Čitanje

Pita se u prošlom broju „Vremena“ Ivan Milenković: „Šta je uživanje?“. Volim da razmišljam o pitanjima, ali volim da čujem i odgovore. Nekad se složim, nekad sama sa sobom polemišem o njima. Dao je Ivan i odgovore. Slažem se da je istinsko uživanje ono koje ostavlja posledice, koje se pamti i iznova priželjkuje, uvek sa samorefleksijom.

Zbog uživanja čitam „Vreme“ otpozadi. Prvo „Vreme uživanja“, pa tek onda sve ostalo. Ostalo biram, „Vreme uživanja“ ne propuštam. Zato bih kod Ivanovih odgovora svakako dodala „Vreme uživanja“.

Dok sam uz šalicu kave čitala Ivanov tekst, setila sam se da sam i ja par puta poželela da za tu moju omiljenu rubriku napišem nešto. Prvi put negde posle 2000. godine, kada se moja porodica nekako obogatila, toliko da smo mogli da okrečimo stan i još uz to da stari nameštaj zamenimo novim ormanima, policama i kuhinjom, sve pravljeno od pločastih materijala. E, veliki je to uspeh bio. Dobro, nismo to sami pravili, pravio nam je majstor, ali kakvo je to porodično uživanje bilo – crtanje projekata, izbor materijala, boja… Deca već pametnija i praktičnija od nas. Svi učestvujemo u tome, svako ima svoju ulogu, stvaranje, zadovoljstvo.

Od ideje da o tome pišem odmah sam odustala, jer ja nisam pisac. Ne bih umela da to moje, naše uživanje opišem. Bilo bi smešno, uživanje u krečenju stana, pa zar to nije normalna, higijenska stvar – okrečiti stan. Zar nije normalno posle dvadesetak godina braka zameniti nameštaj. Da i krečenje može da bude tema za „Vreme uživanja“, videla sam kasnije, ali samo ako ste majstor priče kao Ljubica Turudić. I crveni ruž i najlonke mogu da budu tema, ali ako o tome piše Jovana.

Prvog maja, malo pre nego što su vlasti objavile naš najveći uspeh – pobedu nad korona virusom, koju su oni, naša vlast, prvi u svetu izvojevali, opet sam poželela da napišem tekst za „Vreme uživanja“. Dok sam šetala moju kućnu ljubimicu, jutro sunčano, ulice puste, policijski čas je, vidim na mobilnom da je stigao mejl iz daleka, piše stari roker: „Srećan ti praznik rada, Bobiška moja!!! Ja, eto, poranio po staroj tradiciji Titovih pionira, slušam neke stare pjesmice i evo sviraju ‘Zlatni prsti’ i rek’o sebi – odmah piši Bobiški, sramota da se toliko dugo nisi javio ;-).“ Dalje pita kako se snalazim u ovom ludilu, kaže – napiši neku reč, dugo se nismo čuli.

I tako počnem u glavi da slažem reči: „Dragi moj druže, srećan praznik rada i tebi, ja se rado sećam tog praznika i kad nije postojalo roštiljanje.“ Zatim, kako pamtim svečarsku atmosferu koja je u vreme moje mladosti bila u gradu „Zlatnih prstiju“. O tome kako smo moja sestra i ja jedne godine šile vruće pantalonice za večernji prvomajski izlazak, kako se sećam materijala od koga smo šile, kako ih nismo obukle ni tada, jer je padala kiša, kao i obično prvog maja, ali ni kasnije, jer je bilo lepše šiti nego obući. Da se ne sećam da li nam je propala i šetnja korzoom ili samo vruće pantalonice, i sve tako nostalgično, ne samo zbog mojih godina, već i zbog nekih stvarno mnogo lepih bezazlenih godina koje su ostale u gradu „Zlatnih prstiju“. I tako, na ulici, pomislila sam da bi praznik rada i „Zlatni prsti“ stvarno mogli da budu tema za „Vreme uživanja“.

Međutim, te moje fine misli prekida dramska scena. Mojoj kućnoj ljubimici i meni u susret ide komšinica sa svojim psom. Odjednom, pas skače i pada. Stvarno pada, nikada ranije nisam videla da pas može tako da padne. Iznenađeno i zabrinuto, kao svaka posvećena vlasnica kućnog ljubimca, pitam: „Šta bi?“ Komšinica kaže: „Nije na vreme video zastavu“, i podigne pogled ka zastavi koja se vijorila sa kuće gde smo se susrele. Vidim i ja tu zastavu, ali i jednu koja pokriva ulazna vrata nove, susedne kuće. I mene obuzimaju jeza i strah mada nisam pala. Moje nostalgične misli ostale su zaleđene.

Dođem kući i počnem da odgovaram na čestitku. Prvo na papir stavim one prethodno zaleđene misli, a onda krenem da odgovorim i na pitanje „kako se snalazim u ovom ludilu“. Tu već nastaje problem, jer kad moj roker govori o ludilu, on misli na koronu, davno je otišao da bi mogao da shvati moje i naše ludilo. Trebalo je objasniti kako to da sam se i ja uplašila iste zastave kao i pas, a volela sam zastave u vreme „vrućih pantalonica“, na sveže okrečenim fasadama grada „Zlatnih prstiju“.

Kako objasniti da je moj prvi i verovatno jedini susret sa Španijom 2018. godine bio obeležen jezom zbog katalonskih zastava na većini prozora i balkona Barselone. Da je u Madridu bilo samo malo manje zastava, ali drugačijih. Trebalo je puno reči da objasnim da je zastavu koja je uplašila psa i mene građanima-patriotama delio nezvanični gradonačelnik Beograda, sada visoki funkcioner vladajuće stranke, a bivši blizak saradnik i vrli prijatelj ubijenog premijera Zorana Đinđića. Kako mom rokeru da objasnim da ja jesam patriota iako nisam uzela zastavu. Dugo je trajalo pisanje tog mejla, trebalo je sve objasniti.

Tako je propao i moj drugi pokušaj da napišem nešto za „Vreme uživanja“. Ostalo je samo da uz šalicu kave čitam priče pravih majstora. I uživam. Uživam u slici susreta sa divljim konjima. Zaključku da je Crveni ruž stav. Ili da naučim da „supa mora da se krčka lagano, da u njoj bude sve što joj daje miris i boju i one dukat kružiće i da zamiriše ona mala glavica pripečenog crnog luka, a u goveđu na vreme da se spusti i beli, mora da zagolica emocije i pokrene uspomene“.

Nekad je osmeh, nekad su suze, ali svakako, pravo je uživanje čitati „Vreme uživanja“. Možeš bar malo da pobegneš od ludila. Dodaj, Ivane, molim te. Odmah posle čačkanja nosa. Pre seksa, svakako.