Država Srbija je „zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i pripadnosti evropskim principima i vrednostima.“ (čl.1. Ustava) „Vladavina prava je osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima, ostvaruje (se) slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu.“ (čl.3. Ustava)
IZGRADNJA PRAVNE DRŽAVE
Događaji i procesi kroz koje su morali da prođu srpsko i svako drugo evropsko društvo da bi na početku 21. veka došlo do navedenih načela, vrednosti i procedura bili su složeni, teški, često protivrečni. Na tim načelima se zasniva Republika Srbija kao država, a i sudstvo kao „jedna velika grana vlasti u svakoj demokratskoj državi. Njen zadatak je da garantuje samo postojanje vladavine prava i da na taj način obezbedi pravilnu primenu prava na nepristrasan, pravedan, pravičan i efikasan način.“ (evropska Magna karta sudija)
U jednoj maloj i nedovoljno razvijenoj zemlji sa kojom se u prošlosti često surovo eksperimentisalo, da bi se razumeo i prevazišao kroz istoriju nametnuti ili nasleđeni usud nepravde, neprosvećenosti, eksploatacije i diskriminacije, stravičnih posledica svetskih ratova, ideologija, uticaja velikih sila, korupcije, nepoštovanja ljudskih i manjinskih sloboda i prava itd, a sačuvale razvojne prednosti, istorijske i kulturne vrednosti, potrebno je veliko znanje, umešnost, otvorenost, upornost, ponekad i odricanje.
Najbolji i najposvećeniji umovi Srbije i zemalja gde su Srbi živeli u 19, 20. i na početku 21. veka, dali su veliki doprinos toj spoznaji i napretku. Pojedinci su žrtvovali svoj život, slobodu, zdravlje ili karijeru. Pomaci u unapređivanju (ili unazađivanju) blagostanja svih građana, demokratije i ustavnih rešenja uglavnom su se događali kao rezultat ili posledica sukoba i prelomnih događaja u Evropi, svetu ili u našem okruženju.
Situacije kada su institucionalne i personalne promene, zbog naraslih unutrašnjih protivrečnosti i svesti, bile rezultat angažovanja većeg broja ljudi bez eskalacije nasilja, ređe su u našoj istoriji. Poslednji put 5. oktobra 2000. godine. Nije slučajno što je 2001. doneta odluka da se Sretenje, dan kada je počeo Prvi srpski ustanak, ali i donet prvi liberalni i kratkotrajni ustav, slavi kao Dan državnosti Srbije. Od tada je prisutan i snažniji trend okretanja vrednostima Evropske unije.
Ako uspeju da ostvare svoj cilj, makar i za neko kraće vreme, takve promene postaju standard i inspiracija za razvoj celog društva i unapređenje pravne države. Ukoliko se taj cilj ne ostvari, razočarenje može da postane izvor podela, različitih ocena i sučeljavanja do isključivosti. Umesto da se analiziraju, razumevaju i razrešavaju, podele se produbljuju, kao i nesporazumi i kontroverze među građanima, političkim i interesnim grupama, posebno u neupućenom ili ostrašćenom delu javnosti i u pojedinim medijima.
SRETENJSKA PODELA VLASTI – PRVO NAČELO USTAVNOSTI
Ustav Republike Srbije iz 1990. godine raskinuo je sa socijalističkim društvenim uređenjem, a kao vrednosti su utvrđeni: suverenost građana, vladavina prava, višestranački politički sistem, jednakost oblika svojine, slobodna ekonomija i stalnost sudijske funkcije. Ovaj ustav ne sadrži odredbu o deobi vlasti, ali je organizacija državnih organa uređena po tom principu, tako da je deo sistema jedinstva vlasti Ustava iz 1974. godine ugrađen u ovaj sistem.
Ustav RS iz 2006. donet je nakon otcepljenja Crne Gore iz Državne zajednice SCG. Ima preambulu da je AP KiM sastavni deo teritorije suverene Srbije. Formulacijom o podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku i o nezavisnosti sudske vlasti uspostavio je vezu sa prvim, Sretenjskim ustavom. Prošlost se stopila sa sadašnjošću, a načelo podele vlasti postaje prvo svojstvo srpske ustavnosti. Ustav je institucionalno ojačao pravosuđe kroz uvođenje Visokog saveta sudstva (VSS), nezavisnog i samostalnog organa koji garantuje i obezbeđuje nezavisnost i samostalnost sudova i sudija, i Državnog veća tužilaca (DVT).
Svoje mišljenje o ustavnim rešenjima o pravosuđu 2007. godine dala je i Venecijanska komisija. Uz pozitivnu ocenu, predlažu da se otkloni višestruki sistemski politički uticaj izvršne i zakonodavne vlasti na sudsku: članovi VSS po funkciji su ministar pravde i predsednik Odbora za pravosuđe; na predlog VSS sudije na prvi izbor i predsednike sudova bira Narodna skupština i, na kraju, Narodna skupština bira i izborne članove VSS i DVT, nakon što ih na neposrednom tajnom glasanju izaberu sudije/ tužioci.
Podela vlasti je ustanovljena sa ciljem da vlast bude efikasna i kontrolisana. Sudstvo je trebalo da postane pravna, politička i istorijska tvorevina, središte pravne države i pitanje opšte kulture zajednice. Nažalost, to se nije dogodilo 2009. godine u Srbiji, kada su se nova reformska ustavna i zakonska rešenja o pravosuđu sprovodila u delo, između ostalog, i zbog katastrofalnog (re)izbora svih nosilaca pravosudnih funkcija i pritisaka i obesmišljavanja koje je pravosuđe trpelo tokom druge decenije 21. veka, uprkos otvorenom procesu usaglašavanja sa EU.
VLADAVINA PRAVA I PODELA VLASTI – DANAS
U trećoj deceniji 21. veka, sa znatno većim resursima, ali i sa novim izazovima poput pandemije virusa kovid 19, pomenuti društveni procesi se odvijaju ubrzano i disharmonično, ali su uočljiviji i još značajniji. U okviru rasprave inicirane objavljivanjem Radnog teksta amandmana Ministarstva pravde na Ustav Republike Srbije, 15 eminentnih stručnjaka su na Javnom slušanju profesora 20. 2. 2018. godine, između ostalog, naveli da se „polazi od stava da će izvršna i zakonodavna vlast popraviti pravosuđe kontrolom sudske vlasti, koja se opravdava legitimitetom dobijenim na političkim izborima. Iza toga se krije namera da izvršna i zakonodavna vlast ovladaju sudskom. Slikovito rečeno, demokratija je i kada o tome šta će biti za ručak glasaju dva vuka i ovca; upravo da bi građani bili zaštićeni od takvog ishoda glasanja, neophodno je nezavisno sudstvo.“
U pogledu ustavnog principa podele vlasti, eksperti ističu da se on razume pogrešno „pošto se izvršna i zakonodavna vlast temelje na političkom legitimitetu zasnovanom na izbornoj volji građana, dok sudska vlast svoj legitimitet crpi iz struke, profesionalne spreme i vrste posla, čija je priroda takva da ga narod ne može obavljati, pa time ni njegovi predstavnici (skupština, poslanici, predsednik). Zanemaruje se da su sve vlasti formalno utemeljene na Ustavu, dakle, na jednak način… da je sudska vlast, upravo zbog garancija nezavisnosti, najviše pravno ograničena i najviše normirana vlast.“
„Uređenje vlasti počiva na podeli na zakonodavnu, izvršnu i sudsku… Sudska vlast je nezavisna.“ (čl.4. st. 2 i 4 Ustava). Problem je u tumačenju stava 3: „Odnos tri grane vlasti se zasniva na ravnoteži i međusobnoj kontroli.“ Profesori ustavnog prava – autori Pravne analize ustavnog okvira o pravosuđu, utvrdili su još 2014. godine da su sporni stavovi 3 i 4 navedenog člana Ustava koji su u nesaglasnosti jedan sa drugim, pa su predložili dva rešenja: izbrisati stav 3 člana 4 Ustava ili ga preformulisati da se radi o odnosu zakonodavne i izvršne vlasti.
Suprotno stavovima pravosuđa i nauke, Ministarstvo pravde je u poslednjoj verziji Nacrta amandmana na Ustav 2018. godine prihvatilo novu formulaciju navedenog stava: „Odnos tri grane vlasti se zasniva na međusobnom proveravanju i ravnoteži.“ Ovaj predlog previđa da je sudska vlast, po svojoj prirodi, drugačija od zakonodavne i izvršne, da je neprimeren demokratijama parlamentarnog tipa i da se sudske odluke ne mogu vansudski kontrolisati.
Dok se stručno ne raspravi i ne zauzme stav o iznetom, mnogo teže će se usaglašavati različiti pristupi u pitanjima poput nadležnosti, sastava i načina rada VSS, uloge Pravosudne akademije ili finansiranja sudstva. Problem je što u našim uslovima postoji monopol izvršno-političke vlasti u odlučivanju o sistemskim pitanjima pravosuđa i više načina uticanja na sud i sudije, na koje nadležni ne reaguju. Stoga treba nastojati da formulacije o tome u Ustavu i u zakonima budu dosledne i nedvosmislene, da se sprovode i tumače tako da štite nezavisnost sudstva, da se o stručnosti i odgovornosti sudija odlučuje objektivno i da se od Ustavnog suda traži beskompromisna zaštita ustavnosti, zakonitosti i ljudskih i manjinskih prava i sloboda.
Autor je sudija Apelacionog suda u Novom Sadu i član Visokog saveta sudstva
