Podrhtavanje pravde

Dvoje mrtvih, oko stotinu lakše povređenih, nebrojeno srušenih kuća, ogromna materijalna šteta, bile su samo neke od posledica zemljotresa jačine 5,4 stepena Rihterove skale, koji je 3. novembra 2010. godine pogodio Kraljevo i okolinu. Usledila je obnova, koja je većini Kraljevčana pomogla da saniraju štetu.

I pored oslobađajuće presude, Ljubiši Simoviću, tadašnjem gradonačelniku, i šesnaestorici njegovih saradnika, koji su uhapšeni 11. maja 2013. godine, šteta nikada neće biti nadoknađena. Prokaženi kao lopovi koji su hteli da se obogate na narodnoj nesreći, morali su da sedam godina dokazuju svoju nevinost.

„Nedoba, oko dva sata po ponoći. Budi vas užasan podmukao zvuk, izmešan sa pucanjem betona i cigala u zidovima, koji se uvijaju kao da su igračke. I nikako da prestane, kao da je večnost zbijena u tih par desetina sekundi i osećanje potpune nemoći. Jednom rečju, nekakav snažan, nekontrolisan strah.

Sledeće sećanje, svega par minuta kasnije, na displeju telefona Centar za obaveštavanje, uznemiren glas mi saopštava: ‘Dvoje mrtvih, na desetine povređenih čekaju na pomoć lekara u hirurškom bloku.’ Bio sam u grču, koliko li će ovakvih i sličnih informacija uslediti? To je misao koja me je opsedala dok sam prolazio ulicama grada, prepunim šuta od porušenih krovova i zidova. Ipak, ostalo je na tome. To je bila informacija koja se, za mene lično, do danas urezala kao najteži trenutak“, seća se Ljubiša Simović nemilog događaja.

„VREME„: Šta ste preduzeli u tim prvim trenucima?

LJUBIŠA SIMOVIĆ: Usledile su posete zvaničnika, iz sata u sat smenjivali su se ministri, premijer, predsednik… Olakšanje. Nisam sam. Bez preterivanja, usledio je do tada neviđen primer solidarnosti i empatije. Jedna stvar je takođe ostala za pamćenje. Prvih nekoliko dana izlozi radnji u gradu bili su polomljeni, a roba u njima na raspolaganju prolaznicima. Nije se desio niti jedan slučaj krađe, a Kraljevčani su bili ponosni na tu činjenicu.

Nastala je trka s vremenom i vremenskim uslovima. Zadatak je bio da što pre pokrijemo kuće sa oštećenim krovovima. Kolika je razmera tog posla, ilustrovaću činjenicom da je za svega desetak dana u Kraljevo dopremljeno i podeljeno oko dva miliona komada crepova. Potom se borba premestila na teren oslobađanja kolektivnih smeštaja, gde smo u početku imali preko dve hiljade unesrećenih. To je bio imperativ štaba, koji je zasedao svakodnevno narednih nekoliko meseci. Ogromno olakšanje smo imali zahvaljujući motivisanim i upornim izvođačima radova.

Većina tih izvođača radova je kasnije optužena za malverzacije?

Niko o tome u tom trenutku nije ni razmišljao. Kraljevačke firme su prvih mesec dana, bez nadoknade, raščišćavale ulice grada i obezbeđivale ugrožene objekte, a potom u najtežim uslovima gradile kuće i provodile sanaciju objekata. Radili su predano, uporno u svim (ne)uslovima. Grad je funkcionisao kao jedan veliki i skladan mehanizam. Što smo brže oslobađali kolektivni smeštaj i useljavali ljude u nove kuće, to je više novca ušteđeno za pomoć i konkretne poslove. To je bio razlog što sam odbio ideju predsednika i premijera da se formira direkcija za zemljotres. Takva ustanova ima ogromne sopstvene troškove, a moja je ideja bila da se što manje novca rasipa u bespotrebne stvari. Iskustvo Mionice, koja je imala isti intenzitet razaranja u ruralnom području, a godinama nije sanirana, sa višestruko većim utrošenim novcem, za mene je bio dovoljan razlog da stvari u sanaciji postavim racionalnije, bez institucija sa velikim troškovima.

Međutim, i u takvim, naizgled skladnim uslovima, pojavljuju se pukotine i šumovi. Nikada svi nisu jednako zadovoljni količinom i načinom pomoći. To je kasnije iskorišćeno u medijskoj harangi na sve učesnike sanacije. Nekada su me pogađale razne stvari, komentari ljudi kojima je pomagano u sanaciji. Danas uglavnom sa osmehom gledam na njih. Neki od takvih komentara bili su: „Ako možeš da mi zaposliš ćerku. Hvala ti za kuću, ali ona se ne maže na hleb.“ Ili: „Koliko li je ukrao za sebe kada je meni dao kuću“… Naravno, bilo je tu i potpuno suprotnih i časnih primera. Oni vam daju snagu da prevaziđete ove negativne.

Šta se dalje dešava?

Borba s vremenom trajala je narednih godinu dana, a ogromno olakšanje bilo je to što se nijednog momenta nije postavljalo pitanje novca za ugovorene poslove. To što su predsednik i premijer dogovorili sa mnom, provodilo se bez zastoja i problema. To je na neki način bilo presudno kod izvođača, koji su uprkos velikim problemima sa zimskim uslovima gradnje ipak postizali sve dogovoreno.

Sanacija je završena za godinu dana, ostalo je nekoliko kuća sa nerešenim imovinsko-pravnim problemima da se naknadno završe, ali 465 novih kuća je napravljeno u rekordnom roku, zahvaljujući veštim ljudima iz konzorcijuma Ivanjice i Kraljeva. Preko 1800 kuća je sanirano konstruktivno o trošku države, sa ugrađivanjem armirano-betonskih serklaža. Dvadeset zgrada kolektivnog stanovanja je konstruktivno sanirano od temelja do krova. I kada se sve zbroji, preko dvadeset hiljada porodica u gradu je dobilo veću ili manju pomoć, zavisno od oštećenja. Ceo ovaj složeni posao proveli su krizni štabovi i službe gradske uprave. Bio sam najponosniji gradonačelnik u Srbiji.

Ipak, bilo je i primedbi?

Da, posle izgubljenih izbora krenule su pretnje nove vlasti. Raznim kanalima su stizale informacije da ćemo svi biti pohapšeni. Niko nije mogao da pretpostavi zašto. Tako je i bilo.

Kako je izgledalo hapšenje?

Hapšeni smo kao okoreli kriminalci, u ranim jutarnjim satima. Ulaz moje zgrade odjekivao je od udaraca nogama u vrata stana. Ljudi u crnim uniformama, naoružani do zuba, upali su u moj stan, sa podvalom da me vode u svojstvu građanina, a ne osumnjičenog, i verovatno spremnim rešenjem ukoliko se usprotivim. Naravno da nisam naseo na te provokacije. Uradio sam što je traženo i brzo se našao u policijskoj stanici, pod oružanom pratnjom, kao da se radi o teškom kriminalcu nekog narko-kartela. Brzo sam se našao u pritvoru, sa rešenjem o zadržavanju do mesec dana.

Kako ste podneli mesec dana boravka u zatvorskoj ćeliji?

Taj ulazak u ćeliju ostaće mi trajno u sećanju. Ušao sam u prostoriju 3×3 metra, sa izdvojenom rupom u ćošku. Uz zidove su se dizali metalni kreveti na tri sprata. U sredini sto sa dve klupe, opkoljen krevetima, i ravnodušna lica cimera, kojih je već bilo šest u ćeliji. Gotovo da je scena mogla da se pretvori u slučaj Harms. Zvuk zalupljenih čeličnih vrata iza leđa bio je sasvim rečit. Brzo sam saznao da sam u društvu jednog okrivljenog za ubistvo oca, dvojice okrivljenih za dilerisanje veće količine droge, jednog narkomana i lopova koji je u svojih 35 godina života 17 proveo na robiji, jednog okrivljenog za siledžijstvo i jednog za prevare na humanitarnim poslovima. Bio sam svestan da moram da pronađem svoje mesto u tom okruženju, i tako je i bilo. Više respekta prema meni su imali pomenuti pritvorenici nego oni koji su me strpali u novo okruženje.

Dani u pritvoru tekli su očekivano sporo, bez uvida u sate i kalendar, bez jasne predstave koliko sve to može da traje. Zažalio sam što sam čitao Kafku. Prolazile su mi misli o porodici i tome kako će se izboriti u ovim okolnostima u svojim okruženjima. Nisam mogao da im pomognem, osim što sam imao veru da se ipak sve mora završiti po pravdi.

U međuvremenu se u medijima pojavljivao niz optužbi na vaš račun?

Dok sam prebrojavao pritvorske dane, napolju je pokrenuta neviđena medijska haranga. Ja sam proglašen zlikovcem koji se bogati na nesreći svojih sugrađana. Brujali su svi mediji, elektronski i štampani, pretpostavka nevinosti nije postojala ni od koga, od šefa države pa nadalje, do lokalnih funkcionera. Ja sam bio „zlikovac koji je ukrao preko milion evra“, a pritom sam sve vreme razmišljao kako da obezbedim novac za troškove procesa, koji su već mnogostruko premašivali moje mogućnosti.

Posle mesec dana pušteni ste iz pritvora i ubrzo je krenuo sudski proces.

Proces je tekao očekivano sporo. Veštačenja su pokazala da nije bilo krađe, ali proces je morao da se vodi do kraja. To su bile mučne godine suđenja, napori da se opstane uprkos svemu što ne ide naruku. Pritisci vlasti nisu slabili prvih nekoliko godina, izjave u kojima se krši pretpostavka nevinosti bile su brojne na svim nivoima vlasti.

Aleksandar Vučić u intervjuu za RTS kaže: „Nemojte mi pominjati tog lopova Simovića, o njemu imam debelu knjigu dokaza da je lopov“, a potom čitav hor njegovih poslušnika udara svom snagom po „lopovu“ Simoviću koji je unakazio unesrećene od zemljotresa. Cilj je bio da se predstavim ne kao običan kriminalac, već kao bezočan, što koristi nesreću ljudi da bi se obogatio. To su okolnosti u kojima se živelo godinama. Grad u kojem sam proveo više od pola veka postaje neprijatno okruženje u kojem su jedino utočište prijatelji i porodica.

Jeste li verovali da ćete biti oslobođeni, s obzirom na sve okolnosti?

Bio sam jedan od retkih što su verovali u ispravnu presudu, kada imate na desetine, preko stotinu svedoka, od kojih niti jedno svedočenje ne baca senku na vas i vaše saradnike. Čak, poslednji svedok, bivši gradonačelnik u čije vreme je bilo hapšenje, daje izjavu da je po njegovom mišljenju u pitanju politički proces. Veštačenja, dva nezavisna, dolaze do istih rezultata, eksplicitno dokazuju da nije moglo biti štete za budžet, tako da se niko nije okoristio. U takvim okolnostima, samo je bilo pitanje hoćete li imati poštenog i hrabrog sudiju koji će raditi po profesionalnoj savesti. Tako je i bilo.

Dočekali ste oslobađajuću presudu.

Salve uvreda, lažnih optužbi koje su narušile život svima nama nakon hapšenja, sada su zamenili stidljivi natpisi o oslobađajućoj presudi učesnicima „afere zemljotres“. Jedva da ste mogli gde da pročitate pokoji redak o oslobađajućoj presudi. Nigde izvinjenja, nigde savest da proradi akterima hajke, u kojoj su uništene porodice mnogih nedužnih. Ostala je ljaga koju je teško oprati. Ja i ne pokušavam, oni koji su mi bili prijatelji, ostali su prijatelji uprkos svemu, oni koji misle svojom glavom, nisu nikada ni poverovali u sve laži kojima smo obasuti. Ostao mi je dijabetes tipa dva, kao posledica stresa svih ovih godina.