Danas ću pričati o tome kako se stvarno osećam. U poslednjoj kolumni pričala sam o tome da je nada disciplina citirajući aktivistkinju Merijem Kabu. Često su mi takve reči potrebne pošto i sama gubim nadu i osećam se crno, pa kao što čovek tera sebe na zdravu ishranu i vežbanje kako bi ostao zdrav, tako i ja mentalno teram sebe na nadu, ubeđujući se da nije sve tako besperspektivno, da nisu bili uzaludni svi koraci koje smo napravili grupno, javno, pa ni svi moji pojedinačni ulozi. Ali nakon trinaest meseci pandemije i života u izolaciji sa nedostatkom dodira, života u kojem sanjam da plačem pored ljudi na platformi Zum zato što više ne mogu da izdržim kamere i crne kockice na ekranu, i nakon svih političkih događaja koji su na kraju ostavili velike lične posledice, evo i ja polako gubim nadu i sama sebi mantram da to ne treba da se događa.
Ovo pišem ovde zato što u Makedoniji (e, ne znate koliko mi je teško da kažem Severnoj iako smatram da sporazum mora da se potpiše kao kapitulacija neracionalnog siledžijstva koje može da napravi još veću štetu) ne mogu toliko otvoreno da kažem kako se osećam u odnosu na ono što se tu dešava.
Poslednjih godina često dolazim u Beograd i uvek se čudim slabom otporu nekim političkim glupostima. Zašto nema protesta, zašto nema organizovanog bunta, zašto i kada ga ima, na ulice obavezno izlaze i oni najdestruktivniji? Zbog kompleksa niže vrednosti koji Makedonci osećaju prema Srbima, kod nas u poslednje vreme srećem i određen prezir prema Srbima zbog pada demokratije i kulture uopšte, o kojoj su Makedonci uvek imali veoma visoko mišljenje. Razume se, linija između obožavanja i prezira je tanka i lako se prelazi, pa je tako i u ovom slučaju. Kako je Srbija dozvolila sebi takav pad, reći će neki Makedonci sa uživanjem (dok se Srbi vakcinišu i rade im pozorišta, a Makedonci sede kod kuće i umiru).
Da odgovorim na vlastito pitanje o slabom otporu. Pa šta znam, čini mi se da je to zbog premora koji dovodi do gubljenja nade i prepuštanja tekućoj situaciji i povlačenja u vlastitu mikrosferu. Ovo kažem jer u poslednje vreme mogu da se identifikujem sa takvim porivom ili stanjem. Pre nekoliko godina u Makedoniji smo imali Šarenu revoluciju i masovne studentske proteste. Nakon dugogodišnjih trauma od vladavine sada odbeglog kriminalca Gruevskog, činilo se da smo se probudili i okupili. Lično sam za doslovno godinu dana otišla na možda 250 protesta. Svaki dan u šest špartali smo ulicama i vikali i koškali se s policijom i mahali smo kiču od zgrada raznih boja. Bilo je prekasno. Posle protesta, mi otporaši obavezno smo se okupljali i družili uz piće. Bili smo opijeni od nade. Voleli smo se. Borili smo se za bolje i svi smo u tome bili zajedno, i mislila(li) sam(smo) da su nam namere čiste i iskrene. Da se svi borimo za kolektivno dobro, što je pretpostavljalo kraj autoritarnog, nasilničkog ponašanja koje je donosilo finansijsku korist maloj kliki u državi, što je na kraju pojelo budućnost svih.
To se završilo i na vlast je došla socijaldemokratija. Političari ko političari, nismo od njih očekivali bogzna šta, ali kako je počelo da prolazi vreme, uspostavile su se stare dobre šeme moći: više ništa nas nisu pitali, lagali su nas kao malu decu, ponižavali su nas svojom drskom kadrovskom politikom u kojoj su na ključna mesta postavljani nesposobni, lenji i nadmeni partijski ljudi koji su vladali kao da im je funkcija predodređena (čast dvojici-trojici ministara, sve drugo je katastrofa). O korupciji ne želim ni da pričam jer svesno odbacujem takve informacije i vrlo selektivno čitam vesti, što bi se reklo, pokušavam i da ne čitam ono što me deprimira. Posle toliko uloženog vremena i nade, takav odnos smatram užasno uvredljivim.
Dodatno me je razočarao i uznemirio jedan deo mojih prijatelja, tadašnjih saboraca. Sada ih gledam kako su se, radi sitne dece ili boljeg životnog standarda, pretvorili u partijske ulizice koje u javnosti relativizuju štetne korake vladinih moćnika. Na primer, veliki deo mojih prijatelja koji su bili glavni protagonisti borbe protiv projekta Skoplje 2014 sada relativizuju gradonačelnikov novi plan da u opštini Centar izgradi ogromne stambene oblakodere usred centra grada, koji će zauvek začepiti ionako začepljen, nefunkcionalan, smrtonosno zagađen grad. Rekla bih da je taj projekat štetniji i od milionskih kič fasada Skoplja 2014, jer je on zauvek, jer je nepovratan. To me doslovno užasava.
Na kraju, o svemu ovome ne mogu da govorim javno: ne želim dodatno da kritikujem vladu zato što me je užasno, užasno strah od onoga što će se dogoditi ako dođe ona stara, nacionalistička, sa još lošijim kadrovskim rešenjima, sa mizoginim, homofobnim nacionalistima koji mašu krstovima i donose decenijsko nazadovanje sa svakom godinom na vlasti. Pre nekog vremena videla sam ih okupljene na protestu: užasnula sam se, toliko su još sveže traume. Pa tako svakog dana otvaram memories na Fejsbuku i gledam kako sam pre četiri, pet godina veličala svoje prijatelje koji sada sami rade na uništavanju kolektivnog dobra i osećam se poraženo, bespomoćno. Jer da protestujem više nemam snage, niti imam vere.
Treba mi malo one discipline koja uliva nadu. Jedno ponavljam sebi: stvarno mislim da su mlade generacije, naročito devojke, oslobođene autoritarnog, prezrivog načina vladanja koji mi tradicionalno tolerišemo, pa i veličamo, zahtevajući vođu čvrste ruke koji će nas dovesti u red. Mislim da one to neće trpeti, niti zahtevati. Nadam se da će nada pobediti strah i nasilje – jer ne mogu ništa drugo osim da se nadam.
Autorka je književnica iz Skoplja
S makedonskog prevela Lora Podbarski
