foto: tanjug ap photo
U zajedničkom dokumentu Svetskog saveta crkava i Papskog veća za međureligijski dijalog, hrišćani se pozivaju da budu tu za svoje komšije, da nađu načina da svedoče patnju, odnosno da usmere pažnju na one koji pate i na odgovornosti ljudi i struktura koji su za te patnje odgovorni, kao i da izazivaju svaku silu koja teži da ućutka ili isključi glas ranjenih i ranjivih. Navode se i važnost isticanja kulture koja slavi razlike kao Božiji dar i borba protiv svih znakova isključivosti, zatim stvaranje mesta za dijalog, uključivanje i podrška mladima čija energija može biti kontrateža "iskušenju cinizma", restrukturiranje projekata i procesa međureligijske solidarnosti, kao i edukacija većeg broja onih u Crkvi, uključujući i laike, da rade sa drugima. Srpska pravoslavna crkva je članica Svetskog saveta crkava
Okružen prolaznicima koji se sve više okupljaju, na obodima Šantiniketana, univerzitetskog grada severno od Kalkute, on uzima svoj kamak (khamak), žičani instrument koji koriste mistični pevači u Bengalu, i počinje da peva, piše indijska novinarka Prijadaršini Sen u svojoj reportaži (objavljenoj na sajtu https://religionunplugged.com). Ona opisuje dalje ritam koji razbija popodnevnu tišinu oko kolibe, gde se deli čaj u zemljanim šoljama, grubu tkaninu koja se njiše kako pevač kruži svojim kukovima u ritmu muzike, njegov duboki glas, i potom navodi reči pesme: „Možemo da pobedimo koronu, ali nosite maske i perite ruke odmah.“
On pripada nomadskoj Baul zajednici, mističnom kultu čiji su pripadnici muslimani sufiji i hindusi višnuisti (vaišnavisti). Neko ih naziva i „Božijim trubadurima“, koji pevaju pesme o tajnama života, ali i o savremenim problemima.
Pevač iz reportaže je napisao sedam pesama kako bi alarmirao lokalno stanovništvo koje je na mnoge načine pogođeno pandemijom virusa korona. Kada otpeva stihove u kojima poziva na socijalnu distancu, nošenje maski i pranje ruku, podeliće pakete hrane svojim slušaocima koji su na samom rubu egzistencije.
Ovo je jedan od primera širom sveta koji govori o različitim načinima na koje religija može delati solidarno u društvu za vreme krize čije su trajanje i krajnje posledice još neizvesni.
OKVIR ZA ZAJEDNIČKO DELOVANJE
„Mislim da je značajno što su se vodeći hrišćanski lideri svih denominacija zajedno založili za solidarnost i delovanje, i na ekumenskom i na međureligijskom nivou“, kaže za „Vreme“ Marija-Paz Lopez, izveštač iz Berlina španskog dnevnog lista „La Vangardija“ i članica borda direktora Međunarodnog udruženja novinara koji se bave religijom (International Association of Religion Journalists, IARJ).
Kao važan korak u zajedničkom odgovoru, Marija-Paz Lopez navodi dokument „Služiti ranjenom svetu u međureligijskoj solidarnosti. Hrišćanski poziv na razmišljanje i delovanje tokom i nakon pandemije kovida-19“, koji su krajem avgusta sastavili Svetski savet crkava (u kojem su protestantske, pravoslavne i anglikanske crkve) i Papsko veće za međureligijski dijalog.
Taj dokument ohrabruje crkve i hrišćanske organizacije da budu solidarne, ne samo za vreme pandemije već i u drugim pitanjima važnim za čovečanstvo i planetu. Poziva vernike da razumeju izazove i traže kreativna rešenja, a napisan je na način koji može da bude koristan i drugim religijama, smatra sagovornica „Vremena“, dalje ističući da „on pruža okvir onome što su do sada verske zajednice radile spontano, kao čin dobre volje, i daje više ohrabrenja da se teži ka jedinstvu protiv virusa korona na svetskom planu“.
U samom uvodu pomenutog dokumenta kaže se: „Moramo da se zapitamo: ko je povređen i koga smo mi povredili i zanemarili? I gde bismo mogli da se iznenadimo videvši hristoliko saosećanje u akciji? Ova priča (o milostivom Samarjaninu) traži od nas da prevaziđemo religijske predrasude i kulturološke pristrasnosti u dvojakom odnosu – ka onome kome služimo i ka onome sa kim služimo, nastojeći da olakšamo patnju, da zacelimo i obnovimo celovitost u pluralnom svetu.“
Zatim se pozivaju hrišćani da pomažu svojim komšijama, da nađu načina da svedoče patnju, odnosno da usmere pažnju na one koji pate i na odgovornosti ljudi i struktura koji su za te patnje odgovorni, kao i da izazivaju svaku silu koja teži da ućutka ili isključi glas ranjenih i ranjivih. Navode se i važnost isticanja kulture koja slavi razlike kao Božiji dar i borba protiv svih znakova isključivosti, zatim stvaranja mesta za dijalog, uključivanje i podrška mladima čija energija može biti kontrateža „iskušenju cinizma“, restrukturiranje projekata i procesa međureligijske solidarnost, kao i edukacija većeg broja onih u Crkvi, uključujući i laike, da pomažu, neguju i rade sa drugima.
„Za mene je bilo veoma važno kako su sve crkve u Norveškoj prošle brzo kroz jednu digitalnu transformaciju ovog proleća“, prenosi za „Vreme“ svoje utiske iz Norveške Astrid Dalehavg Norhejm, potpredsednica borda direktora IARJ-a i novinarka norveških hrišćanskih novina „Dagen“.
„Norveška nije mnogo pogođena pandemijom u odnosu na druge zemlje. Do 12. marta, međutim, sve crkve i džamije su bile zatvorene. To je trajalo nedeljama i postepeno su se otvarale od juna do avgusta“, nastavlja ona.
Službe, molitve, muzika, sve je bilo dostupno onlajn. Neke kongregacije su čak imale digitalno pričešće.
„Crkve su pitale ljude da li im je potrebna konkretna pomoć, ali koliko sam ja upoznata (mi imamo socijalnu državu koja, iako ima izvesnih problema, još uvek veoma dobro funkcioniše), nije bilo nekog prevelikog odziva“, objašnjava Astrid Dalehavg Norhejm.
Danas, u mnogim crkvama u Norveškoj, vernik mora da se upiše pre nego što će doći u crkvu, kako se ne bi stvarala gužva.
IZVOR SUKOBA I UTEHE
Međunarodno udruženje novinara koji se bave religijom organizovalo je seriju razgovora na temu „Kovid-19 i religija, izvor sukoba i utehe“, čiji naslov dobro odslikava situaciju na terenu.
Tema odnosa religije i društva se, sada podstaknuta pandemijom, pokazala kao veoma složena.
S jedne strane, religijska okupljanja su u pojedinim zemljama, najpre azijskim, viđena kao nulte tačke iz kojih se virus u tim zemljama proširio. U mnogim državama pitanje zatvaranja hramova izazvalo je konflikte između verskih zajednica i političara, a potom i društava i verskih zajednica unutar sebe. U onima koje su pod komunističkom vlašću, čuli su se glasovi kako se opet zatvaraju crkve kao onda, a zdravstveni razlozi su se videli u svetlu represije i diskriminacije („Nikom ne smetaju redovi ispred prodavnice, ali im smeta služba na otvorenom“). Neki nisu poštovali pravila, pa je reč „diskriminacija“ odjekivala s druge strane. Oni koji nisu vernici žalili su da su većinske crkve u povlašćenom položaju jer im se gleda kroz prste, onda kada se skoro nikom drugom ne gleda i kada je reč o pitanjima javnog zdravlja koja se tiču svih.
Istovremeno, crkve i verske zajednice širom sveta pokušavaju da budu od pomoći, doniraju novac za zdravstvenu opremu, odlaze kod starih i onih kojima je to potrebno, nude hranu i svoje prostorije… Naravno, tu je i duhovna i psihološka komponenta, važna za one koji jesu vernici, u vremenima kriza pogotovo.
PRILIKA ZA SVEDOČENJE
Kada je reč o Srpskoj pravoslavnoj crkvi, ona, različito od eparhije do eparhija, jeste bila angažovana u određenim humanitarnim aktivnostima. Versko dobrotvorno starateljstvo je bilo veoma aktivno, kao što obično i jeste. Pojedine eparhije su nudile namirnice i snabdevanje namirnicama, donirali su se medicinska oprema i novac za tu opremu, na raspolaganju je bilo i psihološko savetovanje.
Pojedinci iz Crkve su se žalili da niko ne piše o tome šta dobro rade, a da su, opet, stalno kritikovani u medijima, u čemu, makar kada je prvi deo rečenice u pitanju, zaista ima istine.
Deo javnosti, opet, smatra da Crkva nije pomogla, makar ne dovoljno, kao i da prihvatanje miliona koje je država dala za izgradnju Hrama – dok traje kriza i dok se bolnice urušavaju, dok su se zdravstveni radnici dovijali da nabave dovoljno maski, a očekuju se tek veliki ekonomski problemi – nije smelo da se dogodi.
Konačno, Srpska pravoslavna crkva je jedna od članica Svetskog saveta crkava, a samim tim verovatno stoji iza pomenutog dokumenta gde se od hrišćana traži da dignu svoj glas kada god vide patnju i protiv onih struktura moći koje tu patnju uzrokuju, gde se od njih traži da ističu različitost kao vrednost, da inspirišu na otvoren razgovor, kao i da razviju osetljivost da prepoznaju Hristosa tamo gde ga ne bi očekivali.
Nažalost, u vremenima koja stižu sigurno će biti prilike da crkveni vrh pokaže koliko će slediti ove smernice.
Članak je objavljen u okviru projekta „Država i solidarnost – Pogled uprt u evropsko pravo“ koji finansira Evropska unija (preko Delegacije EU u Srbiji) kroz medijski program. Objavljivanje ovog članka omogućeno je uz finansijsku pomoć Evropske unije. Sadržaj članka odgovornost je isključivo nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
