Ima li svetla u Trampovoj senci

Na pitanje ko je odneo pobedu na sastanku Beograda i Prištine u Beloj kući proteklog petka, odgovor je – Donald Tramp. Već letimičan pogled na snimke ceremonije potpisivanja dokumenata i bilateralnih susreta sa američkim predsednikom, pokazuje koliko je čitav događaj bio projektovan tako da se pošalje poruka o Trampovoj nadmoći i harizmi. Ego američkog predsednika, velik kao „Tramp kula“ u Njujorku, bio je u potpunosti zadovoljen i ispoštovan. No, tek nam detaljan uvid u izjave o namerama koje su potpisali Aleksandar Vučić i Avdulah Hoti, daje punu sliku o tome na koji je način ovaj susret bio relevantan za aktuelnu Trampovu izbornu kampanju.

O ČEMU SE PREGOVARALO

Iako je uoči sastanka nagoveštavano da će tema razgovara biti ekonomska normalizacija, politička komponenta je natkrila ekonomsku. Od ukupno 16 tačaka koje se nalaze u izjavama o namerama, osam je političkog karaktera, a šest je direktan proizvod izborne agende predsednika Trampa. Nije teško zaključiti da Hezbolah ili 5G mreža nemaju previše poveznica sa normalizacijom ekonomskih odnosa Beograda i Prištine. Kako je u srži pregovaračkog metoda američkog predsednika krilatica give to take (daj da bi dobio), jasno je da su srpska i kosovska delegacija morale ponuditi nešto svojim domaćinima u zamenu za prijem u Beloj kući i očekivanu ekonomsku pomoć.

Bez ikakve sumnje, organizovanje sastanka u Beloj kući tačno dva meseca pred predsedničke izbore, kao i pridodavanje dokumentu šest „američkih“ tačaka sa agende predsednika, imalo je za cilj da poveća šanse Donalda Trampa na izborima. Naravno, ni „ekonomska normalizacija odnosa“ Beograda i Prištine, kao ni sporazum između Izraela i Ujedinjenih Arapskih Emirata, neće odlučiti pobednika. No, u izjednačenoj izbornoj trci važne poene mogu doneti i političke poruke koje je Trampova kampanja, kroz dogovor Beograda i Prištine, pokušala da pošalje određenim ciljnim grupama unutar SAD.

DIPLOMATSKI BREND „TRAMPA MIROTVORCA“

Prva karakteristika po kojoj je Donald Tramp postao poznat američkoj javnosti pre više decenija bilo je njegovo pregovaračko umeće. Mit o Trampu kao magu pregovaračkih veština učvršćen je krajem osamdesetih godina njegovim bestselerom Umeće pregovaranja (The Art of Deal). Ova sposobnost privlači jedan broj birača i uliva poverenje u Trampove sposobnosti da vodi državu. Dokumenti koje su Vučić i Hoti potpisali u Beloj kući prošlog petka predstavljeni su kao potvrda pregovaračke umešnosti Trampa i njegove administracije i u domenu međunarodne politike.

Štaviše, insistiranjem na tome kako je Trampova administracija prva uspela da pomogne postizanju navodno „istorijskog sporazuma“ između dve suprotstavljene strane, šalje se predizborna poruka kako je Trampova diplomatija bolja i uspešnija u odnosu na njegove prethodnike, koji u tome nisu uspeli. Ričard Grenel, Trampov izaslanik za dijalog Beograda i Prištine, izneo je u autorskom tekstu za magazin „The Hill“ stav kako je upravo „Trampov poseban diplomatski brend“ doprineo postizanju dogovora. Taj brend se bazira na pristupu da forma nije presudna, da nema crvenih linija, da je sve podložno pregovorima i da nema ultimativnih zahteva nijedne od strana. Poruka o izuzetnom uspehu Trampove diplomatije upućena je prevashodno umerenim i centristički opredeljenim biračima, kojima su državničke sposobnosti važan faktor pri odabiru kandidata koga će podržati na izborima.

Dodatno, poslata je i važna poruka kako je Tramp „mirotvorac“, koji je u stanju da primenom diplomatskih i ekonomskih sredstava spoljne politike doprinese rešavanju decenijskih konflikata. Ova poruka je važna za održavanje imidža Trampa kao čoveka koji neće srljati da uvuče Ameriku u nove ratove i koji će težiti da njenu vojsku izvuče iz nepotrebnih i skupih međunarodnih angažmana, a prevashodno je upućena libertarijanskoj grupi birača, koja gaji snažnu averziju prema američkom intervencionizmu.

ZAŠTITA INTERESA IZRAELA

„Kada budem postao predsednik, tretiranje Izraela kao drugorazrednog građanina završiće se prvog dana“, ove reči uputio je sadašnji predsednik SAD u izbornoj kampanji 2016. godine aludirajući na neblagonaklon odnos predsednika Baraka Obame prema Izraelu. Svoju reč je održao. Štaviše, čini se da je nadmašio očekivanja i najoptimističnijih Izraelaca. Za nepune četiri godine Trampovog mandata SAD su napustile Iranski nuklearni sporazum, priznale Jerusalim za prestonicu Izraela, premestile američku ambasadu iz Tel Aviva u Jerusalim, prihvatile izraelsku aneksiju Golanske visoravni, a Amerika je ponovo postala čuvar izraelskih interesa u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. Prema rezultatima anketa Istraživačkog centra Pju (Pew Research Center) rađenih 2019. godine, čak 42 odsto Jevreja u Americi smatra da je predsednik Tramp učinio previše za Izrael.

Kroz unošenje u izjave o namerama Beograda i Prištine odredbi o međusobnom priznanju Kosova i Izraela, premeštanju ambasade Srbije iz Tel Aviva u Jerusalim i restituciji jevrejske imovine iz doba Holokausta, Tramp želi da postigne trostruki efekat.

Prvi cilj je da utiče na jevrejsku zajednicu pred novembarske izbore. Američki Jevreji tradicionalno podržavaju demokrate. Tako je 71 odsto pripadnika ove zajednice izašlih na izbore 2016. godine poklonilo poverenje kandidatkinji demokrata Hilari Klinton. Procenjuje se da u SAD živi preko sedam miliona američkih Jevreja. Najviše ih je u Njujorku i Kaliforniji, državama u kojima poslednjih decenija republikanski kandidati nemaju previše šansi. Međutim, važnu ulogu na izborima može odigrati preko 600.000 američkih Jevreja u Floridi, 300.000 u Pensilvaniji, 150.000 u Ohaju ili 100.000 u Arizoni – tradicionalno kolebljivim državama u kojima je razlika između kandidata često manja od 100.000 glasova.

Drugi cilj jeste da dodatno pridobije naklonost evangelista. Oni ga već zdušno podržavaju i 81 odsto pripadnika ove religijske grupacije glasalo je za Donalda Trampa 2016. godine. S obzirom da su evangelisti veliki podržavaoci Izraela i američko-izraelskog prijateljstva, čini se da aktuelni predsednik ovakvim potezima želi da zadrži i, ukoliko je moguće, ojača bazu.

Treći cilj jeste deo šireg spoljnopolitičkog pristupa predsednika Trampa. On nastoji da kroz podršku Izraelu i drugim savezničkim državama na Bliskom istoku izgradi strategiju zaprečavanja Irana kao i država i grupacija koje ga podržavaju.

ŠIRENJE KOALICIJE PROTIV SUPARNIKA SAD

Dogovor iz Vašingtona poslao je poruku i o sposobnosti Trampa da proširi međunarodna savezništva u borbi protiv ključnih oponenata SAD. Time se demantuje tvrdnja Trampovih protivnika kako on samo ruši savezništva i antagonizuje odnose SAD sa drugim državama. Pre svega, odredba o obećanju strana da neće nabavljati 5G opremu od „nepouzdanih dobavljača“ skovana je da bi se poslala poruka o tome kako SAD rade na zaprečavanju kineskog uticaja širom sveta. Iako nigde nije eksplicitno navedeno da se misli na kinesku opremu, Trampova kampanja je predstavila ovu odredbu kao još jednu pobedu protiv Kine. Optuživanje Kine za brojna nedela deo je Trampove političke strategije još od prethodne kampanje, a faktičko obuzdavanje Kine postalo je i važan deo njegove spoljne politike tokom prethodne četiri godine. Iako je bilo perioda u kojima su se odnosi poboljšavali, pandemija kovida-19 dovela je do porasta upotrebe oštrog narativa prema Kini. To je bilo vidljivo i ovom prilikom, pa je Tramp u prisustvu Vučića i Hotija naglasio kako su i Srbija i Kosovo žrtve „kineske kuge“, isto kao i SAD i čitav svet, čemu se niko od prisutnih nije usudio da protivreči. Ovakve poruke upućene su, pre svega, jezgru Trampovih konzervativnih birača, čiji najveći deo vidi Kinu kao ključnu pretnju po SAD.

Pored toga, poslata je i poruka kako Tramp uspešno širi koaliciju protiv Hezbolaha, jer su strane obećale da će proglasiti Hezbolah za terorističku organizaciju. Delovanje protiv Hezbolaha deo je Trampovih napora za izgradnju koalicije protiv Irana, imajući u vidu da se ova organizacija doživljava kao „produžena ruka“ Teherana u Libanu. Jedan od ključnih spoljnopolitičkih zaokreta koje je Tramp napravio u odnosu na Obaminu administraciju bila je promena politike prema Iranu, odustajanje od nuklearnog sporazuma i posvećenost različitim vidovima delovanja protiv Teherana i njegovih satelita. Beograd i Priština su ovim dokumentom posvedočili da žele da budu deo Trampovih napora na ovom polju. Poruka čvrstine prema Iranu poslata je najširem sloju republikanskih birača, koji su bili skeptični prema Obaminoj politici u ovom domenu.

Takođe, obećanjem Beograda i Prištine da će raditi na diversifikaciji izvora poslata je poruka da je Vašington čvrst i prema Moskvi, te da želi da zaustavi i njen uticaj u Evropi, koji se u dobroj meri bazira na izvozu energenata u države koje su gasno zavisne od Ruske Federacije. Ova poruka je važna za one i dalje neopredeljene birače koji imaju skepsu o Trampovoj čvrstini prema Vladimiru Putinu, na kojoj često insistira demokratski tabor.

Nisu uloge mirotvorca, vrsnog pregovarača, prijatelja Izraela i predsednika koji je čvrst prema takmacima jedine koje je predsednik Tramp želeo da pokaže u okviru pregovora u Beloj kući. Odredbe kojima su se strane obavezale da će se angažovati na podsticanju dekriminalizacije homoseksualnosti u državama u kojima je ona i dalje kriminalizovana, insistiranje na religijskim slobodama, kao i isticanje stava o snažnoj ekonomiji kao preduslovu svakog napretka – sve su ovo bile poruke dogovora Beograda i Prištine koje su targetirale i američko javno mnjenje. Međutim, nema sumnje da su prethodno analizirane tačke, više od ostalih, imale za cilj da ojačaju bazu ili pridobiju neopredeljene birače.

JESMO LI POMOGLI TRAMPU DA POBEDI?

Neki eksperti kažu da američke izbore ne treba pratiti pre američkog Praznika rada. Ako je i tako, posle 7. septembra nemate više šta da čekate. Najvažnija politička trka na svetu ulazi u finiš i, po svemu sudeći, biće veoma neizvesna do prolaska kroz cilj.

Kada bi sastanci kakav je bio onaj 4. septembra u Beloj kući donosili sigurnu pobedu na izborima, Donald Tramp bi ih organizovao, da parafraziramo nekada ozbiljnog rokera, „5-6 puta u roku od 3 minuta“. Ma koliko značajni (sebi) bili, Srbi neće prelomiti izbore. Ipak, da takvi sastanci nemaju nikakvog značaja, ne bi bili ni organizovani, a američki predsednik ne bi potrošio čitavo popodne (samo dva meseca uoči izbora) zamajavajući se sa ljudima čija imena, funkcije, pa i probleme njihovih država suštinski i ne poznaje. Sastanak u Beloj kući, bez ikakve dileme, deo je Trampove kampanje. Ako ništa drugo, ukoliko Tramp pobedi, moći ćemo da kažemo da ništa bez nas ne bi uradio. Skromno, po tradiciji.