Izbeglica kao persona non grata

Iako u medijima najviše slušamo o prognanicima iz ratom zahvaćenih područja Sirije i Avganistana, izbeglice po definiciji predstavljaju osobe koje su u zemlji porekla bile izložene progonu po osnovu svoje rase, pola, jezika, veroispovesti, nacionalne pripadnosti ili pripadnosti određenoj društvenoj grupi, ili zbog svojih političkih uverenja. Pa tako imamo izbeglice političke disidente iz Kine, LGBT osobe iz Ugande, ljude s albinizmom iz Afrike, Rohindže u Mjanmaru, ali je sve prisutnija pojava i takozvanih „ekoloških izbeglica“ (indikativan je slučaj Ioane Toitoiota protiv Novog Zelanda pred Komitetom za ljudska prava). Oružani sukobi, diskriminatorni zakoni i praksa, pojačani pandemijom virusa korona, doprineli su da se ionako loše stanje u zemljama porekla izbeglica dodatno pogorša.

Nedaće na koje nailaze izbeglice za vreme izgnanstva, posebno po napuštanju zemlje porekla, brojne su i veoma surove.

U celoj toj atmosferi, stanje u Srbiji je, u pogledu položaja izbeglica, tražilaca azila i migranata, na zabrinjavajuće lošem nivou. Imajući u vidu da su migracije, koje su se intenzivirale od početka 2015. godine na takozvanoj Balkanskoj ruti, zapravo mešovite – čine ih izbeglice i migranti, u mnogo čemu je teško govoriti samo o tražiocima azila i izbeglicama, pošto prelazeći preko balkanskih zemalja, dele istu sudbinu i izloženi su istovetnim rizicima, kojih nije mali broj.

Akademik Tibor Varadi je pisao o problemima koje u drugim delovima sveta (SAD) imaju migranti („Vreme“, broj 1534). Sa sličnim problemima suočavaju se i tražioci azila i izbeglice u Srbiji. Ovde nije reč samo o jednokratnoj pomoći, koja je jedna od glavnih tema nekoliko meseci u Srbiji, a koja iznosi 100 evra u dinarskoj protivvrednosti, i koja se odnosi samo na državljane Srbije. Restrikcije za vreme vanrednog stanja, medijski diskurs, izborna kampanja, usporena integracija koja je krunisana nemogućnošću izbeglica da steknu državljanstvo Srbije, samo su neki od akutnih problema sa kojima se susreću izbeglice u poslednje vreme. Zato, pođimo redom.

VANREDNO STANJE

Sudbinu građana Srbije, usled pandemije virusa korona i izuzetno restriktivnih mera uvedenih vanrednim stanjem u periodu od 15. marta do 6. maja ove godine, delile su i izbeglice koje su se zatekle na teritoriji Srbije. Njima je, kao i našim sugrađanima koji su navršili 65 godina života, bila u potpunosti uskraćena sloboda kretanja, i to na vrlo problematičan način – arbitrarno, bez pojedinačne, obrazložene odluke. Oni su, kao i najstariji sugrađani, bez ikakve krivice bili lišeni slobode kretanja (bili su i bez adekvatne i pravovremene zaštite Ustavnog suda Srbije, koji je ostao nem za vapaj najugroženijih!). U periodu trajanja vanrednog stanja, i neposredno nakon njegovog ukidanja, izbeglice i tražioci azila nisu mogli da napuštaju centre za azil i prihvatno-tranzitne centre širom Srbije, osim u izuzetnim slučajevima, uz posebno odobrenje uprave tih centara.

Za vreme trajanja vanrednog stanja, kada su tražioci azila, izbeglice i migranti bili držani zatvoreni u centrima, u „spoljnom svetu“ vođena je „spontana“ kampanja, koja se sastojala od diskriminatornih medijskih natpisa i priloga, izliva netolerancije i govora mržnje na društvenim mrežama, pa sve do upada vozilom u centar u Obrenovcu, te „spontanih“ okupljanja članova Levijatana ispred tog centra. Sve to nimalo ne liči na dobrodošlicu, niti je u skladu sa međunarodnim i domaćim pravom kojim se štite ljudska prava izbeglica, a brani čast i ugled jedne demokratske države.

IZBORNA KAMPANJA I MEDIJSKI DISKURS

Ono zajedničko za (zlo)upotrebu izbeglica i migranata, kada je reč o medijima i vigilantima, te pojedinim političkim partijama, iznedreno je u izbornoj kampanji. Naime, ničim izazvano, najednom su izbeglice postale jedna od glavnih vesti u medijima i u izbornim kampanjama političkih partija i drugih grupa (ovde, pre svih, mislim na vigilantske grupe sa političkim ambicijama).

Sve ovo i nije toliko čudno ako se prisetimo kako su najviši državni funkcioneri Srbije nazivali svoje sugrađane koji su se našli izvan granica svoje zemlje, bilo da je reč o turistima ili onima koji su (e)migrirali iz Srbije. Čini se da državljani Srbije, posebno oni povratnici u zemlju posle više godina odsustva, kao ni ostale pridošlice, nisu dobrodošli. Njihovo prisustvo ne može da se valorizuje na izborima – prvi, svakako, nisu pobornici aktuelnog režima (valjda su zbog njega i napustili Srbiju), a drugi nisu državljani Srbije, pa i nemaju pravo glasa. Međutim, oni nisu potpuno „bezvredni“ – napadom na njih mogu se dobiti jeftini i nečasni politički poeni, jer bivaju predstavljani a priori kao opasnost po Srbiju i njene građane. Problemi koji su nastali u periodu dok oni nisu ni bili u Srbiji ostaju skrajnuti, a navodni strah od pridošlica plasira se u prvi plan. Razboritim ljudima već na početku tog bala pod maskama odmah postaje jasno da je reč o jeftinoj maskaradi.

PROBLEMI „STARIH“ IZBEGLICA

Izbeglice iz bivših jugoslovenskih republika, Bosne i Hercegovine i Hrvatske, koje su u tadašnju Saveznu Republiku Jugoslaviju (Srbija i Crna Gora) izbegli usled oružanih sukoba koji su obeležili nasilni raspad SFRJ, takođe imaju poteškoće u konačnom rešavanju svog statusa. Iako je prošlo više od četvrt veka od početka njihovog izbeglištva, jedan deo izbeglica iz BiH i Hrvatske i dalje nisu regulisali brojne probleme, među kojima i stambeno pitanje. Neretko se dešavalo da su i dve generacije rođene u izbeglištvu i da su za to vreme živele u izbegličkim centrima.

Interno raseljena lica sa Kosova i Metohije više od 20 godina se nalaze u stanju raseljenosti. Mnogi od njih su godinama bili bez ličnih dokumenta i bez rešenog stambenog pitanja, a neki se i danas susreću sa nerešenim problemima, među kojima prednjači otvoreno pitanje povratka na KiM.

Istina, Srbija je podnela težak teret prihvata oko milion izbeglica i interno raseljenih lica u poslednjoj deceniji 20. veka, breme kakvo je retko koja zemlja prihvatila, sa izuzetkom nekoliko bliskoistočnih zemalja. Baš takvo iskustvo trebalo bi da je sve nadležne organe učinilo snažnijim, obogaćenim znanjem i iskustvom, kako bi se lakše nosili sa novim talasom izbeglica. Međutim, čini se da to nije slučaj.

MUKE OKO INTEGRACIJE IZBEGLICA

Propuštanje da se izvuku pouke iz prošlosti najbolje se vidi na polju integracije izbeglica, a to je posebno izraženo u pogledu prava na državljanstvo. Drama oko državljanstva, u situaciji kada su stotine hiljada ljudi bile izložene riziku apatridije usled toga što je tadašnja Vlada SRJ bila stava da ta država nosi kontinuitet SFRJ, nije sprečilo vladu u Beogradu da jugoslovenske državljane koji su pod prisilom napustili svoje domove u BiH i Hrvatskoj, tretira kao strance. Na njih se primenjivao Zakon o izbeglicama (1992). Ovakvim šizofrenim ponašanjem tadašnje vlade, stotine hiljada izbeglica godinama je držano u stanju apatridije i lišavani su uživanja brojnih prava. Pravo na državljanstvo bilo je nedostižno za te ljude.

Međutim, i izbeglice iz drugih država koje su dobile azil u Srbiji od početka primene Zakona o azilu iz 2008. godine (koji je prethodio sada važećem Zakonu o azilu i privremenoj zaštiti iz 2018), onemogućene su da steknu državljanstvo Srbije. Tako je kontinuitet problema vezanog za onemogućavanje izbeglica da steknu državljanstvo Srbije neprekinut. Samo, sada je reč o „drugim“ izbeglicama. Ako se pogleda statistika o broju dodeljenih azila u Srbiji, od početka primene tada važećeg Zakona o azilu pa do sada, dobija se broj od ukupno 173 odobrena azila, a od tog broja je 80 slučajeva utočišta, a 93 supsidijarne zaštite.

Ostaje nejasno zbog čega izbeglica (p)ostaje persona non grata, posebno ako se ima u vidu da je reč o prilično malom broju ljudi. Nejasan je ratio Zakona o državljanstvu, koji ne prepoznaje izbeglice kao potencijalne tražioce državljanstva. Nedopustivi su, naravno, bilo kakvi rasistički argumenti. Ali, nerazumni su i oni argumenti da je reč o prilivu velikog broja izbeglica u Srbiji ako se ima u vidu da mali broj njih ima cilj da ostane u ovoj zemlji.

Vredne su pomena reči Vojina Dimitrijevića o uživanju prava na državljanstvo izbeglica: „Čak i kada im ga njihova država (država porekla) ne oduzme, oni su samo formalno njeni državljani (oni su de facto apatridi), jer od nje ne mogu očekivati zaštitu; tačnije rečeno, njihova vlada pre želi da im naudi nego da im pomogne. Zato im je položaj čak i teži od položaja apatrida.“

GLOBALNE INICIJATIVE I SRBIJA

U drugoj deceniji 21. veka, širom sveta postoji nekoliko velikih izbegličkih žarišta, te milioni ljudi koji su prisiljeni na migracije. UN su, poučene lošim iskustvima i kriznim situacijama, usvojile 2016. godine Njujoršku deklaraciju o izbeglicama i migrantima, a dve godine kasnije i dva dogovora – Globalni dogovor za izbeglice i Globalni dogovor o sigurnim, uređenim i regularnim migracijama.

Ovim pravnim instrumentima, koji za sada imaju karakter neobavezujućih normi, međunarodna zajednica je pokušala da na najvišem nivou mobiliše najširi krug činilaca koji bi uticali kratkoročno i dugoročno na poboljšanje sudbine izbeglica i migranata, imajući u vidu da su savremene migracije mahom mešovite, te se na istom putu nalaze i izbeglice i migranti. U cilju konkretizacije Globalnog dogovora za izbeglice, u decembru 2019. godine održan je Globalni forum za izbeglice. Na tom skupu učešće je uzela i petočlana delegacija Srbije, od kojih su tri člana bili predstavnici Komesarijata za izbeglice i migracije.

U situaciji kada se širom sveta javljaju i novi trendovi u izbegličkom pravu, kao što je, na primer, pitanje pružanja međunarodne zaštite takozvanim „ekološkim izbeglicama“, tako nešto se u Srbiji čini kao svojevrsna naučna fantastika. A da li mora da bude baš tako? Odgovor je jasan – ne mora i ne sme. Pre svega zato što je Srbija obavezana na primenu brojnih međunarodnih ugovora kojima se štite ljudska prava (sama je pristala da se obaveže na primenu tih ugovora, bez prisile – napomena bitna zbog populističkih glasova koji se drže tvrdnje da su brojne „novotarije uvezene sa Zapada“), te međunarodnih standarda, ali i unutrašnjim pravom. Čini se, zbog toga, da će i u ovoj sferi Srbija kasniti za ostatkom sveta ako nadležni ne shvate ozbiljno svoje obaveze, a šteta će biti naneta najnemoćnijim, onima kojima je od suštinskog značaja potrebna međunarodna zaštita – izbeglicama.

Ako se sagledaju problemi izbeglica iz bivših jugoslovenskih republika i izbeglica koje u poslednje vreme dolaze u Srbiju, ne bi bilo daleko od istine ako se izvede zaključak da nisu izvučene pouke iz prošlih izbegličkih talasa i da sopstveni propusti iz prošlosti nisu poslužili kao primer kako (ne)treba da se postupa prema izbeglicama. Da zlo bude veće, ranije su izbeglice bili pripadnici većinskog naroda u Srbiji i bili su građani države koja se raspadala, a milioni naših tadašnjih sugrađana spas su potražili širom sveta. Najveći broj njih je dobio utočište u mnogim zemljama Evrope i sveta, i relativno brzo su postali državljani zemalja u koje su otišli. Pa gde je onda nestala solidarnost i saosećajnost kada dopuštamo ozbiljne propuste u postupanju prema izbeglicama danas?