Povratak u radikalski duh devedesetih

Direktor novosadske organizacije Centar za regionalizam i kopredsednik Igmanske inicijative koja okuplja veliki broj ex-Yu nevladinih organizacija koje se bore za međuetničko pomirenje i međudržavnu saradnju u regionu, Aleksandar Popov pomno prati i tumači političke prilike u zemlji i okruženju. On je aprila 1995. godine bio jedan od predvodnika grupe od 38 intelektualaca sa prostora bivše Jugoslavije koja se, preko planine Igman, probila do opkoljenog Sarajeva u nameri da svojim dolaskom iskaže podršku njegovim stanovnicima. Devedesetih se aktivno bavio politikom u stranci Ante Markovića, a potom kao funkcioner Reformista Vojvodine. Učestvovao je u dijalogu vlasti i opozicije o izbornim uslovima za Miloševićevog vakta, 1992. i 1993. godine.

„VREME„: Uskoro treba da otpočne dijalog vlasti i opozicije o izbornim uslovima. Još ne znamo kako će on izgledati i ko će biti posrednik, ali svakako zvuči poražavajuće da smo – više od tri decenije od prvih izbora – došli u situaciju da se sa vlašću mora pregovarati o onim najelementarnijim stvarima koje demokratija i višestranački sistem podrazumevaju. Kako smo zapravo došli dovde?

ALEKSANDAR POPOV: Iz godine u godinu Srpska napredna stranka sve više pokazuje pravo lice. Ako su nekome naprednjaci po dolasku na vlast izgledali umiveni i proevropski orijentisani, danas je kristalno jasno da u njima dominira radikalski duh, to jest beskrajna bahatost i želja da se po svaku cenu zgrabi vlast na svim nivoima, do najmanje mesne zajednice. Kao neko ko je učestvovao u dijalogu vlasti i opozicije, primećujem značajnu razliku između Miloševićevog režima i ovog današnjeg. Onomad smo pregovarali bez posrednika i izdejstvovali smo ustupke: imali smo, recimo, kakvu-takvu zastupljenost na državnoj televiziji. Za razliku od naprednjaka, Miloševića nije interesovalo da pod kontrolom drži celu vlast i celo društvo. Ostavljao je opoziciji i građanima prostora da mogu da dišu. Vučićev režim želi, međutim, sve da čvrsto stegne i ne obazire se na to šta ko o tome misli. Možemo mi da uredimo izborna pravila da ona papirološki izgledaju savršeno, najbolje na svetu, ali će se u praksi dešavati sve ono što se dešavalo prethodnih godina: imaćemo i dalje strogo kontrolisane medije, džipove i nasilnike na izbornim mestima.

Mislite li ipak da će Vučićev režim pod pritiskom međunarodne zajednice ponuditi neke ustupke?

Na mnogim primerima režim pokazuje da ga apsolutno ne interesuje mišljenje Evropske unije. Njega je baš briga i da li će Srbija ući u EU ili neće. Niko se nije ni na trenutak uzrujao zbog toga što prošle godine nismo otvorili niti jedno pregovaračko poglavlje. Formalno će reći: da, mi smo na evropskom putu, prihvatiće i njeno posredovanje u dijalogu, ali su pusti snovi da će to dovesti do suštinskog poboljšanja izbornih uslova. Osim toga, niko neće obratiti pažnju na ono što se nalazi iza zavese. Mogu da se pojave posmatračke misije na izbornim mestima i da tamo bude sve u redu, ali stvar je prethodno „spakovana“. Prethodno je obavljena kupovina birača, na njih je izvršen pritisak, oni su ucenjeni… To nikakve misije neće primetiti. A da ne govorimo o stanju u medijima.

Srbija je onda, zapravo, odustala od evropskog puta?

To je očigledno. Ako vlast na najstrašniji način blati dobronamerne ljude iz Evrope koji ukazuju na probleme u Srbiji, i ako pritom radi sve suprotno od onoga što bi trebalo da se čini na evropskom putu – stvar je jasna. Ponavljaće oni mantru da smo mi na evropskom putu, ali da nas Evropa neće. Ispašće sve kao pravdanje lošeg đaka: „Mene nastavnik mrzi pa mi je zato dao jedinicu!“

Jedan od najbitnijih segmenata dijaloga jeste stanje u medijima, koje bi trebalo značajno da se promeni kako bi se stvorili najelementarniji uslovi za iole regularne izbore. Vučićev režim upravo počiva na kontroli medija i tek tu deluje da neće biti ustupaka?

Najbolje o namerama vlasti svedoči činjenica da je za predsednicu Saveta

REM-a postavljena Olivera Zekić. To je jasna poruka da se u medijskoj sferi ama baš ništa neće promeniti. Možda će se zbiti nekakve kozmetičke promene, kao što je recimo ovo što je isposlovao deo opozicije u pregovorima sa RTS-om: da se uvede pokoja emisija u kojoj će biti sučeljavanje stavova. Ali, to je kap u moru, to ništa neće suštinski izmeniti, s obzirom na to da režim bezmalo sve medije 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji, koristi za svoju propagandu, pre svega za promovisanje Aleksandra Vučića, predsednika stranke i države. Dakle, možda će biti kozmetičkih promena koje će vlasti služiti kao alibi – evo, nešto smo učinili, ispunili ono što smo obećali.

Sve nas to dovodi do atmosfere koja vlada u Srbiji. Više se ne govori o podeljenom društvu, nego o dva društva koja žive jedan do drugoga i koja skoro da nemaju dodirnih tačaka. Vlada atmosfera straha, nepoverenja i mržnje, pa će jedna psihološkinja pre neki dan čak reći da ni građanski rat u Srbiji nije nemoguć. Šta mislite o tome?

Ako racionalno razmišljamo, ne možemo da prepoznamo niti jedan način da Vučićev režim siđe sa vlasti mirnim i demokratskim putem. Sve je otišlo predaleko, i ta bahatost, i nepoštovanje Ustava i zakona, i nepoštovanje sudova i sudskih odluka, i pritisak na medije, i zastrašivanje ljudi koji kritikuju vlast, i usmeravanje desničarskih grupa da proganjaju one koji misle drugačije… Od meke autoritarnosti, sa početka vladavine Aleksandra Vučića, ušli smo u tvrdi autoritarni sistem u kojem se niko ne može osećati sigurno. Vučić vlada tako što kupuje ljude, kroz davanje raznih povlastica, vlada koristeći dosijee, odnosno ucenama, vlada zastrašivanjem, niti jedna institucija ne funkcioniše u korist građana… Đavo je odneo šalu! Društvo je podeljeno na „nas“ i „njih“, a tu je i tzv. ćutljiva većina, koja je ili potkupljena sitnim stvarima ili zastrašena da ne govori protiv vlasti, ili je prosto apatična zbog toga što je videla da su dosadašnje akcije protiv režima bile – bezuspešne. Mora se, inače, priznati da je vlast veoma uspešna u pasiviziranju građana da se uključe u borbu za elementarna demokratska prava, ali te njihove metode nisu bezgranične i ne mogu večito da budu efikasne. Treba očekivati da će i unutar vlasti doći do ozbiljnog komešanja, jer su naprednjaci kupili mnogo ljudi koji sada imaju velika očekivanja koja neće moći da budu namirena. Potom će biti sve veći jaz biti između onih koji su u naprednjačkom lancu korupcije i običnih građana, koji će uvideti da su veliki gubitnici. Ekonomski udar, koji će neminovno uslediti posle pandemije, može da bude inicijalna kapisla koja će dovesti do erupcije nezadovoljstva koju neće biti moguće kanalisati.

Ako analiziramo naše medije, vidimo da su propagandne strategije iz devedesetih ponovo prisutne: opet se proizvode spoljni i unutrašnji neprijatelji, šire mržnja i stereotipi, Srbija a pogotovo njen predsednik konstantno su „ugroženi„… Kakve to konsekvence može da ostavi na odnose u regionu?

Već je ostavilo ozbiljne posledice. Iz ove pozicije gledano, prva decenija ovoga veka za regionalne odnose predstavljala je – zlatno doba! Postojao je uzlazni put, i u pogledu pacifikacije međuetničkih odnosa, i u pogledu narativa, pa i u odnosu prema ratnim zločincima. U tom periodu su Haškom sudu isporučeni ključni ljudi odgovorni za zločine. U Hrvatskoj su, recimo, Mesić i Sanader zajedničkim snagama izvršili „detuđmanizaciju“. U BiH su lideri tri konstruktivna naroda i te kako vodili računa o tome šta rade i govore, jer su bile jake poluge međunarodne zajednice u ovoj zemlji. Ovo što se sada dešava slobodno možemo nazvati sunovratom regionalnih odnosa. Vratio se narativ devedesetih, nacionalizam opet bukti, ratni zločinci su proglašeni za heroje, vlada populizam, biračko telo se homogenizuje tako što se drugi proglašavaju za krivce za naše probleme… U BiH je praktično nastavljen rat, samo drugim sredstvima. Posledica je to i činjenice da se međunarodna zajednica, pre svega Evropa kao ključni igrač, opterećena sopstvenim problemima i krizama, pasivizirala u BiH.

Neki će reći da je međunarodna zajednica digla ruke od BiH!

Sjedinjenje Američke Države, koje su iznedrile Dejtonski sporazum, nisu učinile ono što je trebalo kada su mogle. A mogle su oročiti Dejton na pet godina i posle toga od BiH napraviti normalnu, funkcionalnu državu. I to bez ikakvih problema. To na žalost nije urađeno. Visoki predstavnik za BiH Valentin Incko već dvanaest godina ne meša se u svoj posao, i time je dao krila nacionalnim liderima da, međusobnim prepucavanjem i nabacivanjem lopti, homogenizuju svoj biračko telo, odnosno dramatično osnaže svoje pozicije. Sada su toliko jaki da je postalo rizično da međunarodna zajednica nameće svoja rešenja. Dakle, nečinjenje SAD i Evropske unije doprinelo je da su stvari otišle tako daleko da ih je sada teško, skoro nemoguće vratiti u normalu. Umesto da se BiH kao država konsolidovala, sve smo bliži disoluciji. Mnogi će međunarodni faktori reći da su stvari otišle predaleko i da je bolje imati nekakvu labavu konfederaciju nego „lošu beskonačnost“. A u sledećem koraku bi se ta konfederacija pretvorila u veliku pobedu Miloševića i Tuđmana, koji su onomad u Karađorđevu podelili veći deo Bosne između Srbije i Hrvatske, odnosno konfederacija bi vodila ka tome da Republika Srpska postane deo Srbije, a Herceg-Bosna – Hrvatske.

U međuvremenu, Dodik je na lokalnim izborima politički uzdrman, jer je njegova stranka izgubila mesto gradonačelnika Banjaluke. Može li to označiti početak njegovog kraja?

Nekadašnji zamenik Visokog predstavnika u BiH Rafi Gregorijan govorio mi je da ima ceo orman dokaza o Dodikovim kriminalnim radnjama. Međutim, nikada on sa tim nije izašao u javnost. I oni koji su došli posle njega posedovali su te dokaze, i to ne samo protiv Dodika nego i protiv drugih nacionalnih lidera u BiH. I opet niko nije našao za shodno da građanima to saopšti, da im pokaže kako su ih njihovi lideri debelo ojadili. Navodno štiteći svoj narod, radili su sve u sopstvenu korist. A to što je Stanivuković pobedio u Banjaluci ne znači puno, pogotovo ne za BiH, s obzirom na to da su on i Dodik na istim ideološkim pozicijama. Stanivuković je rekao da bi se sa Dodikom lako dogovorio oko pozicija Republike Srpske. Dakle, u pitanju je ista matrica. Ne verujem ni da je to početak kraja Milorada Dodika. Da su na čelo pojedinih gradova u RS došli građanski orijentisani političari, to bi onda bio signal da se kod građana menja svest i tek bi se tada moglo govoriti da je Dodikova vlast ugrožena.

Boravili ste u Crnoj Gori posle izbora i pričali sa predstavnicima nove vlasti. Kako procenjujete prve mesece nove vlasti? Čini se da je i tamo situacija usijana.

U svim zemljama regiona situacija je shizofrena, a u Crnoj Gori je to najjače izraženo. Shizofrenost litija preslikala se na današnju političku situaciju, jer su na njima učestvovali ne samo oni koji su se izjašnjavali kao Srbi i pravoslavni već i deklarisani Crnogorci ili ateisti, pa i predstavnici drugih vera. Svi su oni želeli da vide kraj jednog bahatog, korumpiranog režima. Desio se tu i jedan paradoks. Pokojni mitropolit Amfilohije, koji je bio glavni inicijator protesta, pred izbore je na čelo liste Demokratskog fronta, koji je bio okosnica prosrpske opcije, stavio čoveka koji svakako nije oličenje ekstremnog nacionalizma. Čelnici Demokratskog fronta bili su protiv toga da Zdravko Krivokapić bude mandatar nove vlade, ali je autoritet Amfilohija bio snažniji. Ta vlada, koju vodi čovek bez političkog iskustva i koji daje kontradiktorne izjave, liči na gemišt: u njoj ima i srpskih nacionalista, ali sa druge strane tu su i dva faktora bez kojih vlast ne bi imala većinu: Demokrate Alekse Bečića i URA Dritana Abazovića. Oni drže kontrolni paket i zadržavaju spoljnopolitičku, pa delom i unutrašnjopolitičku orijentaciju prethodne vlasti. Crna Gora ostaje građanska zemlja, ona ostaje na evropskom putu, ona poštuje sve potpisane međunarodne ugovore, uključujući tu i članstvo u NATO paktu i priznavanje Kosova. Vlada je izložena oštroj kritici i od srpskih nacionalista i od DPS-a. Očigledno je da treba da prođe neko vreme da vidimo šta će se iznedriti iz svega toga, ali u svakom slučaju je u pitanju nestabilna vlast koja svakako neće moći dugo da potraje.

Da li se može desiti da se DPS vrati na vlast?

Milo Đukanović je iskusan političar koji će iskoristiti sve greške nove vlade. Ali treba reći da je on, iako veoma iskusan, napravio ogromnu grešku donošenjem izuzetno problematičnog Zakona o slobodi veroispovesti godinu dana pred izbore. Nije mi jasno kako nije mogao da predvidi da će to izazvati ogromne turbulencije u državi i da će zbog toga najverovatnije izgubiti izbore kada sam to ja, gledajući sa strane, mogao naslutiti. Zakon se nakalemio na ogromno nezadovoljstvo građana načinom Đukanovićevog vladanja, korupcijom koja je dosegla nebesa i ozbiljnim kriminalom. U narednom periodu stvari će se raščistiti. Postaće jasno ko u vlasti vuče prema verskoj državi u kojoj će dominirati uticaj Srbije, a ko ka tome da se zadrži građanski, sekularni, independistički kurs prethodne vlasti uz otklanjanje brojnih anomalija iz prethodnog perioda. Nije isključeno da će iz svega kao pobednik izaći građanski blok iz vlasti, u kojem ima sjajnih ljudi. Mi smo, kao članovi Igmanske inicijative, imali izuzetno kvalitetan razgovor sa Aleksom Bečićem i ono što je on rekao ja bih potpisao sa obe ruke. Dritana Abazovića znam odavno, kao nevladinog aktivistu. Ako se DPS reformiše, najveći gubitnici mogu biti predstavnici nacionalističke, prosrpske opcije.