O bojama i sivilu

Čeka nas još jedan susret u Severnoj Mitrovici. Imamo nešto malo vremena da prošetamo. Kiša rominja, vazduh je otežao (zagađenje je tamo ponekad takvo da se ne vidi nebo). Na jednim vratima još uvek je zalepljena umrlica Olivera Ivanovića pored iscepanog starog predizbornog plakata sa njegovom slikom, badnjak ko zna otkad zakačen je u uglu dovratka, a ispod njega poluiscepani plakati „Za našu decu“ sa zaokruženim brojem jedan. Nekako mi se sve čini osivelo.

Žurimo. Marija (Janković, urednica fotografije) pušta korak, sustignem je tek kada stane da nešto uslika. „Nikome žurba nije dobro donela“, dobacuje stariji gospodin sa kojim se mimoilazim. Klimam glavom u trku.

U Centru, kod spomenika knezu Lazaru, nalazimo se sa Miljanom Bulatović-Dunđerin, slikarkom i direktorkom Privatnog kulturnog centra „Akvarijus“. Hodamo koji minut – ulica, jedan prolaz – i prizor se menja. Kuća oslikana muralom, unutra slike, knjige, ogledala… Prostor je ujedno i biblioteka, u njemu se odvija svake godine škola glume i crtanja, održavaju izložbe i književne večeri, a ujedno je i kafić sa otvorenim šankom. „Pozivamo najrazličitije goste, nezavisno od nacionalnosti, političke pripadnosti ili od grada iz kojeg neko dolazi,“ kaže Miljana. „Meni su ti ljudi isti, ne pravim razliku između dobrog sagovornika iz Beograda, Prištine, Berlina, Podgorice ili Tirane. Ovde je prošao svet u malom.“ A zatim se odmotava složena priča o umetnosti, životu i odnosima na Kosovu.

„CENTAR CENTRU, NAMA UMETNOST“

Problem je centralizacija u umetnosti, objašnjava Miljana, dodajući da se obično, onda kada postoji, kulturna saradnja odvija između Prištine i Beograda, a mnogo ređe unutar Kosova. „I to je tako ovih 20 godina.“

Kada je reč o srpskim sredinama na Kosovu, tu nema svakodnevne kulture aktivnosti – kada se posle održanih festivala „zavesa spusti“, ostaje vrlo malo sadržaja. Zbog pomenute centralizacije to se dešava i u mnogim drugim, manjim mestima regiona. „Mitrovica je jedina urbana sredina sa srpskim stanovništvom. Ovde je i Univerzitet sa dramskim, likovnim i muzičkim odsekom, i to je najbitniji momenat za ovaj grad“, naglašava.

Miljana Bulatović-Dunđerin došla je 2000. kao studentkinja psihologije jer su se tada u Mitrovicu preselili i fakulteti iz Srbije (koji su bili ranije u prištinskom sistemu). Rodom je iz Lipljana. Upoznala je u Mitrovici porodicu Vukmanović koja je tada držala galeriju slika, počela je da radi kod njih i tako je krenulo… Pre pet godina, Miljana i njen muž su tu galeriju pretvorili u privatni kulturni centar, specifično udruženje gde se sreću umetnici, studenti, deca i publika.

Smatrali su, kažu, da jedini način da budu slobodni jeste da budu finansijski nezavisni. Naime, često je saradnja i pomoć uslovljena opredeljenošću za nekog ili protiv, a Miljana za sebe kaže da boluje od viška slobode u krvi. Otud – privatni kulturni centar.

ZASLEPLJENOST

Više puta sa sagovornicima iz Prištine, Mitrovice ili Leposavića u razgovoru se spontano dođe do pitanja manipulacije i izmanipulisanih društava. Manipulišu političke elite, manipulišu mediji. Razlikuju se samo načini na koje se ljudi, koji promišljaju, bore sa tim i takvim mrežama. Za Miljanu i njenog muža, kao i verovatno za mnoge umetnike koji kod njih dolaze, ta je borba kroz umetnost. „Naše viđenje, naša politička agenda je umetnost, što je protkano i kroz simboličke nazive naših sezona –‘Sloboda’, ‘Umetnost’, ‘Ljubav’, ‘Vizija’ i ovogodišnja – ‘Istina’“, kaže Miljana. „Treba da se borimo za tačnu informaciju, a ne da živimo u manipulacijama.“

foto: marija janković / za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

UMETNIK JE U KAVEZU

Sagovornica „Vremena“ posebno je ponosna na projekat Umetnik u kavezu. Nazvali su ga prvim srpskim kulturnim rijalitijem – sastojao se od 96 sati neprekidnog kulturnog programa. Naime, umetnici su se smenjivali u metalnom zatvoru postavljenom unutar „Akvarijusa“, a zarađivali su da jedu i piju tako što su svirali, slikali ili glumili. Publika je u svakom trenutku bila prisutna, o čemu svedoči i dokumentarni film koji će uskoro biti prikazan.

„Bavili smo se tabloidnošću, svi naslovi su nam bili provokativni“, nastavlja Miljana. „Tih dana je bio hapšen Marko Đurić, a mi smo imali Vuka Đurića, umetnika, pa smo pisali ‘Đurić uhapšen’, a sitnim slovima ispod ‘Vuk Đurić, umetnik…’ Bio je to kritički osvrt na rijaliti kao pojavu, ali i na uređenja društava u kojima živimo.“

Dan pre nego što smo došli da razgovaramo, radili su na projektu – festivalu književnosti na kojem se prevodi i čita srpska i albanska poezija zajedno, a potom se to emituje i na televiziji. Miljana objašnjava: „Barijera između Srba i Albanaca, s jedne strane, nije stvarna, u našim je glavama, a sa druge strane… Još uvek se Srbi plaše da prošetaju južnim delom i Albanci severnim. Neki mladi ljudi ovde, koji imaju 20 godina, nikada nisu sreli Albanca i obrnuto. A videli su i naslušali su se svega. Saradnja koja postoji u umetnosti je retka, i kao što sam i rekla, reč je o ljudima koji su ekstremi. Umetnici su uvek malo ekstremi“, kaže sa smeškom. „Bliski umetnički senzibilitet se prepoznaje na kilometar. Ali to ne znači da između nas prestaje polemika, naprotiv. Polemika i kritičnost prema životu i umetnosti su suština postojanja čoveka, ako toga nema, oblikovaće nas svako po svojoj želji. I kada sedim sa nekim ko drugačiji posmatra život u Mitrovici, ući ću u polemiku, ali to ne znači da će to biti prepreka da sarađujemo u umetnosti“, nastavlja, ali odmah potom dodaje: „Ali ta saradnja o kojoj pričamo, to je, kako rekoh, saradnja nekih ljudi-ekstrema i nije pravi odraz života ovde.“

Za Miljanu su, jasno je, ljudi-ekstremi oni koji negde izlaze iz datih okvira. Zatim pokazuje – ovo je kuća Goranca, ona je Srpkinja, preko puta komšija Albanac pere tepihe. I oni svako jutro kažu jedno drugom „dobar dan“, ali se neke linije ne prelaze.

CRTICA O CRNIM KUĆAMA

Dok pričamo, iako tog dana ne rade, često neko ulazi. „E, samo da ostavim stvari“, dovikuje mladić sa ulaza. „To su vam sugrađani“, kaže Miljana. „Vuk je iz ‘Kvake 22’, on je autor murala koji ste videli. Sada su bili naši gosti na Eko art festu.“ Festival se bavio problemima u ekologiji i zaštiti životne sredine. „I ovde se teško diše“, konstatujemo.

„Da, zagađeno je. U Obiliću (gde je termoelektrana) su crne kuće“, dodaje naša sagovornica.

O SMISLU I BESMISLU

S jedne strane, život na Kosovu opisuje na sledeći način: „Ljudi na Kosovu su 20 godina učesnici u eksperimentu.“

Pa nabraja: ona je državljanka Srbije i Srpkinja koja ima pasoš koji ne potpada pod viznu liberalizaciju jer joj je prebivalište na Kosovu; kada ode na južnu stranu da obiđe svoje roditelje, da bi vozila auto i da bi uopšte živela tu gde živi i imala svoj kulturni centar, mora da pripada kosovskom sistemu i da ima tamošnju ličnu kartu i vozačku dozvolu; kada je pozovu na izložbu u Italiju ili Francusku, šalje svoje radove, ali ne može da ode jer ne može da dobije vizu, a ne može, na primer, ni da pohađa već dobijeno i plaćeno usavršavanje u inostranstvu pošto ima diplomu prištinskog univerziteta u srpskom sistemu, a živi u Mitrovici… Funkcionisanje za vreme pandemije je takođe izazov za sebe.

S druge strane, kaže da ne misli kako postoji bolje mesto u kojem ćeš nekome pomagati da postane umetnik, nego što je to, za nju i njenog muža, danas Mitrovica.

„Pomislite li nekad čemu sve to, da li je ipak vredno?“, pita Marija.

„Najteže je kada ti se smenjuju generacije – većina klinaca provodi jedno vreme u Mitrovici, a već u srednjoj školi i svakako na fakultetu ili posle ako ovde studiraju, odlaze i ti neprestano gubiš svu tu decu umetnošću obojenu – svake godine si na nekom početku. A drugi najteži moment su političko-medijske igre. Kada medijske kuće počnu da izveštavaju ‘Od sutra krvavi rat’ ili, recimo, ‘Sledi krvavi april’, ta medijska kampanja sve poremeti. Ništa ne može da se planira unapred i zbog takvih stvari odlažemo jako bitne događaje i pitanje je da li ćemo opet stupiti sa tim ljudima u kontakt.“

LIČNI IZLAZAK IZ LAVIRINTA

Konačno, pitam kako vidi ideju pomirenja. „Čim smo pristali da živimo jedni pored drugih, onda je to neko pomirenje, zar ne? Ne ratujemo“, kaže.

Smatra da je ključ problema u političkoj sferi, najpre globalnoj, tako i ovoj našoj: „Ne verujem da je iko od nas, običnih ljudi, poželeo rat ili pomislio na rat ili da je uživao u tome da napada nekog ili da se brani. Prošlo je 20 godina, još uvek smo u vakuumu. Pa da je bilo volje da se nešto završi, za 20 godina bi se valjda neko rešenje našlo. A što se tiče ličnih odluka, ja sam celi život na Kosovu, bilo je mnogo ružnih stvari sa obe strane i pogrešnih politika. Ali u životu je tako – možeš zbog svojih trauma, teških trauma rata, da nastaviš da truješ dušu, a može to da te natera da razmišljaš u nekom novom svetlu.“

Stavovi izneti u članku ne predstavljaju nužno stavove Fondacije Hajnrih Bel.