foto: m. milenković
Ćeba nije pripadao vremenu u kome je živio. Između dijela i riječi nije vidio razliku. Njegova etika uistinu je bila antička. A ipak, u tom vatrenom borcu za istinu i pravdu, koji se ni pred i ni pred čim nije sklanjao i povijao, kucalo je ogromno srce puno iskonske, dječje bezuvjetne dobrote i ljubavi
Poput većine najbližih prijatelja, Radoslava Ćebića sam zvao isključivo Ćeba. Ne znam kada smo se i gdje upoznali – kao da je oduvijek bio sa mnom i ja s njim, a tako će zauvijek i ostati. Pamtim jedino da je naš prvi susret bio slučajan i da je razgovor o politici, filmu, ratovima i životu okončan u svitanje u nekoj kafani. Od tada pa do 1. maja 2020. naši životi tekli su isprepleteno, profesionalno i privatno.
Ćeba nije pripadao vremenu u kome je živio. Između dijela i riječi nije vidio razliku. Njegov moral uistinu je bio antički i u tom kontekstu – bez imalo pretencioznosti – podsvjesno sam ga uspoređivao sa Katonom Mlađim, neumornim i tvrdoglavim borcem protiv Cezarove diktature. Svoje stavove je branio oštro i beskompromisno, zastupajući čestitost, etičke i humanističke vrijednosti bez obzira na posljedice. Kada bih ga upozoravao da će tako steći probleme i neprijatelje, samo bi rekao: „Ja s tim mogu da živim.“ Sa druge strane, nikad nije oklijevao da se žrtvuje i primi udarce namjene drugima. „Ja s tim ne bih mogao da živim“, odgovarao bi mi kada bih mu govorio da se malo zakloni, pričeka, ponešto prećuti.
A ipak, u tom vatrenom borcu za istinu i pravdu, koji se ni pred i ni pred čim nije sklanjao i povijao, kucalo je ogromno srce puno iskonske, dječje bezuvjetne dobrote i ljubavi. Stalno je bio tu – a pogotovo kada je najteže – da nam pomogne, podrži, posavjetuje… Ćebu je najbolje opisao naš zajednički prijatelj Stevan Ristić rekaši da smo ga mogli pozvati u dva ujutro, reći mu da hitno dođe i ponese pištolj i on bi, ne zapitavši zašto, odmah krenuo. Svima je bio na usluzi, sebi nikada.
Ćeba i ja smo zajednički uradili dva dokumentarna serijala od po tri epizode i tri ista takva dugometražna filma – da računam samo ono „krupnije“. Većinu onog što znam o filmu, on me je naučio: tempo, ritam, kontekst i još mnogo toga što je njemu kao školovanom montažeru i iskusnom filmskom radniku bilo lakše da uradi nego mene da nauči. A to svoje veliko znanje dijelio je lako i jasno kao da je riječ o nečem bagatelnom i samorazumljivom. Kreativan i briljantan, Ćeba je bio otvoren za nove trendove, ali je pravu inspiraciju tražio i nalazio u klasičnim ostvarenjima. Volio je da samoironično citira Gorana Bregovića: „Bolje da na nešto liči, nego ni na šta.“ Iz nekih, samo njemu razumljivih razloga, nije posebno cijenio dramske serije, čak ni poslije velikog kvalitetnog buma u protekloj deceniji. S druge strane, filmsku produkciju je pažljivo pratio.
U životu i u filmu Ćeba nikada nije išao linijom manjeg otpora. Od drugih je tražio mnogo, a od sebe najviše. Sjećam se da je u dotjerivanju finalne verzije Pada Krajine proveo uz kompjuter bar trideset i šest sati; da nam gotovo nije iscurio rok, ostao bi još… Rijetko kad je bio zadovoljan onim što je uradio, bez obzira što bih mu ja ili netko drugi iz ekipe rekao. Stalno je pokušavao da nešto poboljša, sagleda iz drugog kuta, ustanovi kako se uklapa u cjelinu. Prezirao je dosjetke, ishitrena i laka rješenja, nastojao da studiozno pristupi svakom problemu. Kada bi mu pošlo za rukom da zaista postigne ono što je htio i smatrao dobrim, pokazivao bi mi to sramežljivo na monitoru, smiješeći se poput dječaka uhvaćenog u nekoj nepodopštini. Taj ću osmjeh pamtiti čitav život.
Ćeba je volio da nam organizira druženja, putovanja i, uopće, bio je čovjek koji je različite ličnosti držao na okupu. Taj dio njegove ličnosti posebno se ispoljavao na snimanjima: nastojao je da sve bude pomno isplanirano, zaduženja podijeljena, zadaci jasni i da improvizacija – ako je baš mora biti – bude svedena na minimum. Opet, u promijenjenim okolnostima, nikada nije gubio glavu. Snalazio se sa štapom i kanapom, iz rukava izvlačio rješenja i redovno vraćao stvari na svoje mjesto. U tim trenucima bi mi govorio kako je Hičkok rekao da veći dio igranog filma režira režiser, a dokumentarnog – Bog. Inače, bio je iskreni vjernik, kome su svaka bigotnost i netolerancija bili strani i nedopustivi.
Kurtoazne pohvale Ćeba je odbijao i nikada ih nije davao. S njim je čovjek uvijek znao na čemu je: bez dlake na jeziku iznosio je kritike – podjednako dobre i loše. Ali, ako bi shvatio da nije bio u pravu, odmah bi to rekao i prilazio da čestita i pohvali. Upravo zbog te svoje beskompromisnosti i spremnosti da prizna grešku, njegove riječi su u našim krugovima imale posebnu težinu.
Ni malo me nije iznenadilo kada je Ćeba „prešao“ u novinare. Zapravo, to je dugo i bio, samo što nije pisao – politička, društvena i kulturna zbivanja pomno je i sa strašću pratio. Sve ostalo je imao: veliko znanje, široku kulturu, životno iskustvo. Otvoren i iskren, brzo je i lako stekao veliko poštovanje sugovornika i kolega. Često je posljednji predavao tekstove; na svakom je radio pažljivo važući argumente i izjave, vodeći računa da ni na kakav način ne ugrozi javni interes.
Sa Ćebom sam proputovao desetine i desetine hiljada kilometara. Bio je odličan i iskusan vozač. Prije deceniju i po, kada smo radili Jedinicu, prve kadrove smo snimili na Avali u gluho doba noći – bile su to linije u krivinama i prelazi farova po krošnjama; Ćeba je vozio, Zoran Stojičić snimao, a Slaven Kranjc i ja izigravali mrke i nezgodne tipove. Smijali smo se, šalili, zadirkivali – četvorica prijatelja. Prošle nedelje Ćeba je vozio po sličnim krivinama, noću i kroz šumu. Sam. Nikad nije stigao kući – stradao je u saobraćajnoj nesreći u mjestu za koje nikad nisam čuo, a ubjeđen sam, ni on. Ne mogu i dalje povjerovati da više nije s nama pa, dok pišem ove redove, svako malo krajičkom oka pogledavam na vrata očekujući da će iznebuha banuti i reći: „Stani, čekaj da ti ispričam…“
Tragičan odlazak Radoslava Ćebića otvorio je prazninu koju nije moguće popuniti. Sada je sve samo sjećanje na bezbrojne trenutke koje smo zajedno proveli. A to sjećanje mi niko i nikad ne može oteti. Čuvaću ga iz dana u dana, iz noći u noć, beskompromisno, uspravno i nesebično – onako kako je Ćeba živio.
Nema ničeg neprirodnijeg nego govoriti u prošlom vremenu o ljudima do kojih nam je stalo. Jer činjenica da je Ćeba otišao ne menja ono što prema njemu osećamo, ono što smo zajedno prošli, ono što on jeste u našim životima. Sve to ostaje kao naša neprekidna sadašnjost.
Ćeba, prijatelj, kolega, komšija, saputnik, položajnik, saborac.
Bio je inteligentan, maštovit, svestran, nepokolebljiv i svoj, često i na svoju štetu. Obrazovan, ali bez potrebe da pokaže šta je sve pročitao, pogledao, šta je sve znao.
Voleo je ono što radi i nije umeo drugačije nego da se daje ceo. Ako bi radio film, doterivao bi ga do najtananijih sitnica. Ako je kuvao, bile su to gozbe čija su pripremanja trajala satima. Kada je odlučio da bude novinar, bio je odličan novinar, analitičan, sa osećajem za jezik i za detalj. Nije znao za osrednjost, za otaljavanje, za kalkulacije, za bilo šta „napola“.
Bio je posvećen do krajnjih granica, pošten, duboko moralan i beskrajno odan kao prijatelj. To nije podrazumevalo da nam klima glavom ili da nas ne kritikuje. Naprotiv, smatrao je za svoju dužnost da nam kaže ako misli da grešimo. Mogli bismo uveče i da se posvađamo, ujutru bismo se čuli bez zameranja, kao da se ništa nije ni dogodilo. Ali je isto tako uvek pohvalio kada bi mu se nešto svidelo i znala sam da je u tome iskren.
Bio je suštinski plemenit i osetljiv na tuđu patnju. I ne bi previše govorio, već je gledao šta da uradi da stvari budu makar malo bolje, da nekom olakša i da ispravi nepravdu. Mogla sam, kao i svi mi, uvek da ga pitam da mi učini, pomogne i priskoči. Radio je to sa lakoćom, bez očekivanja da mu se zahvali, kao da je činiti drugom nešto što se podrazumeva. „Možeš li samo…?“, „Mogu, evo krećem.“ Često, ne bismo morali ni da izgovorimo šta nam treba. Pitao bi sam. I to bi bilo to.
Kada smo išli na put ili izlet, njegovi sendviči su bili pravi mali rituali pažnje – znao je ko šta od nas ne jede, ko neće zelenu salatu, ko je vegetarijanac, ko bi sojino mleko, a ko koje pivo, pamteći bezbroj sitnica bez greške.
Najstroži je bio prema sebi i nije umeo da se pričuva.
Kada ode neko naš, stalno se pitamo da li smo mogli nešto drugačije, da mu kažemo više, da se zahvalimo, da nešto uradimo, ali to su samo zavaravanja, pokušaji da zavaramo tugu. Jer šta god da smo rekli, jednako bi danas bolelo, jednako bi bilo surovo, jednako bi bilo pusto.
Pretposlednji susret.
Pre neki dan, mi u karantinu, Ćeba nam kupuje hranu, spisak je dugačak, na spisku i lizalice za Sonju, moju dvogodišnju ćerku. Ostavlja kese ispred vrata. Ni ne primećujemo da nema lizalica. Dvadeset minuta kasnije, zvono na vratima.
„E posle sam se setio, pa sam opet išao u prodavnicu.“ Pruža tri lizalice.
„Ma daj, nije trebalo.“
„Pa jeste, posle da traži po kesama, pa bude tužna, pa ti budeš tužna što je ona tužna“, smeje se. „Javi u ponedeljak šta treba.“
„Ajde, javljam.“
Otišao je u danima kada vernici slave novi život i Hristovu pobedu nad smrću. Druže, do sledećeg susreta.
Vraćala sam se s Dorćola u januaru. Tu sam kupila one najbolje krofne u gradu i žurila kući da ih odnesem deci. Utom je pozvao Radoslav, odnosno Raša, kako sam ga zvala, i kaže mi: „Gde si? ‘Ajde dođi na piće u Press.“ Popnem se, Raša je za šankom, samo šanker, on i ja. Pita me šta ima novo, a ja jedva dočekam da nove nevolje ispričam i pitam za savet – nekakav konflikt na poslu, a ja ne znam kako da se nosim s tim. Pokažem mu papire žudeći da mi kaže da li sam na ispravnoj strani. A on mi kaže: „To je njihov međusobni sukob. Ti ne brini.“ Meni spadne kamen sa srca. Zatim uz onaj osmeh, koji sam doživljavala kao kolevku, u koju kad legneš, tu si bezbedan i ušuškan, pita: „Šta radi Joca (sestra)? Kako ćeri ide sviranje?“ I onda podigne onu svoju obrvu, šmekerski: „Je l’ vozi mali trabanta?“ Moram da krenem. „Odoh, Rašo, slagala sam da sam krenula kući, a ipak sam morala da svratim da te vidim. Nek čekaju pola sata, ništa im ne fali.“ Pažljivo mi pakuje one krofne. Kaže: „Daj mi neki lepak, ovako će ti se sve rasturiti…“
Na Veliki petak Raša je navratio do mojih donevši cveće nabrano u vikendici, što je poslala moja tetka, njegova mama. Držao se distance, kako pravila nalažu. Zato je s hodnika dao mami, pozdravio ih kao penzionere koji ne smeju napolje. Kaže mama da je imao divnu belu majicu, da nikad nije bio lepši. Kao da je došao da se pozdravi.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
