Novogodišnji broj „Vremena“
Đuričko za „Vreme“: Solidarnost će nas jedino držati
Mladi ljudi traže da „životi budu važniji od korupcije, a vladajuća partija na to šalje svoje batinaše“, kaže glumac Nikola Đuričko
Udžbenici kažu da je fašistički sistem izgrađen oko jedne stranke i jednog vođe, da ga karakterišu progon opozicije i kritičkog mišljenja, kontrola medija, kontrola sredstava proizvodnje, trgovine i distribucije, kao i nekontrolisana i neprikrivena moć diktatora. Karakteriše ga i konstantno stvaranje "moralne panike" i osećaja ugroženosti. Svaka sličnost nije slučajna, a veza vlasti sa ekstremističkim i profašističkim grupacijama odveć se i ne skriva
Očigledno je da ćemo se u ovo predizborno vreme svakakvih čuda nagledati i da će na površinu isplivati svašta nešto što u ovoj državi ne valja, što smrdi čak i onima koji imaju „tvrd nos“ i nisu preterano zainteresovani za politiku.
Na levo-liberalnoj-proizbornoj političkoj sceni koja se nalazi u naprednjačkoj orbiti primetna su vrlo intenzivna „gibanja“, koja potvrđuju da, iako male i neuticajne, ove stranke imaju, čini se, otvoren fond za izbore, pa se lepe plakati, dele lifleti, obilaze domaćinstva, organizuju tribine, kreiraju medijske kampanje i proziva opozicija koja je najavila bojkot izbora… Situacija desno od naprednjaka još je životinja. Sve vrca od energije i entuzijazma. Razni vacići, levijatani, fireri i zavetnici ubrzano se pripremaju za izbore a, kako stvari stoje s obzirom da je izborni prag spušten na tri odsto i s obzirom da građani Srbije imaju razumevanja za ekstremne političke ideje – vrlo je moguće da ćemo neke od njih u narednom periodu gledati za skupštinskom govornicom. Tu je naravno i Vojislav Šešelj, koji će zasigurno i ubuduće sedeti u parlamentu u prvom redu, pa se pred izbore dodatno uzjogunio i pojačao svoje mrzilačke aktivnosti, tako da ga je čak i Tviter, koji podnosi mnogo šta u korist tzv. slobode izražavanja – blokirao.
Šarolikoj družini na ekstremnoj desnici pridružio se i značajno ju je ojačao, Novosađanin Goran Davidović, kog u javnosti prepoznaju pod imenom Firer; on se nedavno vratio iz „pečalbe“ u Italiji. Tamo je otišao da bi bio nedostupan istražnim i sudskim organima Srbije. U jednoj izjavi Davidović je otprilike rekao da mesta u zemlji treba da ima samo za one koji su lojalni Srbiji, a on sam je od te države godinama bežao. No, možda mi i ne znamo neke detalje o njegovom odnosu sa državnim službama.
Kako bilo, zahvaljujući „efikasnom pravosuđu“ Davidović se vratio kao pobednik. Posle 12 godina suđenja, proglašen je nevinim za organizaciju i napad na kolonu građana na antifašističkom mitingu u Novom Sadu 2007. godine. Napad je izveden pred brojnim kamerama i stotinama svedoka, ali je ipak sud na kraju odlučio u Firerovu korist. Podsetimo da su tog 7. oktobra 2007. godine građani Novog Sada organizovali protestni miting i šetnju zbog toga što je grupa domaćih neonacista, potpomognuta neonacističkom internacionalom, pokušala da „špacirungom“ kroz grad obeleži rođendan Hajnriha Himlera, komandanta zloglasnog Gestapoa i jednog od idejnih tvoraca Holokausta. Šetnju antifašista nasilno je prekinula organizacija Nacionalni stroj, na čelu sa Davidovićem. Po povratku iz Italije, on se slavodobitno slikao sa Vojislavom Šešeljom i ekipom iz „Levijatana“ (odvojene fotografije, da ne bude zabune), organizacije koja pod krinkom zaštite životinja promoviše desne ekstremističke ideje i mržnju prema migrantima i Romima. Ove fotke bile su „hit“ na društvenim mrežama, a komentarisalo ih je i kuso i repato. Podsetimo i na to da je Davidović odležao godinu dana u somborskom zatvoru zbog nasilnog upada na jednu antifašističku tribinu na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 2005. godine. I sada je taj Davidović rekao da se sprema za izbore, a mediji bliski režimu sa budnom pažnjom prate njegovo političko delovanje.
Skupina Levijatan je takođe najavila izlazak na izbore, a još nije jasno da li će na njih izaći samostalno ili u koaliciji sa nekom ideološki srodnom organizacijom bez obzira što – za sada – odbijaju mogućnost predizbornih koalicija. Ova organizacija je nastala 2015. godine, a postala je popularna na društvenim mrežama zbog „beskompromisne“ borbe za prava životinja. Ubrzo se, međutim, ispostavilo da je reč o ekstremno desnom pokretu koji okuplja bivše članove neonacističkih navijačkih skupina, a vođa ovog pokreta, Pavle Bihali, često iznosi rasističke, antimigrantske i antiromske stavove. Jedna od omiljenih teza Levijatana je da Romi maltretiraju životinje, pa onda oni maltretiraju Rome da ovi ne bi maltretirali pripadnike faune. Levijatan je najavio da će izaći i na republičke i na lokalne izbore u petnaestak opština u Srbiji, verovatno u onima koje imaju „problema“ sa zlostavljanjem životinja, migrantima i Romima.
Pored Firera, Levijatana, Srpske radikalne stranke, ljubitelji „čvrste ruke“ i „konačnih rešenja“ imaće baš veliki izbor: moći će da glasaju i za nesrećnog Mišu Vacića, kao i za legendarne Zavetnike ili, recimo, za Narodni slobodarski pokret. Ovaj potonji je naslednik nekadašnje Treće Srbije koja je izgleda napustila ovaj svet prirodnim putem. Prebogata je ekstremno desničarska i profašistička scena Srbije: partije i organizacije niču kao pečurke posle kiše, pa ih je teško sve i pobrojati. Postoji i nepregledan broj internetskih portala koji promovišu desno ekstremističke ideje, a čak je u jednom periodu delovao i pretraživač specijalizovan za ove sajtove, svojevrsni ultranacionalistički Gugl pod imenom – Patriot. Valjda da se patriote ne bi pogubile u beskraju globalne mreže.
Ne treba biti ekonomski ekspert, pa shvatiti da na ovom političkom spektru cirkuliše jako mnogo novca. Odgovor na pitanje odakle on dolazi može se dobiti rešenjem jednostavne jednačine: na meti njihovih kritika nije vlast u Srbiji, već ili opozicija, ili liberalni građani i organizacije, ili migranti, ili nacionalne manjine, ili svi zajedno. Na meti su dakle oni koji – jednostavno rečeno – „rade protivu srBstva“, a bogami i „velikog vođe“. Pod velom tajne je to da li ove partije i organizacije dobijaju i neki novac iz inostranstva, bilo da je u pitanju Rusija ili pak već spomenuta ekstremistička „internacionala“. Ekstremisti se, da ne kažemo profašisti, međusobno potpomažu, a kako stvari stoje sa svetskim političkim tokovima, čini se da im akcije odavno nisu bolje stajale.
Ne treba daleko ići, dovoljno je da pogledamo udžbenike, pa da zaključimo da ove organizacije niču u prijateljskom okruženju koje stvara naprednjačka vlast. Koje su, naime, karakteristike fašističkog društva? Udžbenici kažu da je fašistički sistem izgrađen oko jedne stranke i jednog vođe, da ga karakterišu progon opozicije i kritičkog mišljenja, kontrola medija, kontrola sredstava proizvodnje, trgovine i distribucije, kao i nekontrolisana i neprikrivena moć diktatora. Karakteriše ga i konstantno stvaranje „moralne panike“ i osećaja ugroženosti. Svaka sličnost nije slučajna, a veza vlasti sa ekstremističkim i profašističkim grupacijama odveć se i ne skriva.
ORGANIZACIJE ZA PRLJAVE POSLOVE
Književnik Filip David u razgovoru za „Vreme“ ističe da Vučić koristi svaku priliku da „najgore govori“ o svojim političkim suparnicima, o nezavisnim medijima, o nevladinim organizacijama, ali gotovo nikada o profašističkim ekstremistima, „koji su sve organizovaniji i kojih je sve više“.
„Očevidno je da tu postoji neka veza, da ove grupe na jedan direktniji, ogoljeniji način izražavaju uverenja i poglede na koje naprednjaci gledaju sa simpatijama. Ne bi me iznenadilo da se otkrije da postoji i nešto više od simpatija, nekakva moralna i materijalna podrška. Kratkoročno, ovakva politika može doneti neke koristi Srpskoj naprednoj stranci zastrašivanjem, ali dugoročno destabilizuje Srbiju, u kojoj znatan procenat njenih građana nisu etnički Srbi, posebno na severu i jugu države. Svaki fašizam, onaj tradicionalni ili onaj novokomponovani, otvara put novim sukobima, rastućoj netoleranciji sa tragičnim posledicama“, kaže David.
Politikolog Radivoje Jovović u razgovoru za „Vreme“ kaže da profašističke organizacije i partije predstavljaju „produženu ruku režima“ i da su za vlast „korisne iz više razloga“. „Profašistički diskursi i delovanja skreću pažnju javnosti sa važnih društvenih, ekonomskih, i drugih, problema i zloupotreba, kao što skreću pažnju sa stvarnih uzroka ovih problema. Tako, umesto da uvidimo da živimo u sistemu ekonomske i političke eksploatacije (koji bi trebalo u najmanju ruku da reformišemo), konstantno smo bombardovani spinovanjima koja uzroke problema svaljuju na leđa čitavih nacionalnih, religijskih i kulturnih zajednica“, kaže Jovović.
On smatra da te organizacije obavljaju „prljav posao za režim Aleksandra Vučića“ i, osim što preusmeravaju pažnju javnosti, „podižu uzavrelost političke atmosfere“.
„One iznose one ekstremne stavove koje se sâm režim usteže direktno da iznese, ali od kojih nesumnjivo profitira. Zatim je tu i verbalno, političko, pa i fizičko obračunavanje sa političkim protivnicima koji se sve više predstavljaju izdajnicima, stranim plaćenicima, neprijateljima…“, ističe Jovović i dodaje da te organizacije sasvim „nekažnjeno vređaju, prete, zastrašuju i prebijaju“, i da je to jedan od očevidnih pokazatelja da je „režim u ljubavi sa mržnjom“.
Advokat Slobodan Beljanski, čija je kancelarija u nekoliko navrata zastupala žrtve ekstremističkog nasilja, kaže da postoje „bar tri razloga“ aktiviranja ekstremne desnice u predizbornom periodu: jedan je „taktički“, drugi „strateški“, a treći je „subjektivne prirode“. On kaže da su ideje koje vlast i ekstremisti zastupaju – veoma bliske.
„Jedino što za vlast nije uputno da iskaže sve čega se ovi drugi uopšte ne libe. Otuda potreba za akterima koji će je poštedeti dodatne i još učestalije kompromitacije i, umesto nje, obavljati prljav posao. Sa druge strane, svakako je koristan prikriveni saveznik, za koga je, ako između dva zla treba birati, lako reći da je od vladajuće garniture gori. Najzad, vlast i ekstremna desnica, po mnogo čemu sudeći, nisu na suprotnim stranama političkog spektra. Između njih postoji latentni oblik ideološke intimnosti. U velikoj meri to je posledica neobrazovanja, idolopoklonstva i magijskog kolektivizma. Zato se ne treba čuditi što je država uglavnom nemi posmatrač pira neprijatelja slobode“, kaže Beljanski za „Vreme“.
Književnik Saša Ilić, ovogodišnji dobitnik Ninove nagrade za roman godine, sličnog je mišljenja. On veli da su „Nacionalna avangarda, Srpska desnica, razni fireri i njihove podružnice“ – sastavni deo ovog režima.
„One egzistiraju u duplom dnu napred-
njačkog poretka, kao u nekoj kutiji iz koje iskače pajac, ali ovaj nema ulogu da nas zasmeje već da nas prestravi. Njihovo delovanje je često prikriveno fasadom ministarstava ili kancelarija, kao što je ona za Kosovo i Metohiju. Diskurs ovih organizacija je danas usaglašen sa programskim dokumentima i smernicama Vlade, iako je ona deklarativno proevropska. U predizborno vreme, one funkcionišu kao neformalna regulatorna tela mobilizacije glasača, kanalisanja kapilarnog glasova i zastrašivanja“, kaže Ilić.
Jovović ističe da se učešćem krajnje desnih partija i organizacija na izborima postiže mnogo ciljeva. On takođe smatra da ekstremno delovanje ovih brojnih organizacija „kreira situaciju“ u kojoj vladajuća partija sa Aleksandrom Vučićem na čelu može da se „predstavi normalnijim, razumnijim i progresivnijim političkim akterom“.
„Reč je o normalizaciji upotrebom ekstremizacije. To će biti važna tačka oslonca i na izborima, gde će se između pola koji čine nekakvi tobožnji, a istrošeni i kompromitovani, levo-liberalni ‘evropejci’ (takođe lojalna opozicija), i pola koji čine mlade neofašističke snage, Vučićeva partija postaviti u središte partijskog sistema kao ‘najrazumnija’ opcija“, kaže Jovović i dodaje da i jedini i drugi služe da bi se „fingirala demokratičnost izbora i političkog života u Srbiji“.
„Režimu je potrebna iluzija čijem će stvaranju pomoći prisustvo lažne opozicije u parlamentu. Drugim rečima, režimu je potreban legitimitet. Otud i ta nedemokratska manipulacija sa cenzusom od tri odsto, kako se autokrata ne bi morao objašnjavati pred domaćom i međunarodnom zajednicom gde mu se denula opozicija“, kaže Jovović i zaključuje da se ključni problem ne krije u ekstremističkim organizacijama već u vlasti.
OGOLJENI REČNIK MRŽNJE I PRIZIVANJE RATNIH SUKOBA
Književnik Filip David kaže da je, u kontekstu procvata ekstremističkih ideja i organizacija, glavna karakteristika naprednjačke vlasti – „veliko licemerje“. On smatra da se vlast samo navodno zalaže za pristupanje EU i pregovore sa Kosovom, ali da „čini sve da se ni jedno ni drugo ne ostvari“.
„Pogledajte samo šta pišu tabloidi pod Vučićevom kontrolom ili šta se gleda na njegovim televizijama. To je ogoljeni rečnik mržnje, prizivanje ratnih sukoba, agresivan, psovački rečnik koji prelazi u čisti rasizam i koji u govoru mržnje nadmašuje sve što se u medijima susednih država može pročitati i videti. Pogledajte sastav vlade. Najvažnije resore drže reciklirani Miloševićevi kadrovi. I sam predsednik države je – o tome svedoči njegova politička biografija – odrastao i učio se na delima i mislima dva ‘velikana’ nacionalističke i populističke demagogije, Šešelja i Miloševića. To je tužna slika današnje Srbije“, kaže David.
Advokat Beljanski kaže da je vlast u Srbiji „agresivna i prizemna“ i da je „obeležena neslavnom prošlošću“. „Evropsku orijentaciju, nesumnjivo pohvalnu, kvari upravo ukleto nasleđe. U Evropsku uniju bi se htelo i bez usvajanja svih njenih vrednosti, a, ako može, i s prokrijumčarenim tekovinama takve prošlosti“, kaže Beljanski.
Politikolog Jovović smatra da je vlast u Srbiji „autokratska, manipulativna i, iznad svega, nehumana“. Nacionalizam i koketiranje sa ekstremizmom su prevashodno „političko oruđe, dimna zavesa“. „U prvom redu je reč o amoralnim oportunistima koji će koristiti različite ideološke i političke paradigme samo zarad održanja i uvećanja svojih privilegija“, kaže Jovović i dodaje da su razlike između Vučićevog i Miloševićevog režima – „slabe“.
„Razlike u poređenju sa režimom iz devedesetih godina nalazim u činjenici da je delovanje sadašnjeg državnog i para-državnog aparata u većoj meri okrenuto manipulaciji, dok je Miloševićev režim veći akcenat stavljao na upotrebu represije. Ovo, pak, ne sme voditi zaključku da je lični režim Aleksandra Vučića lišen i takvih metoda – izrazito su brojni slučajevi pojedinačnih fizičkih obračuna, ucenjivanja, zastrašivanja, fizičke i psihičke torture. Nepovoljna činjenica je i ta da su međunarodni interesi i odnosi snaga trenutno takvi da režimu omogućavaju nehumano postupanje sa našim društvom“, kaže Jovović.
Književnik Saša Ilić smatra da je bujanje ekstremističkih organizacija, između ostalog, posledica toga što ovaj režim „ne podnosi bilo kakav oblik slobode, naročito ne slobodu mišljenja, glasanja, biranja političkih opcija“.
„Njeno delovanje vidim kao prošireno i apgrejdovano delovanje radikala tokom 1999. Taj apgrejd, pored novoradikala, predstavljaju razni oblici konvertita iz redova demokrata, a naročito onog bloka koji je bio poznat kao URS, a koji se nakon 2013. utopio u naprednjačku vlast i, sačuvavši svoje privilegije, nastavio je da kontroliše sve tokove novca u zemlji, kao i onog koji dolazi iz EU ka Beogradu. Odatle se finansira sve, a naročito pomenute organizacije, lažni NVO sektor, režimski mediji, dok alternativni i nezavisni mediji ostaju na rubu egzistencije pod enormnim pritiscima. Taj finansijski ‘ekspertski’ sektor je van domašaja kritike javnosti, a veoma je važan za dekonstrukciju Vučićevog režima“, kaže Ilić.
Mladi ljudi traže da „životi budu važniji od korupcije, a vladajuća partija na to šalje svoje batinaše“, kaže glumac Nikola Đuričko
Novogodišnji dvobroj „Vremena“ na većem broju strana donosi ekskluzivne intervjue i priče za uživanje
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandar Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve