Suze i otpor jednog oca

U nedelju 3. maja oko 20.30 časova sa krova zgrade na uglu ulica Stojana Protića i Bore Stankovića na Vračaru sa moćnog ozvučenja se kao ratni poklič Srpske napredne stranke zaorilo: „Đi-la-se lo-po-ve! Đi-la-se lo-po-ve…!“ Usred tišine policijskog časa ovaj poklič je odzvanjao u čitavom kraju zaglušujući sve drugo, prodirao kroz prozore u obližnje stanove. Zvučni napad pogodio je i ćerke Dragana Đilasa od tri i devet godina koje sa majkom žive nedaleko od zgrade na čiji krov su se popeli partijski vojnici SNS-a. Deca su bila preplašena, neutešno plakala, možda dobila i napad panike iščekujući da će oni koji im napadaju oca, koji preteći urlaju tu negde iza ćoška, zavijaju tu istu pogrdu po celoj Srbiji, zalupati na vrata njihovog stana.

Dvadesetak minuta kasnije, vidno uzrujan, jedva suzdržavajući suze, bes i očaj, javnosti se video-porukom preko Tvitera obratio Dragan Đilas. Ne šef Stranke sloboda i pravda, ne bivši gradonačelnik, niti biznismen i političar, već čovek Dragan Đilas koji je upravo iskusio nemoć oca da zaštiti svoju decu od nasilnika i koji je doživeo poraz i očaj oca jer nije uspeo da sačuva decu od zlostavljanja i suza.

„Moja deca su to slušala, plakala i tresla se od straha. Zato što si ti, Aleksandre Vučiću, jedan kreten, bre, bolesnik jedan koji šalje debile da puštaju odavde, bre, te tvoje laži“, rekao je Đilas jedva suzbijajući emocije, boreći se sa jecajima da dođe do reči. Da se neko od partijskih vojnika SNS-a zaduženih za razglas na krovovima u tom trenutku pojavio, sigurno bi došlo do fizičkog obračuna.

Đilas je najavio da će ih sutradan od osam časova uveče čekati sa prijateljima, pripretio Vučiću da će odgovarati kad-tad i naglo zaćutao osetivši da više ne može da potiskuje suze oca čija su deca povređena.

Video-poruku Dragana Đilasa na Tviteru je do utorka uveče pregledalo više od 600.000 ljudi, na Fejsbuku gotovo 640.000, bilo je na hiljade retvitova, šerovanja, komentara, lajkova. Kao da je došlo do identifikacije roditelja sa ocem čiju je decu povredila partijska država dok sistematski progoni i napada Đilasa kao projektovanog Narodnog neprijatelja broj jedan. Đilasov iskren vapaj oca zabrinutog za decu izazvao je bes kod ljudi koji su stali na stranu pojedinca, samog protiv partijske mašinerije SNS-a logistički potmognute državnim resursima. Politička hajka na Dragana Đilasa, toliko besomučna i nesuvisla da je počela da se pretvara u farsu, tako je iskočila sa političkog fronta, postala lična i za njene organizatore kontraproduktivna.

LIČNI RAT

Sledećeg dana, u ponedeljak, oko osam uveče su se na spomenutoj raskrsnici kod Hrama Svetog Save u znak podrške Đilasu okupili lideri Saveza za Srbiju i Pokreta slobodnih građana, nekolicina njihovih pristalica koji su prkosili policijskom času i veliki broj novinara, kamermana i fotoreportera. Kolektivno se u 20 časova aplaudiralo medicinskim radnicima, u 20.05 se pravila buka protiv diktature, a onda se čekalo da se preko razglasa oglasi istureno odeljenje SNS-a ili možda čak pojavi neka izvidnica.

Dok se čekalo, predsednik Demokratske stranke Zoran Lutovac je davao izjave novinarima, šef PSG-a Sergej Trifunović je bio zabavljen snimanjem sopstvenog performansa mobilnim telefonom, političari su komunicirali sa prisutnima, ćaskali među sobom. Činilo se da nisu baš shvatili šta se prethodnog dana dogodilo, da ogroman odjek video-obraćanja Dragana Đilasa nema veze sa njihovom politikom, već sa saosećanjem stotina hiljada građana Srbije sa jednim povređenim čovekom sa koga su spale stege političkog ponašanja i koji im se obratio ljudski kada mu je porodica bila ugrožena.

Sam Đilas nije odavao utisak nekoga kome je posve lagodna energija kojom je zračio skup podrške. Najnapadaniji i, zbog orkestriranih laži o njemu, verovatno među gledaocima Pinka i čitaocima „Informera“ najomraženiji čovek u Srbiji, uprkos svemu tome odbija da ga čuvaju telohranitelji: sam po Vračaru šeta psa u dozvoljeno vreme i ćaska sa komšijama i komšijskom decom, kao da bi najradije sam pošao u lični rat nakon što je rafal namenjen njemu okrznuo njegovu decu.

MARŠ NA PINKU

Negde pre pola devet sa krova iste one zgrade odakle je prethodne večeri odjekivalo „Đilase lopove!“ zaorio se „Marš na Drinu“. Mali skup podrške Draganu Đilasu preselio se u Stojana Protića i glasno negodovao. Nevidljivi DJ sa krova je zatim pustio „Bože pravde“, pa „Tamo daleko“, pa opet ukrug. Organizatori bakljada nisu posve ustuknuli, ali su rešili da ne provociraju previše. Marketinški tim SNS-a je procenio da bi uzbunjena javnost mogla da se odlučnije okrene protiv njihovog predsednika Aleksandra Vučića, ukoliko bi se nastavilo sa zvučnim napadima na Đilasa u blizini njegove dece. Sudeći po društvenim mrežama, te večeri se nigde u Srbiji preko razglasa nije skandiralo protiv Vučićevog arhineprijatelja Dragana Đilasa.

Zato se sa napadima nesmanjenom žestinom nastavilo na Pinku. Na televiziji Željka Mitrovića oprobani asovi za rušenje ugleda, targetiranje i protivzakonito širenje laži i kleveta D. J. Vučićević, marketinški stručnjak Krle & Co su Đilasovo nesvakidašnje iskreno obraćanje javnosti diskvalifikovali kao „glumatanje“, kao „politički performans“, izrugivali mu se, izobrtali sve moguće teze i objasnili gledaocima da su zapravo prave žrtve nekakvih hajki Vučić i njegova deca, koji su izloženi napadima „lopova Dragana Đilasa“.

Neke poslanice SNS-a su u detalje čitale raznorazne umobolne tvitove kojekakvih ludaka koji su se ostrvljavali na Vučićevu decu, predstavljajući to kao orkestrirani napad iza koga stoji Dragan Đilas.

NAJPOGODNIJA META

Napadi Vučića, njegovih ministara, poslanika, članova SNS-a i partijskih medijskih glasila na Đilasa su poprimili psihopatološki prizvuk. Sve to odavno prevazilazi marketinški stvorenu projekciju moćnog i prebogatog neprijetalja potmognutog mračnim centrima moći, dovoljno jakog da može da ugrozi Aleksandra Vučića koji narod i državu neumorno i po cenu sopstvenog zdravlja brani od njega. U nedostatku ozbiljnog protivnika na koga zahvaljujući kontroli nad većinom medija može da se preusmerava nezadovoljstvo glasača, i pred kime bi Vučić pored uloge neustrašivog vođe mogao da ulazi i u ulogu žrtve, poslovno uspešan Đilas, nekadašnji gradonačelnik Beograda, među postojećim opozicionarima činio se kao najpogodniji da mu se dodeli ta uloga.

Na Đilasu se zbog toga godinama bukvalno iživljava partijska država. To ludilo ide dotle da Vučićevi ministri i poslanici kada ih novinarska pitanja sateraju u ćošak počinju da recituju nebuloznu pesmicu o Đilasu koji je ukrao 600 miliona evra; kompletna opozicija se u partijski kontrolisanim medijima predstavlja kao društvo koje finansira i kojim rukovodi Đilas; pregovori o Kosovu su propali zbog Đilasa, Đilas je bio kriv za štetu koju su napravile poplave, u Đilasovo vreme su propale bolnice, Đilas je organizovao lupanje u šerpe i lonce protiv diktature, pa se tako i ovaj razigrani i pomalo detinjasti bučni protest građana nadglasava pokličem „Đilase lopove!“, mada

Dragan Đilas sa tim nema nikakve veze.

Propagandna mašinerija SNS-a, koja se munjevito Vučićevom istinom obrušava na svakoga ko se malo istakne među onima koji odbijaju da mu se poklone, ni na kome se tako žestoko i toliko dugo nije iživljavala kao na Draganu Đilasu, zato što Đilas nikako nije hteo da ustukne. Osnivač PSG-a Saša Janković je iskusio sličnu torturu kada mu je popularnost bila na vrhuncu, ali nije dugo izdržao.

U nedelju uveče Dragan Đilas je prvi put pokazao znak slabosti. Odavao je utisak emotivno polomljenog čoveka koji je konačno pokleknuo pod pritiskom besomučnih napada. Ironično je da mu je pokazivanje ljudske ranjivosti donelo veću podršku nego što ju je ikada imao nastupajući kao neustrašiv i nedodirljiv čovek o koga se udarci daleko nadmoćnijeg neprijatelja odbijaju kao o Baš-Čelika. Dan kasnije je Đilas rekao da je dosta bilo suza i da se borba nastavlja.

Organizovani napadi na Đilasa su pokazna vežba za sve koji možda razmišljaju o tome da se u javnosti usprotive jednoumlju u koje Vučić gura Srbiju, baš kao što koordinisane bakljade na krovovima nisu samo scenografija za prikazivanje velike podrške građana Vučiću na Pinku kao odgovor na „Buku protiv diktature“, već i zastrašivanje udarača u šerpe i lonce u čije su kuće prodrli. To mu nekako dođe kao ono kada mafija kao upozorenje nekome ostavi fotografije njegove dece snimljene u njegovoj kući. Poruka glasi: Tu smo, možemo da udarimo kada god hoćemo.

U tolikim i toliko ostrvljenim napadima na Đilasa kao da ima nečeg ličnog. Nije to hladna propagandna mašinerija koja radi svoje, već se razaznaje želja da se ciljano puca u meso, još uvek samo metaforički. Kao da Vučić, koji je od leve ruke Vojislava Šešelja preko desne ruke Tomislava Nikolića izrastao u neprikosnovenog narodnog vođu koji ne trpi prigovor, nikada nije preboleo što ga je Đilas dva puta tukao u trci za gradonačelnika Beograda, pa čini sve da ga odstrani sa političke scene da ga ne bi stalno podsećao na poraze.