Nije svako stvaralaštvo umetnost

Reditelj Gordan Matić izabran je za direktora Filmskog centra Srbije prošlog jula. Skandal povodom serije Košara (istoimeni film nije sporan) i zatvaranje svih bioskopa u zemlji zbog korone najnoviji su u nizu problema koje rešava.

Nakon drugog pokušaja medijacije kojom bi se rešile nesuglasice između Balše Đoga, reditelja serije Košare i „Omega produkcije“, njenog producenta, čini se da će naša kinematografija ipak dobiti ostvarenje o ratnim događanjima na srpsko-albanskoj granici tokom NATO agresije na SRJ 1999. godine, i da će sukobljene strane nastojati da serija kvalitetom izbriše iz sećanja njihove međusobne optužbe zbog novca, neprofesionalnog odnosa prema delu, menjanja scenarija i onaj, zaista malo je reći, čudan upad uniformisanog lica na medijaciju. Razgovaramo neposredno dan pre nego što će, nakon šestomesečne pauze, u bioskope ući prvi gledaoci.

„VREME„: Slučajno ili ne, ali desilo se da Krizni štab predloži otvaranje bioskopa neposredno nakon što su majory, distributeri holivudskih ostvarenja, tražili od naših distributera da počnu kampanju za njihove filmove. Kako vam se, u kontekstu da broj zaraženih kovidom ne opada, čini ovo popuštanje?

GORDAN MATIĆ: Naši prikazivači i distributeri sinhronizovali su svoje aktivnosti sa svetskim aktivnostima prikazivanja, kao i u svim evropskim zemljama. Podsetio bih da su sredinom marta prvi prestali sa radom upravo bioskopi. Distributeri orijentisani ka bioskopskoj distribuciji ostali su takođe bez ikakvih prihoda od marta. Filmski centar se tokom vanrednog stanja obraćao Vladi i ministarstvima sa zahtevom da se posebno pomognu ovi sektori. Imajući u vidu da već duže vreme rade bazeni i ugostiteljski objekti, ne vidim razlog da se bioskopima uskraćuje pravo na zaradu. Naravno da je najvažnije da se niko ne razboli i da se poštuju mere koje donose stručnija lica od nas.

Prema rečima reditelja Balše Đoga, producenti Košara su imali nameru da spreče da se snima na način koji tema zaslužuje, hteli su „lakši“ scenario, a pominjana je i sumnja da novac neće biti utrošen onako kako je planirano. Ko je u ovoj priči ugrožen: kvalitet ili FCS zato što nije siguran da će dobiti delo koje je izabrao i koji finansira?

Prema informacijama kojima mi raspolažemo, ti navodi su vezani za istoimenu seriju. Producenti i reditelj su od nas dobili podršku za snimanje filma na osnovu scenarija Đorđa Milosavljevića, budžeta i vremenskog plana dostavljenog na osnovu razrade tog scenarija. Nama drugi scenario za film nikada nije dostavljen. Naravno da se scenario u pripremama dorađuje, unapređuje, prilagođava mnogim stvarima na terenu, ali film mora biti proizveden na osnovu scenarija sa kojim se apliciralo, inače se obesmišljava ceo konkursni proces. Trenutna događanja ne pomažu da se energija i kreativnost usmere na što bolji proizvod, a slika koja je do sada otišla o ovom projektu nije dobra. Nama je stalo da zaštitimo ovaj projekat i budžet koji mu je dodeljen. Saznanja Filmskog centra su da snimanje filma nije ni počelo, i da se sve dosad snimljeno odnosi na seriju koju su autor i producenti planirali.

Slučaj Košare je dobar pokazatelj uticaja i pritisaka politike i vojske na filmske stvaraoce. Kako komentarišete izjavu producenta da će „novi scenario odobriti odbor sastavljen od boraca sa Košara„? Da li su oni merodavniji od komisije FCS koja bira filmove?

Ko će odobravati scenario za seriju, zaista ne znam. To je pitanje za finansijere serije. Filmski centar nema ingerencije niti nameru da se bavi scenarijem ili budžetom za seriju. Nas interesuje samo film i tu je scenario već odobren. To znači da je scenario Đorđa Milosavljevića za film koji je dobio sredstva na našem konkursu jedini nad kojim Filmski centar ima ingerencije, i on za nas nije sporan. Filmski centar se ne bavi scenarijem za seriju. Pretpostavljam da učesnike bitke, kao i sve nas, zanima da budu kako što bolji film tako i što bolja serija o ovom herojskom činu.

S obzirom da je film moćno propagandno sredstvo, kada se snima film kao što je Košare ili kao što će biti Djeca Kozare i film o Jasenovcu, o čemu treba voditi računa: o istini i dokumentarnosti, o aktuelnom stavu o tim događajima, o edukativnom aspektu?

Svaka igrana forma, koliko god se zasnivala na stvarnim događajima i(li) ličnostima, uvek mora da ima određene dramaturške intervencije. To je tako sa svim uspešnim filmovima baziranim na istinitim događajima ili ličnostima. Uzmite bilo koji ruski, američki, francuski, italijanski igrani film ili seriju zasnovanu „na istinitim događajima“ i videćete da svi moraju da pretrpe intervencije da bi bili gledljiviji i fabula dramatičnija. Jer gledalac, osim što želi da doživi true story, želi da je doživi kroz dramaturške okvire na koje je naviknut i koji su konvencionalni u filmskoj naraciji. Tako je veoma uobičajeno da se od nekoliko stvarnih likova pravi jedan, ili da se događaji sublimiraju radi lakšeg praćenja i dramatičnosti radnje. Da li ima zloupotreba i izvrtanja istine? Nažalost, ima. Pogledajte samo američke filmove o ratu u Vijetnamu po „istinitim događajima“, ili ruske o ratovima u Avganistanu, ili neke naše tzv. „partizanske“. Verujem da to treba da bude stvar morala i etike svakog pojedinca angažovanog na određenom projektu. Posebno glavnih autora – scenariste i reditelja, kao i producenata. Oni imaju odgovornost da priče ispričaju iskreno, koristeći sve elemente filmskog jezika kako bi ti događaji bili „gledljivi“ današnjoj publici.

Kako biste opisali odnos između istinitog i filmovanog u slučaju Košare? Reakcija penzionisanog pripadnika vojske koji je upao na vaš sastanak ukazuje da je očekivao nešto čega nema?

Nisam bio u komisiji koja je čitala scenario i ocenjivala projekat, i u tom smislu ne mogu da sudim o predloženom scenariju. Takođe nisam bio na Košarama, a i ne poznajem nikoga ko jeste tamo bio. Svakako će heroji koji su preživeli jedini moći da procene odnos između filmskog dela i stvarnog događaja. Ne bih tumačio tuđe reakcije i očekivanja, ne poznajem tog čoveka.

Da li do problema tokom realizacije filmova ne bi dolazilo da imamo bolji zakon?

Kad god je u stvaranju nekog dela okupljeno više ljudi, veća je mogućnost da dođe do problema. Moj utisak je da su Košare i producenti i reditelj hteli da ekranizuju na najbolji način, i da su pokušali da daju sve od sebe. Njihove razlike i mimoilaženja nastaju u načinu na koji oni vide da to treba uraditi. Čini mi se da su ušli prebrzo u snimanje, a da su nesporazumi postali dublji kada su se rokovi primakli.

Mislim da nesporazum nema direktno veze sa Zakonom o kinematografiji. A da li nam je potreban novi – da, i to veoma brzo. Cela kinematografija se promenila od kada je donet prethodni zakon. Mnogo toga nije više u skladu sa potrebama sadašnjeg trenutka.

Početkom godine, u pisanoj izjavi medijima povodom sukoba u

FCS–u, ocenili ste da mnogi nesporazumi nastaju zbog sistemskih i suštinskih nedostataka u strateškom razvoju kreativne industrije. Na koje nedostatke ste mislili?

Od prvog dana dolaska u Filmski centar na mesto direktora insistiram da se filmovi tretiraju kao višegodišnji investicioni projekti, koji ne moraju budžetska sredstva potrošiti u godini kada su im dodeljena. Ukazali smo na problem velikih doprinosa za autore koji se moraju plaćati, što prisiljava producente da se dovijaju na razne načine i da preko preduzetničkih radnji regulišu obaveze, što ostavlja opet prostor za manipulaciju, a autore i interpretatore bez stvarnih doprinosa za svoje delo koje su ostvarili.

Zašto film svrstavate u kreativne industrije a ne u umetnost?

Nije svako stvaralaštvo umetnost. Ni svako filmsko delo nije automatski i umetničko, bez obzira koliko se njegovi stvaraoci trudili da ga stvore ili prezentuju kao umetnost. Ono će postati umetničko delo samo ako ga publika i(li) stručna javnost prepoznaju kao takvo. U velikom delu sveta filmovi se svrstavaju u „arts and entertainment“ ili „umetnost i zabava“. Nijedna od ovih „fioka“ ne umanjuje vrednost dela ako je film dobar.

Da li našu kinematografija ima, nazovimo je tako, vladu u senci?

Ne znam za vladu u senci. Da ima uticajne ljude, to je sigurno.

Na koga mislite: Dragana Bjelogrlića, Gagu Antonijevića, pa evo od prošle nedelje i predsednika Vučića, koji je najavio da će Emir Kusturica snimati Na Drini ćuprija?

Imena u ovom slučaju ne znače mnogo. Uticajni ljudi postoje u svakoj kinematografiji, kao uostalom i u svakoj grani industrije. Bilo ih je i pre.

Biranje kandidata za srpskog Oskara neretko zavisi od neumetničkih interesa. Da li očekujete da će, u tim okolnostima, uspeti predlog o osnivanju referentnog festivala za igrane i dokumentarne filmove na kome bi se birao srpski predlog za Oskara?

Ideja nacionalnog festivala nije nova i postoji duže od decenije. Bilo je nekih pokušaja koji nisu završeni uspešno, pa se odustalo od novih aktivnosti. Mislim da bi naša zemlja trebalo da ima festival koji bi publici sublimirao sve celovečernje igrane filmove iz prethodnih godinu dana. To bi dalo i određenu javnu evaluaciju rada prethodne godine. Posebno mi se čini interesantnim program manjinskih koprodukcija, a važan segment ovakvog festivala bio bi i industry program. Festival bi bio povod da se pozovu najuticajniji strani producenti, distributeri, prikazivači, platforme, broadcasteri, da upoznaju ne samo filmove koji su realizovani, već i projekte koji tek treba da se snime. Ne bi morali više naši producenti, scenaristi i reditelji da lutaju po stranim festivalima tražeći sastanke, već bi to sve bilo omogućeno „u našem dvorištu“. Ideja je da festival svake druge godine ima novi grad kao domaćina. Mislimo i da je dobro na festivalu izabrati najbolji film koji će nas predstavljati u trci za Oskara. Nekoliko puta sam bio na razgovorima u Ministarstvu oko dodele Oskara. Do sada je AFUN bio delegiran da imenuje našeg kandidata i uvek je bilo nezadovoljnih. U nekim razgovorima sa nadležnima pomenuta je ideja da se uz pomoć članova Afuna na takvom festivalu bira predlog za Oskara. Na kraju krajeva, FCS nema ingerencije ko će birati našeg kandidata za prestižnu nagradu, to je pitanje za Ministarstvo.

Osim od objektivnih okolnosti kao što je korona, da li će se strani filmovi snimati kod nas ili ne zavisi i od uslova koje im nudimo, odnosno od Ministarstva privrede. Kako sarađujete sa njima?

Saradnja sa Ministarstvom privrede je korektna. Jedna od inicijativa prema Ministarstvu privrede, za koju smatram da je jako važna i za koju se zalažem od dolaska u Komisiju za podsticaje, jeste povećanje procenta sredstava za sve projekte koji se realizuju u devastiranim područjima. Smatram da bi povećanje sa 25% na 30% ukoliko se delo realizuje u ekonomski nerazvijenim delovima naše zemlje motivisalo i strane i domaće produkcije da lokacije potraže van Beograda. Nadamo se da će predlog biti uskoro usvojen.

Da li je tačno da mi nemamo kadrove za snimanje stranih produkcija?

Mislim da to nije u potpunosti tačno. Mi jesmo u deficitu kada je reč o određenim specifičnim zanimanjima, koja su potrebna ponekad nekim projektima, i oni tada dovode svoje eksperte. Najčešće su to pirotehničari, kaskaderi, dreseri itd. Dovode ih strane produkcije koje imaju potrebe za tim zanimanjima na svom setu. Više od toga brine me rast cena filmskih radnika, kao posledica porasta velikog broja produkcija, a ponuda kadrova nije rasla srazmerno potražnji. Zbog porasta cena postalo je teško naći dobre kadrove i ispoštovati cene pri snimanju filmova. Zato smo i odlučili, i to je jedna od važnijih stvari koje je FCS sproveo u poslednjih godinu dana, da pokrenemo radionice za deficitarna filmska zanimanja (poput sekretarica režije, asistenata režije) a uskoro kreću i za scence, pratioce kamere i drugo, u saradnji sa FDU. Nadamo se da ćemo narednog proleća sa stranim instruktorima organizovati i radionice za pirotehničare i kaskadere.

Ovog aprila FCS je ostao bez oko 125 miliona dinara u budžetu zato što ih je Ministarstvo finansija preusmerilo u budžetske rezerve. Rečeno je da će ta sredstva biti trošena ukoliko vanredno stanje potraje. Da li vam je vraćen novac?

Taj novac jeste vraćen. Ipak, Filmskom centru je, kao i ostalim ustanovama kulture, umanjen budžet za ovu godinu u iznosu koji je propisan odlukom Vlade. Podsetiću da je i krajem prethodne godine već jednom bio umanjen budžet.

Pre korone, prošlog novembra, budžet vam je smanjen za 12 odsto. Da li imate utisak da država igra na kartu – oni mogu i od kanapa i štapa da naprave film?

Ovo umanjenje za sada se neće reflektovati na najbitniju delatnost

FCS-a, a to je proizvodnja filmova. Uštede su u svim drugim mogućim aktivnostima poput međunarodne saradnje, pomoći radionicama, seminarima, festivalima. Naravno da postoje oni koji smatraju da ne treba ulagati u filmove toliko novca jer je sada tehnologija jeftinija. To je vrlo površno posmatranje stvari. Film nije ni jednostavno ni jeftino danas napraviti. Jeste tehnološki brže nego pre 15 ili 20 godina, ali jeftinije nije. Ako pogledate u većem delu Evrope, budžeti nacionalnih fondova u audio-vizuelnom sektoru rastu. Mislim da ni budžet Filmskog centra, iako umanjen ove čudne godine, nije otežao nikome da snimi dobar film. Bitan je samo kontinuitet bez umanjenja u finansiranju. Stvaranje kinematografskog dela, njegov plasman, promocija i distribucija su višegodišnje aktivnosti i moraju se planirati.