Ćup je prazan, ali se novac i dalje deli

Pandemija virusa korona sa oštrim merama zaključavanja prošlog proleća dovela je do velikih poremećaja u privrednim tokovima. Teže posledice su izbegnute brzom isplatom državne pomoći u vidu tri minimalca i tromesečnog odlaganja plaćanja poreza i doprinosa na plate, uz garantne šeme koje su omogućavale preduzećima povoljnije zaduživanje.

Pored više nego opravdane pomoći privredi, vlast je htela da „podupre“ svoje izborne šanse, pa su svi građani dobili po 100 evra „helikopterskog novca“, baš nekako pre junskih izbora.

Problemi sa virusom su se nastavili i tokom leta, pa iako je predsednik Vučić početkom jula rekao da je ćup prazan, dodatna pomoć je isplaćivana i u julu i u avgustu. Predsednik nije preterao, ćup je bio prazan, pa je država završila 2020. godinu uz rekordan deficit u budžetu od 4,1 milijarde evra, odnosno čak 850 miliona evra više nego što je bilo predviđeno aprilskim rebalansom. Deficit u visini od 8,8 odsto bruto društvenog proizvoda veći je u odnosu na države Srednje i Istočne Evrope, koje su imale prosečan deficit od oko 7,5 odsto. Inače, Srbija je po statističkim podacima o rastu (padu) BDP-a „dobro prošla“; tokom 2020. godine (još uvek nemamo konačne podatke) pad BPD-a biće najverovatnije oko 1-1,5 odsto, što je primetno manje od drugih država u okruženju. Sledstveno tome i deficit je trebalo da bude manji, ili bar na nivou drugih država, što ukazuje da kod „šampiona Evrope u rastu“ (a pravilno je reći najmanjem padu) ipak mnogo toga nije u redu.

Vlast je sa puno optimizma projektovala budžet za ovu godinu, uz nerealnu pretpostavku o rastu BDP-a od šest odsto, iako je još pre usvajanja budžeta bilo jasno da kreće novi i do sada najžešći talas virusa. Očigledno ne razmišljajući o tome da je bolje da eventualno povećanje plata sačeka kraj pandemije, država je odlučila da se povećaju plate u javnom sektoru za pet odsto, za vojnike i deo medicinskog osoblja za 10 odsto, a penzije za 5,9 odsto.

NEOPRAVDANO POVEĆANJE MINIMALCA

Privatni sektor je posle za poslovanje izuzetno teške 2020. godine opterećen povećanjem minimalca od 6,6 odsto, što je poseban apsurd u uslovima kada je evidentan pad produktivnosti privrede zbog pandemije virusa. To nije sve, pošto privatnici ove godine moraju da državi isplate pola duga za neplaćene poreze i doprinose na plate od prošle godine. Konkretno, pored redovnih davanja za plate (povećanih zbog porasta minimalca), svaki privatnik će morati da u budžet uplati tokom godine na ime duga skoro dva puna mesečna iznosa poreza i doprinosa na plate.

U želji da naplati što više od privatnog sektora (i da ima manji deficit), država se preračunala, pa je upala u sopstvenu klopku. Oslabljena privreda jednostavno nije u stanju da servisira i povećane tekuće troškove za plate i da vraća stari dug za doprinose u trenutku kada pandemija i dalje traje. Kako bi izbegla masovnu nelikvidnost i otpuštanje u privatnom sektoru, država je bila prinuđena da pokrene novu turu pomoći; time je de fakto priznala grešku sa neopravdanim povećanjem minimalca.

ČAŠĆAVANJE BIRAČA

Pomoć privredi je dobrodošla i tu meru treba pozdraviti, mada bi neuporedivo više smisla imalo da se daje selektivno, pošto će ovako novac dobiti i čitav niz delatnosti koje nisu ni u kakvim teškoćama, kao što su apotekari i pekari. Sporno je što će više novca iz državne pomoći od privrede dobiti stanovništvo, jer vlast planira da podeli svakom građaninu dva puta po trideset evra pomoći (u maju i u novembru), a penzionerima pride i dodatnih pedeset evra. Penzioneri su, inače, već dva puta u toku prošle godine dobili vanredne „poklone“ – 4000 dinara u aprilu i 5000 dinara u decembru, uz redovno povećanje penzija od 5,9 odsto.

Armija od 1,7 miliona penzionera predstavlja ključni depo glasova režima. Koliko su i ovako mali iznosi značajni za ljude sa najnižim penzijama, govori podatak da više od 60 odsto penzionera prima manje od prosečne penzije od 29.000 dinara. Tom, slobodno možemo reći, najsiromašnijem sloju našeg društva dodatnih 50 evra će dobro doći, a vlast očigledno ulaže napore da oni steknu bar neki privid da raspolažu sa više novca.

Naravno, treba reći da će država putem raznih poskupljenja praktično „pojesti“ najveći deo onoga što je dala penzionerima kroz povećane penzije. Najveći udar na porodične budžete je povećanje tri stavke na računima za struju; poskupela je taksa za RTS za 20 odsto, skoro pet puta je povećana naknada za obnovljive izvore energije, a od 1. februara je poskupela i električna energija za 3,4 odsto. Ukratko, domaćinstvo koje se ne greje na struju moraće mesečno da plati oko 400-500 dinara više nego prošle godine, dok će oni koji se greju na struju to koštati i nekoliko hiljada dinara više. To nije sve; zbog obaveznog usklađivanja akciza poskupeli su gorivo i cigarete. Porez na imovinu je uvećan za 5-6 odsto, a brojna lokalna komunalna preduzeća su takođe povećala cene svojih usluga. Ako uzmemo u obzir da je prosečna penzija povećana samo za 1500 dinara, a 60 odsto penzionera primiće i manje od toga, jasno je da „najverniji birači“ vlasti neće imati praktično ništa od tog povećanja.

Za isplatu 1,7 miliona penzionera potrebno je 85 miliona evra; oko šest miliona građana će primiti po 60 evra; pomoć privredi biće isplaćena za oko milion ljudi i to će koštati budžet oko 400 miliona evra. Ukupno, ne računajući pomoć koju će dobiti autoprevoznici od 600 evra po autobusu, država će isplatiti oko 845 miliona evra privredi i stanovništvu. To će, naravno, podrazumevati rebalans budžeta, uz povećanje deficita koji je već planiran u visini od 1,6 milijardi evra, što će dovesti i do novog rasta javnog duga – jer ćup je stvarno prazan.

Stručna javnost je, uostalom kao i kod prošlogodišnjeg paketa pomoći, skoro jednoglasno (osim par provladinih ekonomista) ukazala kako je mera podele novca stanovništvu vrlo neefikasna i da skupo košta – posledica te odluke bio je rekordni deficit budžeta prošle godine. Samo, tada su izbori bili pred vratima; stanovništvo je bilo ojađeno zbog rigidnog (a vreme je pokazalo i besmislenog) policijskog časa, pa je „helikopterski“ novac proletos bila jasna politička odluka pred izbore. E sad, postavlja se pitanje zašto se deli novac i u novembru ako ne slede izbori?

IZBORI U DECEMBRU?

Redovni termin za predsedničke i beogradske izbore je rano proleće 2022. godine. Vučić je najavio i da će vladi biti „skraćen“ mandat, odnosno da će uz predsedničke i beogradske istovremeno biti održani i vanredni parlamentarni izbori.

Međutim, iza novembarske isplate stanovništvu možda se krije namera vlasti da se vanredni parlamentarni izbori održe pre kraja godine. Time bi se formalno ispunio jedan od „ključnih“ zahteva opozicije za razdvajanje izbora, dok bi sve ostale zahteve za bolje izborne uslove vlast glatko odbila. Evropskim posrednicima takav čin mogao bi da bude predstavljen kao veliki ustupak vlasti; to će tako verovatno prihvatiti i domaća javnost, koja je navikla da se svi izbori održavaju u jednom terminu. Pored toga, Vučić bi dobio novu priliku da izmeni vladu, pošto je već javno naglasio da sa više ministara nije zadovoljan i da ne rade dovoljno.

I inače podeljena opozicija naći će se u novim neprilikama kako da postupi u takvim okolnostima. U uslovima razdvajanja izbora, teško bi bilo obrazložiti eventualni bojkot, a stranke koje su bojkotovale izbore beznadežno su posvađane i ne mogu čak ni da formulišu smislene zahteve vlastima. Pri tome, od nekadašnjih bojkotaša Dveri već najavljuju da će izaći na izbore, a ovih dana se uveliko formiraju i „cenzus koalicije“. Vlast je počela da „pušta“ (doduše na kašičicu) čak i bojkotaše na televizijama sa nacionalnim frekvencijama, u očiglednoj nameri da izbije iz ruke njihove argumente o potpunoj medijskoj blokadi.

Skoro je izvesno da Vučić neće ponoviti grešku sa junskih izbora, kada zbog preteranog gaženja i potiskivanja svih stranaka praktično niko nije prošao cenzus osim trabant stranke SPAS Aleksandra Šapića, koja je, uostalom, odmah postala deo vlasti. On će se postarati da (bar neke) stranke dobiju veći prostor u medijima i odgovarajuću promociju, kako bi bar nekoliko lista prešlo cenzus od tri odsto.

U novom parlamentu, u scenariju koji priželjkuje vlast, mogle bi da se nađu tri do četiri liste mimo vladajuće garniture, od kojih bi neke bile „korisni idioti“ vlasti, i to sa minimalnim brojem poslanika. Srbija će tako izaći iz de fakto jednopartijskog sistema, što je i cilj režima koji želi da obezbedi privid parlamentarne demokratije i time spreči vrlo neugodna poređenja sa Belorusijom.

Drugačiji izborni rasplet je, naravno, moguć, ali bi zahtevao ujedinjenje opozicije makar po pitanju dijaloga sa vlastima, ali kako danas stvari stoje, to je teško očekivati.

Posle takvog „decembarskog šoka“, grogirana opozicija bi se suočila u martu sa predsedničkim i beogradskim izborima. Za predsedničke izbore situacija je više nego mračna za opoziciju – na vidiku nema nijednog kandidata koji može dobiti dvocifren rezultat. Šanse da se nešto uradi u Beogradu, posle ubedljivo izgubljenih parlamentarnih izbora i bez iole pristojnog kandidata na predsedničkim izborima, bile bi minimalne.

Ovakav scenario je, naravno, spekulacija. Vučić je uveo zemlju u lični režim i on može da se igra kako želi. Novčana pomoć stanovništvu već je (zlo)upotrebljena pred junske izbore i lako je moguće da će se odlučiti na još jedan manevar da bi državne resurse iskoristio neposredno pred izbore.

Sa druge strane, državna pomoć privredi je opravdana i neophodna, a videćemo da li će biti i dovoljna. Naravno, državi bi pametnije bilo da sačuva sredstva za dodatnu podršku privredi tokom leta, umesto da se pare rasipaju stanovništvu. Račun za to će kad-tad morati da se plati, i to odustajanjem od mnogih projekata i štednjom, samo to će se sve desiti kada prođu izbori. A to je Vučiću jedino važno.