestan da bespomoćni Antonijević nije nikakav protivnik koga treba poraziti.

Ustupak vlasti sa snižavanjem cenzusa neće bitno doprineti demokratizaciji političkog života. Već sada je izvesno da će čitav niz relativno marginalnih stranaka pasti na lepak i izaći na izbore, ali novi parlament i pored prividne šarolikosti neće odslikavati realno stanje u zemlji. To zna i Vučić, koji je verovatno svestan da odsustvo radikalnijih opozicionih grupacija iz parlamenta nosi opasnost sukoba izvan parlamenta sa nesagledivim posledicama, ali on nije u stanju da se izbori sa svojom prirodom koja traži potpuno potiskivanje svakog političkoj otpora.

Zato i njegov ustupak opoziciji slobodno možemo okarakterisati Homerovom izrekom „Čuvaj se Danajaca i kad donose darove“!